Na licu mesta: Panamski kanal – američke pretnje i kineski zmajevi

U Panami sam boravio mesec dana. Ovo su argumenti, razmišljanja i iskustva koje sam stekao tokom mnogobrojnih poseta Kanalu i u razgovoru sa Panamcima – običnim svetom ali i najvišim državnim službenicima.

Otišao sam baš na dan kada je u Panamu stigao američki sekretar i izaslanik Donalda Trampa Marko Rubio.

Mimoišli smo se – on dolazi iz Amerike, ja odlazim u Ameriku. Nije slučajno to što je njegova prva poseta u novom mandatu upravo Panami. To se nije dogodilo prethodnih sto godina.

Bio sam svedok neugodnosti koja se osećala u vazduhu: Kako dočekati čoveka koji dolazi da uputi nezamisliv, neprijatan i nepristojan zahtev?

Panamci očekuju da bude direktan: "Molim vas da nam vratite Kanal, ako može odmah, ako ne može, onda sutradan."

Panama se decenijama borila da dobije upravu nad Panamskim kanalom.

Smatraju ga neraskidivim delom svog bića, identiteta, o ekonomiji i teritoriji da se ne govori.

Gde god nađeš zgodno mesto, zastavu posadi

”Panama bez Kanala, to je čovek bez ruku i nogu”, govorili su mi širom Paname.

Panama je stekla nezavisnost 1903. godine upravo zahvaljujući američkom preuzimanju Kanala i spremnošću Amerike da panamsku nezavisnost brani i garantuje. Tada je Kanal ustupljen Americi uz određenu naplatu i to ”zauvek”.

Američki predsednik Karter je 1977. godine prihvatio da se kanal ustupi Panami u određenom roku. To se i dogodilo 1999. godine.

Amerika se ovde, uprkos svemu, doživljava i dočekuje kao saveznik.

Dakle, dolazi prijatelj da traži nešto što ni najgori neprijatelj ne bi tražio. Treba se ozbiljno pripremiti na svim nivoima. Za početak – okititi celu Panamu zastavama Paname. Da se zna gde je došao, da se oseti patriotski duh, da ne bude sumnje kako se narod oseća.

Državne institucije ali i neverovatan broj automobila, parkova, zgrada preko noći je okićeno desetinama hiljada zastava. Ispred jedne ustanove kulture zatekao sam travnjak ispunjen stotinama zastavica posađenim kao cveće.

Prijatelji sa kojima sam obilazio Panama Siti od srca su prihvatili inicijativu države – kroz prozor automobila vijorila se zastava sve vreme dok smo se vozili.

Slučajni posmatrač pomislio bi da bi se poruka gostu mogla preneti i sa kojom zastavom manje.

Da bi se shvatilo šta ovde znači zastava, potrebno je da se vratimo na 4. jul 1964. godine.

Četiri decenije pre nego što će dobiti kanal pod svoju kontrolu, Panamci su se izborili za to da se na Panamskom kanalu, uz američku, vijori i panamska zastava na svim civilnim objektima, a da američka neće biti isticana sem na tačno određenim mestima.

Na to je pristao Džon Kenedi, a Panamcima se to činilo kao ostvarenje pravičnog sna i priznanje njihovog istorijskog i moralnog prava na celoj svojoj teritoriji, čak i na delu koji ne kontrolišu, na koji ne mogu čak ni da kroče bez dozvole.

Odluka nikad nije stupila na snagu – Kenedi je ubijen, i ona je stavljena ad akta.

Američki guverner je odlučio da se privremeno ne koristi nijedna zastava, ali Amerikanci koji su radili i živeli u Zoni Kanala su svojevoljno američku zastavu isticali na još više mesta nego ranije.

Studentska pobuna u Panami

Panamski studenti su krenuli u masovne demonstracije, nagrnuli na ogradu američke zone, uspeli da je pređu, uspenju se uz jedan stub i postave panamsku zastavu.

Zastava je pocepana, došlo je do pucnjave (do dana današnjeg je sporno šta se i kako tačno dogodilo), studenti su pokušali da uklone ”Berlinski zid”, žičanu ogradu koja je činila granicu američke zone i delila državu napola.

Nastali su trodnevni neredi, a devetnaestogodišnji student Askanio Arosemena pogođen je otpozadi iz vatrenog oružja dok je pomagao da se iz nereda izvuku njegovi povređeni drugovi.

Bio je tek prvi – poginulo je 22 Panamca, uglavnom studenata i četvoro Amerikanaca, dok je pedesetak (30 vojnika) ranjeno – ranjena su i najmanje 324 Panamca, prema podacima glavne bolnice koja je primala povređene.

Nastradala je i šestomesečna beba, Marica Avila Alabarka. Ugušio ju je gas za rasterivanje demonstracija.

Do dana današnjeg se Panamci i Amerikanci spore oko toga kako je do svih ovih nesrećnih slučajeva došlo, ko je pucao, ko je kako nastradao…

Amerikanci tvrde da krivice ima i sa strane reakcije panamske policije i vojske. Mladići koji su tad poginuli, a naročito petorica koji su postavili panamsku zastavu na teritoriju Panamskog kanala, narodni su heroji.

Najveći i najznačajniji spomenici širom zemlje posvećeni su njima, a o muzejskim i galerijskim postavkama da se ne govori.

Američko kajanje na Dan mučenika

Ovaj događaj bio je početak kraja američke vladavine. Panama i SAD tad su prekinuli diplomatske odnose, a Panama je odlučila da ih neće uspostavljati dok Kanal ne dobije pod svoju kontrolu.

Međunarodna javnost jasno se svrstala protiv Amerike. Postalo je jasno da Panamciani neće odustati i da je samo pitanje vremena i načina na koji se Kanal mora predati njima u ruke.

Dan kada se incident dogodio, 9. januar, ovde se obeležava kao Dan mučenika i jedan je od najvećih praznika koji se provodi u krugu porodice.

Bio sam u Panami baš na godišnjicu i bio začuđen grupom Amerikanaca koji su se izvinjavali Panamcianima na koje su slučajno naišli, a niko ih nije ni popreko pogledao, tvrdeći da im je žao zbog trenutne situacije, da oni ne žele Kanal. Konkretno oni očigledno ne, ali…

Očekivali su da će im možda Panamciani reći neku ružnu reč, učiniti ih manje dobrodošlim. To se nije dogodilo pre svega zato što karakter Panamciana nije takav. Narod tople i vesele naravi nije sklon toj vrsti ispada.

Zastava je u Panami više od zastave. Slika studenata koji se poslednjim atomima snage penju uz stub da postave panamsku zastavu, upečatljiv je simbol koji sam video stotinama puta tokom kratkog boravka. U toj sceni sažeta je istorija Kanala i celog naroda, težnje, nadanja, nesreća.

Težnja za pravdom, celovitošću teritorije i identiteta. Od kada Panama upravlja Kanalom svi brodovi uz zastavu zemlje iz koje dolaze nose i zastavu Paname od ulaska do izlaska iz Kanala.

Gradnja Kanala i genijalnost projektanata

Treba biti pošten i odati priznanje, čak ukazati divljenje Americi. Nije samo američki novac sagradio Kanal, učinila je to pre svega američka genijalnost.

Francuzi su devet godina pokušavali da izgrade Kanal. Izgradili su samo nesreću i svoju i tuđu – 22.000 ljudi nastradalo je većinom od zaraznih bolesti.

Plan da probiju Kanal kroz planinu i izađu na kraj sa jednom od najvećih reka propao je uz neviđenu korupciju i bankrot koji je osiromašio više od 100.000 Francuza koji su učestvovali na državnom pozivu da postanu mali investitori budućeg Kanala.

Treba pomenuti da je jedan od retkih ljudi koji je profitirao na tom projektu bio Gustav Ajfel, da je tim novcem izgradio Ajfelovu kulu ali i umalo završio u zatvoru i postao jedna od najomraženijih ličnosti tadašnje Francuske.

O tome govori izvanredan dokumentarni film koji se na samom Kanalu prikazuje posetiocima iz celog sveta pod nazivom ”Podeljena zemlja, ujedinjen svet”, jer, kao što se zna, Kanal Panamu preseca na dva dela.

U tom istom filmu saznao sam i kako su Amerikanci uspeli da iskorene malarične komarce koje su bile glavni uzročnik smrti radnika. Umesto da ukrote planinu i reku, oboje su pridobili na svoju stranu, a film kaže da je i danas američka omiljena osobina da neprijatelje pretvaraju u prijatelje (samo da u slučaju Paname ne bude obrnuto).

Naime, ogromnu reku su iskoristili da potope obronke planine, izgradivši ogromnu branu. Tako je nastalo tada najveće veštačko jezero na svetu.

Problem je bio u tome što je ono na većoj nadmorskoj visini od oba okeana, pa je bilo potrebno smisliti sistem za podizanje i spuštanje brodskih grdosija.

I to su Amerikanci uspeli na genijalan način – milioni tona vode pretaču se iz bazena u bazen bez ijednog motora i pumpe! Američki inženjeri osmislili su sistem koji koristi gravitaciju i besprekorno funkcioniše i posle više od jednog veka.

”Kanal su gradili ljudi sa Barbadosa, iz Španije, Venecuele, Afrike”, govore Panamciani, a Amerikanci ističu da su ih oni platili. Da to plaćanje nije bilo srazmerno učinku piše i srpski radnik čija sam pisma nedavno pronašao uz pomoć prijatelja i kolege Adama Sofronijevića.

Ni danas nema Kanala bez pomoći SAD

Čak i posle predaje Kanala pod upravu Paname, američka pomoć je dragocena u održavanju Kanala. Panamciani tvrde da je američki i današnji Kanal nisu isto. Naime 2016. godine je otvoren prošireni Kanal. Ranije su ovuda mogli da prolaze prodovi sa kapacitetom do 5.000 kontejnera, a sada Kanal može da primi brodove koji nose do 17.000 kontejnera – preko tri puta više.

Međutim, to proširenje se odnosi samo na usko grlo, tj. na vodene liftove. Ogromno jezero koje zauzima više od dve trećine kanalske rute neće nikad biti potrebno da se proširuje. Treba priznati: u to doba, a i narednih decenija, nijedna druga država na planeti ne bi bila u stanju da ostvari takav poduhvat.

Amerikanci su odlučujuće uticali na to da Panama stekne i odbrani nezavisnost i za to su dobili prava kojih su se dobrovoljno odrekli.

Predsednik Karter je smatrao da je bila ispravna i pravična stvar da se Kanal vrati, iako ni po jednom ugovoru to Amerika nije morala da učini. Najkraći pomorski put od istočne do zapadne Amerike prolazi ovuda. Amerika je najveći korisnik Kanala.

”Imali smo sreće da su se prethodne administracije bavile Irakom, Avganistanom, Sirijom, Libijom”, rekoše mi Panamciani. I Srbijom, dodao sam. ”Ali smo znali da ćemo doći ponovo na red.”

Američki interes ovde je barem jasan i neupitan. Argumentacija je snažna i ubedljiva sa obe strane. Amerikanci tvrde da nije pošteno da njihovi brodovi, koji najviše koriste Kanal, plaćaju po više od milion evra po prolasku (najskuplji prolaz za sada je plaćen 1.300.000 evra za jedan brod), dok Panamciani tvrde da to zavisi od broja kontejnera, jer se po tome računa prolaz.

I plivanje se naplaćuje

Da pomenem i najmanje plaćeni prolaz u istoriji – 36 centi američkog dolara platio je putopisac Ričard Haliburton da prepliva Kanal 1928. godine.

Pitao sam ih koliko bi sad koštalo da to ja uradim, ali nisu znali odgovor – ne postoji ta odredba u birokratskom cenovniku.

Sa kojom porukom dolazi Rubio?

Da li će biti nove vojne intervencije, ekonomskog pritiska ili izgradnje novog kanala u Kostariki ili Nikaragvi?

Takve planove odavno podržava Saudijska Arabija. To bi za Panamu bilo gore od rata – mogu sve da izgube, a da čak nisu u stanju ni da se tome usprotive.

Zvanični američki planovi su prvobitno bili da se Kanal izgradi u Nikaragvi gde bi se koristilo već postojeće jezero. Sve je već bilo dogovoreno, samo je 1902. godine bilo potrebno konačno odobrenje Senata.

Američkim senatorima tada je stiglo pismo iz Paname od Francuza čiji interes je bio da prodaju neuspeli projekat. Na njemu se nalazila nikaragvanska poštanska marka sa fotografijom vulkana koji eruptira – dokaz da je Nikaragva opasniji teren od Paname.

Jednom domišljatošću Panamciani su prebacili tas na svoju vagu. Posle više od jednog veka, domišljatost im je još potrebnija, da na svojoj vazi tas i dalje zadrže.

Kineski festival za Rubiov doček

U slučaju svetskog sukoba ili nemira, značaj kanala bi porastao do neslućenih razmera. Amerikanci optužuju Panamu da je u upravljanje Kanalom uključila direktno kineske kompanije koje bi u slučaju veće krize bile u mogućnosti da preseku ovu ključnu pomorsku rutu od prvorazrednog značaja za američke kompanije.

Jasno je da je kineski uticaj drastično ojačao u Panami, ali i u drugim centralnoameričkim državama. Kineske investicije i projekti na infrastrukturi se vide na svakom koraku.

Neće biti jednostavno Americi da uticaj Kine potisne – jer se zasniva na konkretnim projektima koji zahtevaju novac, angažovanje i posvećenost.

Upozorenja i obećanja neće biti dovoljna ako ih ne prati otvaranje novčanika, a čini se da pretnje u vezi sa Kanalom imaju za cilj baš obrnuto, stezanje novčanika.

Na više mesta u prestonici zatekao sam natpise o neraskidivom večnom prijateljstvu Paname i Kine, iako je jasno da je prijateljstvo uspostavljeno tek nedavno. Prvi brod koji je prošao proširenim Kanalom 2016. godine, bio je upravo kineski.

Iznenada najavljena poseta uticajnog Amerikanca zatekla je Panamciane u dodatnoj neprilici. U toku je proslava Kineske nove godine. Ceo grad je okićen crvenim lampionima, zmajevima i raznoraznim kineskim figurama i znacima.

U gradskim parkovima održavaju se vašari na kojima se ispisuje kineska kaligrafija i služi kineska hrana.

”Skidajte taj kineski šareniš!”, stigla je naredba sa najvišeg mesta. Trče i jure državni službenici, nose po ulicama naduvane zmajeve i kojekakve ukrase koji kao da su ispali iz drugog univerzuma pravo na panamske ulice u ruke zbunjenih činovnika.

Službenik jednog ministarstva, koji s razlogom nije želeo da mu pominjem ime, a koga sam zatekao kako nosi ogroman balon-lampion dva puta veći od njega, rekao mi je, kad se zaustavio da predahne: ”Kada dođe Rubio, ne mora baš svuda da vidi kineske ukrase. Što da bodemo oči, kako posle da dokažemo da kineski uticaj nije jak, a ceo grad je okićen kao da je stigao u Šangaj."

U parku oko Narodne biblioteke Paname gledam u čudu više desetine pandi, zmajeva i zmajića, plastične kostime kineskih careva u prirodnoj veličini.

Sve to noću tako zasvetli da se, čini se, iz svemira vidi da se slavi najveći kineski praznik. Na tezgama sija i blešti hiljade izrazito kineskih đinđuva, sablji i mačeva, amajlija i ukrasa a radnici su uglavnom Kinezi.

Panamsko mekano ”njet”

Panamciani iskreno ne veruju u čvrsto panamsko ”njet” Americi. Već su to jednom pokušali, 1989. godine. Tadašnji predsednik usprotivio se Americi, usledila je američka ”specijalna vojna operacija”, ubijeno je 516 Panamciana (314 vojnika i 202 civila, nastradala su 23 američka vojnika i 3 civila.

Oko 20.000 Panamciana je moralo da napusti svoje domove, a neredi su trajali tri nedelje.

Američku intervenciju su osudili Generalna skupština UN, Organizacija američkih država i Evropski parlament. Panamski predsednik je zatražio azil u ambasadi Vatikana, ali je umesto toga završio u američkom zatvoru osuđen na 40 godina, gde je i preminuo.

Amerikanci se i danas ponose ovom akcijom, kažu da su time Panami doneli demokratiju. Panamciani se očigledno ne slažu, i dalje su ispunjeni ogorčenjem zbog te akcije.

Retki su muzeji i institucije koji nemaju odeljak posvećen tom događaju. Kod parlamenta sam posetio sada već kultni mural koji navodi petnaestak zemalja u kojima je vojno intervenisala Amerika – na spisku je, naravno, i Srbija.

Panamciani nemaju iluzija da se ne mogu odupreti američkoj vojnoj sili, a ne čini se ni da su voljni za ozbiljan sukob. Našli su se u nebranom grožđu, ali ne planiraju da situaciju učine gorom nego što već jeste.

Spremni su da uz veliku larmu ipak pristanu na kompromis. Svesni su i međunarodne situacije. ”Dolazi do ponovne podele na interesne sfere, a mi znamo kome pripadamo. Naša jedina šansa je podrška Kine, Rusije… Samo da neki interes negde drugde, recimo u Ukrajini, ne zamene za naše”

Sa ministrom inostranih poslova Paname dan pre dolaska Rubija

Doživeo sam posebnu čast – primljen sam u VIP posetu Ministarstvu inostranih poslova. Za mene su otvorili čuveni Bolivarov salon u kojem je ispisivana, i još se ispisuje istorija Paname, gde predsednik i ministar primaju najznačajnije zvaničnike i potpisuju važne međunarodne dogovore.

Za mene je otvoren i salon u kojem čuvaju najznačajnija panamska dokumenta – originalna pisma Simona Bolivara. To je jedina dokumentacija u ovoj državi nad kojom danonoćno bdiju oči živih stražara, a ne samo gomila alarma i drugih modernih sprava.

Dok je većini posetilaca tu zabranjeno fotografisanje, meni su čak i to dozvolili.

Nakratko sa imao prilike da porazgovaram i sa ministrom. Činilo mi se to kao velika čast – dan pre američkog zvaničnika, panamski ministar inostranih poslova pristaje da razgovara sa direktorom jednog srpskog udruženja posvećenog kulturi. Nisam želeo da mu postavljam nezgodna pitanja vezi sa Panamskim kanalom. Državni službenici svuda u svetu su uvežbani da na teška pitanja odgovaraju ujednačeno, zvaničnim tonom državne politike, pa mi se činilo da pitanje ne bi ni imalo naročitog smisla.

Umesto toga izrazio sam poštovanje, čak ljubav, prema njegovoj državi koju jesam zavoleo tokom mesec dana koliko ovde boravim. Istakao sam prijateljstvo naših naroda koje potiče još iz doba Pokreta nesvrstanih zemalja.

Na izložbi posvećenoj preuzimanju Kanala od Amerike prikazana su putovanja tadašnjeg vođe Paname Omara Torihosa na mesta na koja je otišao po međunarodnu podršku. Na mapi je jasno označen i Beograd.

Ostvario je svoj cilj, a Panama mu se zahvalila mauzolejom u kojem je našao večni mir – uz obalu kanala.

Ne treba zaboraviti da je današnja Panama blizak saveznik Amerike. Priznajem, ja sam zaboravio. Ponele su me izložbene postavke protiv SAD, grafiti na ulicama, demonstracije, razgovori sa Panamcianima, situacija oko Panamskog kanala.

Ministar je otišao, a mene su sproveli kroz veličanstveni špalir zastava država sa koja imaju diplomatska predstavništva u Panami. Tuda sprovode predsednike država, ministre, najznačajnije goste. Špalir vodi ka bisti osnivača ministarstva i podijumu sa kojeg se daju najviša i najvažnija saopštenja.

Srbiju sam lako pronašao – raširenih zenica buljio sam u neobično plavu zastavu na kojoj su zlatnim vezom prikazani Kosovo i Metohija.

Ne znam da li je dobro ili loše što sam je video posle razgovora sa ministrom, jer bih ga inače upitao šta misli o srpskoj narodnoj izreci: ”Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju”.

Žurka za Marka Rubija

Stari deo Panama Sitija blokirali su demonstranti protiv američkog preuzimanja kanala i protiv dolaska Rubija tim povodom u Panamu. Protesti su, tvrde vlasti, spontani, ali ima i drugačijih mišljenja.

Ne treba zanemariti da ima Panamciana koji nisu toliki protivnici Amerike. Mnogi Panamciani su radili za Amerikance i dobro zarađivali. Sećaju se tog vremena sa nostalgijom.

Iz tih ”poslova” nastao je veliki broj panamsko-američkih brakova. Toga je svesna i država.

U Americi postoji značajna panamska zajednica. Zato su političari preko medija pozvali Panamce u Americi da objašnjavaju, pričaju i iskoriste svaku mogućnost da utiču da se uvaže legitimni interesi Paname.

Uveče sam se okupio sa prijateljima Panamcima na proslavi Kineske nove godine.

”Možda Trampu padne na pamet i da preimenuje Kanal. Amerikanci su ga sagradili, što ne bi nosio ime ’Američki kanal’?”, kaže moja prijateljica.

”Iju, šta ti pada na pamet, nemoj davati takve ideje, šta ako neko čuje pa dođe do Trampa”, ućutkuje je druga prijateljica.

”Zar nećeš da ostaneš na žurci?”, upitala me je direktorka Narodne biblioteke Paname.

”Ne razumem, kakvoj žurci, kada?”, rekoh.

”Pa za Rubija…”

Odlučio sam da ipak preskočim ovaj ”parti”. Uprkos ozbiljnoj situaciji, Panamciani su navikli da se sa životom, pa i sa teškoćama, nose šalom. Čini se da ništa ne uzimaju previše k srcu.

”svako ludilo prođe”, kažu s osmehom, kao da se njih ne tiče, kao da posmatraju sa strane, iskusni.

”Naći će se već rešenje, a i da se ne nađe, i to je rešenje”, reči su sa kojima napuštam Panamu.

Odlazim bliže izvoru najaktuelnijih svetskih odluka, u Palm Bič, bliže Trampu.