Obeleženo 80 godina od prvog napada japanskih kamikaza na američke ratne brodove

Ponekad istorijski anahronizmi umeju da tiho i nenametljivo nastave da žive decenijama. Jedan od takvih događaja azijski mediji ovih dana prenose sa Filipina.

Naime, 25. oktobra, na oko 80 kilometara od prestonice Manile na obodu velike vazduhoplovne baze Klark, u gradu Mabalakat, održana je neobična ceremonija u kojoj je 150 japanskih i filipinskih državljana obeležilo osamdesetogodišnjicu prvog napada japanskih pilota kamikaza na američke ratne brodove i odalo počast njihovim senima.

Božanski vetar

Mada je prvo angažovanje letelica tada novoformirane "Jedinice za specijalne udare Božanski vetar", što je puni zvanični naziv samoubilačke vazduhoplovne formacije koja se sastojala od lovaca-bombardera "zero", izvršeno 21. oktobra 1944, one nisu pronašle mete. Zato je prvo dejstvovanje, odnosno udar na neprijateljska plovila uz korišćenje bombi od 250 kilograma, sproveden nekoliko dana kasnije 25. oktobra 1944, i to kraj ostrva Lejte u središtu Filipinskog arhipelaga (u međuvremenu, odlučne Japance su u nameri da pohrle u smrt sprečavale loše vremenske prilike).

Pomenuta jedinica trebalo je da protivniku nanese težak udarac u materijalu i ljudstvu i ulije mu strah u kosti, te ga tako omete u napredovanju uz zapadnu obalu Filipinskog arhipelaga. Čitav koncept ratovanja uz oslanjanje na masovno samožrtvovanje pilota trebalo je bar u teoriji da povisi preciznost i efikasnost napada, te promeni tok rata tako što će desetkovati i, u konačnoj instanci, zaustaviti američku mornaricu u jugozapadnom Pacifiku, daleko od obala Japanskog arhipelaga.

Prva eskadrila kamikaza, kojom je komandovao poručnik Jukio Seki, tog sudbinskog 25. oktobra upravo je poletela sa staze u Mabalakatu, a pet mladića koji su je činili uspeli su da ostvare uspeh kakav nikad kasnije neće biti zabeležen – veruje se da su svi pogodili mete, od čega je jedan brod (lakši nosač aviona "Seint Lo") potonuo.

Zaslužni građani i heroji

Pomen pilotima kamikazama, od kojih su iz Mabalakata poslednji poleteli 6. januara 1945, organizovala je japanska Memorijalna fondacija Jedinica za specijalne udare, uz pomoć lokalnih filipinskih saradnika, koji upravljaju spomen-parkom, obeležjem i oltarom posvećen dušama nastradalih avijatičara koji su svoje mlade živote žrtvovali za cara i otadžbinu.

I mada se na američkom i evropskom kontinentu vojnopolitički aparat japanske carevine iz doba Drugog svetskog rata (s dobrim pravom) smatra fašističkim i totalitarnim, u Zemlji izlazećeg sunca, uprkos kritikama na njegov račun, i danas se neguju zahvalnost i pijetet za borce koji su u zarad kolektiva – države i naroda – nesebično položili svoje živote.

Bez obzira na to da li se oni pritom vide kao izmanipulisani mladići i tragičari, fanatici ili heroji samurajskog kova.

Magnet za turiste

Spomenik na mestu s kojeg su se u nebo vinuli prvi piloti kamikaze podignut je još 1974. godine, i to na lokalnu inicijativu, ali ga je samo 15 godina kasnije zatrpao i uništio vulkan Pinatubo.

Letačima iz Jedinice za specijalne namene potom je na šezdesetogodišnjicu podignut spomenik.

Jasno je zašto su Japanci zainteresovani za odavanje pošte svojim preminulim sunarodnicima – neki to čine zbog rodbinskih veza, neki iz osećaja krivice zbog toga što su spletom okolnosti ostali živi iako je trebalo da pođu stopama oko 4.000 svojih nastradalih kolega kamikaza, neki iz zanimanja za (vojnu) istoriju, a neki, treba reći, i iz nacionalističkih pobuda.

No, veća misterija je to zašto bi neko od lokalnih Filipinaca, koji su, inače, puno propatili pod japanskim jarmom i vodili borbu za oslobođenje, sami podizali i pažljivo čuvali spomen stranim okupatorima. Mnogi u toj razuđenoj ostrvskoj zemlji na raskrsnici tajfuna reći će da je odgovor zapravo jednostavan – po njima, snalažljivi pojedinci su se okrenuli istoriji ne bi li privukli imućne japanske turiste i ublažili siromaštvo.