Podmornički pandan kamikazama – japanski samoubilački napadi na neprijatelja u modifikovanim torpedima

Obično su ljudi ti koji nose oružje ili upravljaju naoružanom mašinom. Međutim, krajem Drugog svetskog rata, suočeni sa neminovnim porazom a suviše ponosni da bi se pomirili s tim ponižavajućim ishodom, japanski vojni inženjeri su kao jedno od novih sredstava koje bi moglo da pomogne da se teška situacija preokrene, konstruisali napravu u kojoj je čovek bio integrisan u oružje.

Reč je o plovilu kaiten, među vojskom široko poznatom kao "ljudski torpedo", jer je pomenuta integracija u praksi značila sigurnu smrt za mornara koji je u tu napravu namenjenu uništavanju ratnih brodova ulazio – vožnja njime pod vodom predstavljala je put na onaj svet jer je ona bila stvorena isključivo za jednokratne samoubilačke napade.

Po konstrukciji – podmornica, po funkciji – torpedo

S obzirom na to da je bio opremljen kabinom za pilota, imao jednostavan sistem za upravljanje i periskop, kaiten se s pravom može nazvati džepnom podmornicom.

Međutim, njegovo poreklo je, zapravo, drugačije prirode – on je nastao modifikacijom torpeda "model 93", kalibra 610 mm. Taj projektil u naoružanju japanskih razarača sadržao je 780 kilograma eksploziva i bio poznat po tome što iza sebe nije ostavljao trag u vodi – zbog toga ga je bilo teško opaziti i meti nije davao vremena da promeni pravac kretanja.

Takođe, dok mini-podmornice obično služe za izviđanje, postavljanje mina, prevoz ronilaca-diverzanata ili tajno prebacivanje špijuna iza neprijateljskih linija, te ponekad imaju sposobnost dejstvovanja torpedima, kaiten je sam po sebi predstavljao oružje, jer mu je svrha bila prosto da udari u metu i eksplodira.

Zato je kolokvijalni naziv "ljudski torpedo", koji ga je pratio, opravdan ne samo kada je u pitanju njegovo tehničko poreklo, već i namena, te zapanjujuća činjenica da je život jedinog člana posade bukvalno bio podređen toj svrsi.

Kaiten je tako praktično predstavljao podmornički pandan avionima poput "micubiši zera", koji su korišćeni za samoubilačke napade iz vazduha.

Mlada krv

Prvi kaiteni izrađeni su u julu 1944. godine, a do kraja rata na Pacifiku u avgustu 1945. napravljena su četiri različita tipa u ukupno 420 primeraka.

Njihova ubojna moć bila je duplo veća od torpeda na osnovu kojeg su bili konstruisani jer su uglavnom nosili tonu i po eksploziva. Kretali su se maksimalnom brzinom od 55 kilometara na čas i imali ograničeni domet od oko 23 kilometra, zbog čega su ih u borbu nosile podmornice, koje bi ih lansirale nakon što bi se približile neprijateljskim ciljevima. One su na zadatak polazile uglavnom iz vojne luke Kure, nedaleko od grada Hirošime.

Kaitenima su upravljali mladi mornari i diplomci mornaričkih srednjih škola, među kojima je bilo i mnogo kadeta koji su se obučavali da postanu letači, a koji su zbog teških gubitaka u tehnici koje je trpela vazduhoplovna komponenta njihovog roda vojske bili jednostavnim potezom pera prebačeni sa obuke za pilotiranje avionima na obuku za upravljanje "ljudskim torpedima".

Ona je vršena u prefekturi Jamagući na krajnjem severozapadu najvećeg japanskog ostrva Honšu.

Nada za preokret

Na taktičkom nivou zadatak kaitena je bio da iznenadnim udarima oslabe protivnika, poremete njegove logističke i borbene planove, te unesu izvesnu dozu nervoze i pometnje u njegove redove.

Strateški gledano, uz kamikaze, oni su bili jedna od potencijalno moćnih i za neprijatelja šokantnih figura, trebalo je da na plavoj šahovskoj tabli Tihog okeana uspore napredovanje neprijatelja ka Japanskom arhipelagu, pa čak i preokrenu tok rata.

Sama reč "kaiten" simbolično izražava žarku želju ili, možda je bolje reći, pusti san japanskih konstruktora da se situacija iz korena promeni – ona bukvalno znači: "prevrnuti nebo". Ta žudnja za spasom i očuvanjem obraza cara i nacije gonila je japanske mornare u metalni kovčeg kaitena.

Njegova uporna primena, kao i neprekidni vazdušni napadi pilota-kamikaza, koji su otpočeli u oktobru 1944. godine na Filipinima i takođe potrajali do samog kraja sukoba, smatra se, predstavljaju jedinstven primer dugoročnog svesnog i planskog samoubilačkog delovanja u istoriji ljudskog ratovanja.

(Tome treba dodati i dejstvo džepnih podmornica s dvočlanom posadom kairju, koje su, mada jesu mogle da vodu borbu pošto su bile naoružane s dva torpeda, ponekad bile punjene eksplozivom i korišćene za samoubilačke napade.)

Primitivno oruđe

Kaiteni su prvi put upotrebljeni u novembru 1944. u napadu na veliku borbenu grupu SAD koja je vršila opravke i popunu hranom i vodom u prostranoj laguni atola Juliti, u sastavu Karolinških ostrva, na oko 600 kilometara od Guama.

Na osnovu eksplozija koje je najpre periskopom opazila, odnosno kasnije, po zaranjanju sonarom registrovala japanska podmornica I-47, kojom je komandovao kapetan Zenđi Orita, donet je zaključak da su sva četiri kaitena koje je ona oslobodila na ulazu u lagunu pogodila mete. To je silno obradovalo mornaričku komandu, koja je oko nje isplela trijumfalni mit po kojem su oni potopili ništa manje nego tri američka nosača aviona i jedan bojni brod.

Akcija na Julitiju je direktno podstakla masovnu proizvodnju tih jednostavnih i, može se reći, sirovih mašina. Jer, kaiteni su bili na brzinu osmišljeno i konstruisano oruđe koje je patilo od mnoštva tehničkih mana.

Podmornice su nosile četiri do šest mašina te vrste. Dok je u dve bilo moguće ući direktno iz unutrašnjosti podmornice, da bi se piloti ukrcali u preostale, ona je morala da izroni i tako se izloži opasnosti od otkrivanja. Kaiteni su stoga na izvršenje jedinog zadatka najčešće upućivani po noći. 

Pošto nisu imali posebno čvrst kostur i oplatu, kaiteni su mogli da podnesu vodeni pritisak samo do 80 metara dubine – zbog toga podmornice koje su ih nosile nisu mogle da se spasu bekstvom u morski ambis u slučaju da ih neprijateljski brodovi zaspu podvodnim minama.

Dalje, kaiteni su bili izuzetno složeni za upravljanje pošto su teško pravili zaokret i nisu mogli da se kreću unazad. Štaviše, budući da nisu posedovali sonare, njihovi piloti su u navigaciji morali da se oslanjaju na ručne matematičke proračune zasnovane na približnoj proceni brzine mete, te da izranjaju kako bi korigovali putanju u slučaju da nisu odmah uspeli da udare u nju.

Motori kaitena su relativno često otkazivali usled vodenog pritiska, a pošto je, zbog nastojanja da se umanji rizik od eksplozija, umesto čistog kiseonika za paljenje goriva korišćen vazduh, pogonska jedinica je umela da odjednom izgubi potisak. Dešavalo se i da skučenu kabinu odjednom ispune otrovni gasovi nastali sagorevanjem goriva.

Tako su mnogi piloti kaitena, dobrovoljci starosti između 18 i 27 godina doživeli jalovu i samotnu smrt lišenu ikakvog vojničkog smisla.

Neki od tih mladića, koji su priliku da se žrtvuju za narod, cara i državu shvatali kao najvišu moguću čast, sami su aktivirali eksploziv kada su shvatili da ostaju bez potiska, goriva ili vazduha ne bi li se poštedeli sporog, mučnog umiranja.

Njima su na polasku predavani i kratki mačevi kojim su samuraji tradicionalno vršili samoubistvo paranjem trbuha i pilule s cijanidom.

Promene u hodu

Prvi kaiteni, u skladu sa svojim relativno skromnim tehničkim mogućnostima, prevashodno su išli u lov na statične mete – ukotvljene brodove.

Međutim, kada su Amerikanci počeli s korišćenjem zaštitnih mreža koje su onemogućavale infiltraciju "ljudskih torpeda" i drugih podvodnih aparata u luke i lagune pacifičkih ostrva, japanska komanda je bila prisiljena da promeni pristup upotrebi tih gvozdenih stršljenova i usmeri ih na teže dostižne pokretne ciljeve. Izvršene su odgovarajuće modifikacije tako da kaiteni mogu da budu porinuti i sa površinskih plovila, kao što su krstarice i razarači.

No, s početkom bitaka za periferne teritorije Zemlje izlazećeg sunca Ivo Đimu i Okinavu postalo je kristalno jasno da je samo pitanje dana kada će se moćna američka armada obrušiti na glavna japanska ostrva.

Neprijateljske podmornice, razarači i bombarderi su desetkovali japansko brodovlje i podvodne aparate koji su nosili kaitene, pa je taktika za njihovo korišćenje opet morala da bude izmenjena.

Oni su, naime, prilagođeni tako da mogu da budu porinuti s kopna, pri čemu je njihova svrha redefinisana – sada im je zadatak bio da pokušaju da osujete iskrcavanje američkih snaga, odnosno, unište desantne brodove s marincima uz samu japansku obalu.

Uzaludna ili vredna žrtva?

Međutim, do invazije, odnosno masovnog iskrcavanja američke mornaričke pešadije nikada nije došlo. Nju su suvišnom učinila ljudskom rukom stvorena "sunca" – zli usud otelotvoren u zaslepljujućem blesku na nebu, nevino ali jezivo opisanom kao "drugo svitanje u istom danu". Jer, uprkos veri mnogih u carskoj vojsci da japanski duh može istrajati u borbi i nakon Hirošime i Nagasakija i uprkos u njima duboko usađenoj fatalističkoj predanosti sudbini oličenoj u spremnosti da se smrt mirno prihvati kao poslednje utočište časti i dostojanstva, država se predala.

Tako se žrtva pilota kaitena, kao i njihovih kolega avijatičara-kamikaza i drugih, ispostavila uzaludnom kada su u pitanju suštinski ciljevi, kao što su držanje neprijatelja na odstojanju od sopstvene države i sprečavanje poraza.

Ipak, poštovaoci njihovog dela reći će da je vrednost njihove žrtve u samom činu, u nastojanju da caru i otadžbini osvetlaju obraz i poštede ih sramote poraza, u trudu da zaštite narod od bombardovanja i podjarmljivanja.

U Japanu se i danas često može čuti fraza da zemlja duguje svoj prosperitet žrtvi palih u Drugom svetskom ratu.