Viktorija Nuland, od Puškina do Majdana

"Odlazim iz Kijeva ohrabrena jedinstvom, rezultatima i potpunim strateškim značajem Ukrajine... Putina ćemo lepo iznenaditi na bojnom polju i Ukrajina će imati ozbiljne uspehe", rekla je jedna od najmoćnijih žena Vašingtona, Viktorija Nuland pre nego što je krajem januara poslednji put kao zvaničnik Stejt departmenta napustila Kijev.

Dva meseca kasnije, podnela je ostavku na mesto podsekretarke za politička pitanja u Stejt departmentu, čime je okončana tri i po decenije duga diplomatska karijera tokom koje je bila uzdanica šestorice predsednika, deset državnih sekretara i ključni faktor u američkim pokušajima rešavanja serije svetskih kriza.

Uz državnog sekretara Entonija Blinkena i savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivena nazivana je ključnom osobom američke spoljne politike u administraciji predsednika Džozefa Bajdena i glavnim inspiratorom serije kontroverznog poteza Vašingtona, uključujući diverziju gasovoda "Severni tok 1 i 2", kao ignorisanja napetosti koje su pre tri meseca Bliski istok dovele na ivicu propasti.

"Nuland je bila posvećena da u administraciji predsednika Džozefa Bajdena vrati diplomatiju SAD-a u centar spoljne politike i revitalizuje američku globalnu politiku", rekao je državni sekretar Entoni Blinken povodom odluke Nuland da se penzioniše.

Karijeru u Stejt departmentu počela je nedugo pošto je na univerzitetu Braun 1983. godine diplomirala na katedri za ruski jezik, političke nauke i istoriju. Izbor studija, u velikoj meri, obeležio je i njen diplomatski put.

Od 2014. godine, kada je kriza na relaciji Moskva - Kijev naprosto eksplodirala, bila je veliki protivnik ruske politike i jednako uporan zagovornik teze da ukrajinske vlasti od Zapada moraju da dobiju svu neophodnu ekonomsku i vojnu pomoć.

Nuland je bila šef kabineta državnog sekretara u vreme prve administracije Bila Klintona, zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost Dika Čejnija, najviši diplomata za Evropu i ambasador pri NATO-u. Za vreme drugog mandata Baraka Obame, od 2013. do 2017. godine vršila je dužnost pomoćnika državnog sekretara za evropske i evroazijske poslove.

Saradnici u Stejt departmentu opisivali su je kao "borbenog liberala", čije su se ambicije povremeno sudarale sa arogantnom spoljnom politikom koju je sprovodila.

Bila je najglasniji zagovornik primanja Ukrajine i Gruzije u NATO, bez obzira na ruske rezerve. Za vreme administracije Baraka Obame lično je podržavala proteste u Kijevu, a fotografija Viktorije Nuland kako deli hranu demonstrantima na trgu Majdan dovela je do čuvenog diplomatskog sukoba sa tadašnjim ruskim ambasadorom pri UN, Vitalijem Čurkinom koji je ironično primetio da "Ukrajinci jedu Amerikancima iz ruke".

Pre tačno deset godina, objavljivanje njenog telefonskog razgovora sa tadašnjim američkim ambasadorom u Kijevu Džofrijem Pijatom izazvalo je do sada najveći krizu u odnosima Vašingtona i Brisela, koja je rešena tek posle ozbiljne diplomatske akcije bivše šefice EU za bezbednost Ketrin Ešton podržane autoritetom Angele Merkel.

U tom razgovoru, čije je objavljivanje stavljano na teret ruskim obaveštajcima, Viktorija Nuland se prilično glasno protivila napretku političke karijere nekadašnjeg bokserkog šampiona Vitalija Klička, dok je pokušaj Evropske unije da se umeša u izborni proces u Ukrajini prilično grubo odbacila.

Njena rečenica "F... the EU" izazvala je pravi kurcšlus u odnosima SAD i EU, odnosno predstavljala je kulminaciju hladnih odnosa dve savezničke strane oko ukrajinskog pitanja.

Nemački "Frankfurter algemajne cajtung" je, tada, napisao da je, uprkos opravdanim kritikama na račun EU, teško pokazati da je američka diplomatija pronašla put ka izvoru mudrosti.

Tokom rata, koji već dve godine besni u Ukrajini, bila je mozak kaznenih mera protiv Rusije i uz Blinkena pokretač široke akcije prikupljanja različite vojne opreme za ukrajinske snage bezbednosti.

Američki novinar i dobitnik Pulicerove nagrade, Simor Herš je Viktoriju Nuland naveo kao inspiratore uništavanja gasovoda "Severni tok 1 i 2", što je Vašington mnogo puta od tada demantovao, svaljujući krivicu na neidentifikovane proukrajinske ronioce.

Udata je za Roberta Kigana, jednog od ideologa američkih neokonzervativaca, koji je vremenom prerastao u neoliberalne intervencioniste. Navodio je čvrste veze radikalnih islamista sa režimom Sadama Huseina u Iraku, dok je 2008. godine bio savetnik tadašnjeg predsedničkog kandidata republikanaca, Džona Mekejna.

Napustio je republikansku stranku 2016. godine, žestoko kritikujući odluku te partije da na predsedničkim izborima kandiduje Donalda Trampa, koga je nazvao "političkim Frankeštajnom".

Evropske diplomate opisuju je kao ženu koja se "ne služi diplomatskim, već ideološkim rečnikom".