Sledeća faza rata u Gazi – pun upad vojnih snaga Izraela ili čak vojna okupacija

Gostujući u Dnevniku RTS-a, viši istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) objašnjava da se rat Izraela protiv Hamasa do sada odvijao kao niz artiljerijskih i vazdušnih napada protiv Gaze. Usledila je, kaže Vuksanović, politika vojnih upada sa Izraelskim odbrambenim snagama.

"Međutim, sada je pitanje svih pitanja, naravno, da li će ono što ide sada zapravo biti pokušaj da se sa punim upadom izraelskih vojnih snaga pobedi Hamas ili da se čak proba potencijalno i vojna okupacija nad tim delom teritorija. Međutim, kao što mi sada vidimo, to nije baš više toliko slatko za Izrael. Recimo, protekla 72 sata izraelska vojska nije uopšte napredovala u gradu Kan Junis, što je bio grad u kojem su se vodile borbe nakon onog kratkog humanitarnog primirja vezanog za taoce", kaže Vuksanović.

Urednik portala Oko Momir Turudić diplomatski pritisak na Izrael za prekid vatre vidi kao, pre svega, verbalni.

"Od strane najvernijih saveznika Izraela u ovom ratu, pre svega SAD, stižu pozivi na uzdržanost, stižu pozivi na nekakvo humanitarno primirje, i to je kratkotrajno ali, realno gledano, po onome što vidimo na terenu, podrška Izraelu od strane Vašingtona, Londona, Berlina je na neki način apsolutna. Tako da mislim da uopšte nema govora o nekoj diplomatskoj izolaciji. Verovatno će se usvajanje odluke u Savetu bezbednosti poput ovih koje su predložene odvijati na isti način, odnosno biti odbijene, a pitanje je koliko uopšte te rezolucije na terenu, odnosno u ovom ratu, imaju zaista smisla, odnosno koliko će biti primenjene", kaže Turudić.

Američka i izraelska unutrašnja pitanja

Vuksanović smatra da Izrael apsolutno ne može da dopusti krizu u odnosu sa Vašingtonom, s obzirom na stepen ekonomske i vojne pomoći koje dobija od njega. I Vašington bi, objašnjava, hipotetički imao veoma ubedljive poluge uticaja na ponašanje Izraela i mogućnost da ga primora da promeni to ponašanje:

"Međutim, mi vidimo da se, sem povremenih retoričkih izliva, koje pozivaju na oprez, to ne pretvara zaista u opipljiv pokušaj da se utiče na ponašanje Izraela."

Motiv je, kako se tumači, unutrašnja politika u Vašingtonu gde u vreme kada se približavaju predsednički izbori niko nije voljan da ide suprotno izraelskim interesnim grupama.  

"Ako pogledate istraživanje javnog mnjenja, 51 odsto Amerikanaca od 18 do 24 godine smatra da su napadi Hamasa početkom oktobra delimično opravdani položajem Palestinaca, a taj stav deli i 48 odsto Amerikanaca dobi od 25 do 34 godine. Vidimo, ipak, da tu postoje neke napetosti u smislu generacijskih razlika, da nove generacije Amerikanaca imaju mnogo manje ružičast pogled na izraelsko-palestinski sukob nego stare generacije", navodi Vuksanović.

Netanjahuova vlada u kojoj je kao koalicioni partner ultrakonzervativni, čak i radikalni, ideolog Itamar Ben Gvir koji je bio i ministar za nacionalnu bezbednost, nije odigrala baš malu ulogu u tragediji koja se desila. Privremeno, premijer Netanjahu još uvek ima ono što bi Amerikanci nazvali efekat okupljanja oko zastave, gde se stare podele zaborave i gde se svi u znak solidarnosti u vreme krize okupe oko vođstva. Ali, kako nas izraelska politička istorija uči, kaže Vuksanović, to veoma brzo iščezne i premijeri koji imaju ovakav fijasko, kao što ga ima premijer Netanjahu, veoma često nestanu.

Vuksanović kao ključni problem za mirovni proces vidi porast ultrakonzervativne jevrejske populacije – sada ultrakonzervativni Jevreji čine 13 odsto stanovništva Izraela. Do 2030, možda i malo kasnije, računa se da će činiti 30% populacije i biti veoma moćno glasačko telo koje će, kako navodi, biti unutrašnja prepreka za bilo kakav izraelsko-palestinski mirovni sporazum.

Zapadna obala ključa

Urednik portala Oko Momir Turudić naglašava da vesti iz Gaze uglavnom pokrivaju vesti sa Zapadne obale, ali one uopšte nisu dobre. Napetost na Zapadnoj obali raste iz dana u dan, žrtava je sve više, izraelske racije, uništavanje kuća, masovna hapšenja, čak i bombardovanja pojedinih delova i samim tim to dovodi do nekog logičnog efekta. Da, skoro se zaboravilo da je u velikom porastu i napad izraelskih doseljenika na Palestince koji tamo žive. Bila je čak i poziva da se, na primer, uvedu sankcije nekih zapadnih država za doseljenike sa Zapadne obale koji izvode takvu vrstu napada.

"Sve to govori da napetost na Zapadnoj obali raste i da je to neka vrsta tempirane bombe jer koliko god se pričalo o Gazi, odnosno o pojasu Gaze i onome šta će biti ‘dan posle’ za Gazu, možda i veće pitanje šta će biti sa Zapadnom obalom i Istočnim Jerusalimom. A što se tiče podrške Hamasu koja raste, ona je na neki način logična s obzirom na sve to što se dešava. Zapadna obala je, za razliku od Pojasa Gaze, važila za neku vrstu umerenijeg dela palestinske samouprave", kaže Turudić.

Rešenje se ne nazire, kaže Turudić, niti o tom rešenju govore izraelski zvaničnici, počev od premijera pa nadalje. 

Vojna uprava Pojasom Gaze je, ocenjuje Vuksanović, bolna izraelska dilema jer je izraelska vojska, kako smatra, najubojitija i najefikasnija vojska na Bliskom istoku. Ali, ne treba zaboraviti da je ta vojska ipak obučena za manevarsko ratovanje na otvorenom terenu. A urbano ratovanje je, kao što je recimo naučila i ruska vojska u prvim mesecima neuspelog pokušaja da se smeni vlada u Kijevu, najbolniji tip ratovanja gde veoma često prednosti koje imate kao konvencionalna armija može lako anulirati strana koja vam pruža otpor.

"Šta ćete da radite sa tih 2,3 miliona ljudi koji žive na gusto naseljenom terenu? To je potencijalno čak možda i najgušće naseljena oblast na planeti, posle grada Londona, gde 2,3 miliona ljudi živi na teritoriji manjoj od 400 km? Šta ćete vi raditi sa njihovim socijalnim i javnim uslugama kada se, na primer, uzima da ovi napadi uništavaju bolnice i svu drugu infrastrukturu neophodnu za funkcionisanje lokalnog stanovništva", kaže Vuksanović.

Napadi jemenskih Huta na brodove u Crvenom moru

Napade jemenskih Huta na brodove u Crvenom moru Vuksanović vidi kao nepredviđenu posledicu trenutnog sukoba u Gazi, koja pokazuje da može veoma lako da se prelije. To ne mora nužno da znači da se druge zemlje uključuju, ali može da se desi da dođe do aktiviranja na nekom drugom polju, kao što se sada vidi sa tom situacijom oko Crvenog mora i Jemena:

"U ovom slučaju, kad me pitaju o raspoređivanju američkih, pomorskih ili drugih, čak i neki govori o evropskim snagama, to jeste više pitanje Crvenog mora i tog pomorskog prolaza. To nije pitanje više izraelsko-palestinskog sukoba, niti pitanje regionalne bezbednosti na Bliskom istoku. To je, zapravo, pitanje globalne ekonomije jer je to jedno od globalnih čvorišta za pomorsku trgovinu. Znači, samo će tako da se nastavi ovaj sukob."  

Diplomatske aktivnosti trenutno nisu vidljive, kaže Turudić, ali ih sigurno ima. Ako već govorimo o Hutima, onda je prava adresa Teheran za bilo kakve pregovore i razgovore o tome.

"Ako ti pregovori postoje, a sigurno postoje, treba da se odvijaju u Kataru, da je Doha bila, i još uvek je, mesto u kome se pregovara o svemu što se tiče ovog sukoba, a to će se sigurno odnositi i na ovo što se dešava sa Hutima. Katar je zemlja i Zaliva, koja ima ubedljivo najbolje odnose sa Teheranom. Tako da bilo kakva deeskalacija sigurno neće isključiti Teheran kao glavnog aktera toga jer ovo jeste posrednički rat – to što se dešava u Crvenom moru i što rade jemenski Huti. I u tome će Doha odigrati veliku ulogu, kao što je i do sada", kaže Turudić.

Po svemu što se vidi, zaključuje, nema nikakvih naznaka da će se ovaj rat završiti skoro i to "pola puta" možda je čak i previše optimistično u odnosu na ono što se dešava i na ono što će se dešavati.