Pola veka Stokholmskog sindroma – kako je jedna pljačka uzdrmala Švedsku

Šveđani su se tog 23. avgusta 1973. probudili uz vest da je zdravstveno stanje kralja Gustava Šestog Adolfa sve gore i da je prestolonaslednik uz njega. Monarhija na severu Evrope polako je počela pripreme za smenu na prestolu.  

Ipak, jedan čovek je doneo važnu odluku koja će poremetiti planove velikog broja ljudi. Jan-Erik Olson, koji je služio zatvorsku kaznu, dobio je nekoliko slobodnih dana.  

Umesto da ih provede kod kuće i vrati se na odsluženje kazne, Olson je imao druge planove – odlučio je da opljačka banku. Uputio se u centar Stokholma, na Normalmstorg, u poslovnicu Kreditbankena, jedne od tada najvećih banaka u Švedskoj. 

U banku je, ubrzo po njenom otvaranju, upao sa automatskom puškom u ruci, dok je u torbi, između ostalog, imao municiju i eksploziv. 

Nadajući se da će pomisliti da je stranac, govorio je na engleskom jeziku sa, kako je Njujorker tada preneo, čistim američkim akcentom. 

Kada je ušao u banku, zapucao je u plafon i uzviknuo "The party has just begun" (Žurka je tek počela). Pojedini klijenti i zaposleni su potrčali ka izlazima i uspeli da pobegnu. Mnogi su ostali u banci, dok je nekolicina njih zaklon potražila u trezoru. 

Olson je ubrzo iz torbe izvadio svoj tranzistor i pustio rok muziku, pojačavši ga na najviše.  

Nakon toga se uputio u trezor i zatekao četvoro zaposlenih koji će postati njegovi taoci – Birgitu Lundblad, Elizabet Oldgren, Kristin Enmark i Svena Sefstrema. Vezao ih je i ostavio u trezoru. 

Policija je, zahvaljujući sistemu upozorenja koji je neko aktivirao, brzo stigla do banke.  

Prvi policajac koji je stigao do mesta pljačke, Morgan Rilander, ušao je u banku i razgovarao je sa Olsonom na engleskom. U banci su se i dalje nalazili klijenti, koji su uglavnom ležali na podu. Pljačkaš je zatražio da u banku dođe policajac sa višim činom. 

Dok je Rilander telefonirao policijskoj centrali, u banku je stigao inspektor Ingemar Valpefeldt. Inspektor je tražio od Olsona da spusti oružje, ali je pljačkaš odbio i nedugo zatim pucao i ranio Valpefeldta u ruku. 

Kada se Rilander vratio u hol banke, Olson je uperio pušku u njega i upitao ga: "Misliš li da mogu da te promašim odavde?" Nije pucao, ali je zatražio od policajca da iz banke izvede sve osim talaca iz trezora. 

Ubrzo nakon toga, u banku je stigao Sven Torander, šef Odeljenja za ubistva stokholmske policije, kako bi započeo pregovore sa pljačkašem. 

Olson ga je dočekao sa puškom podignutom uvis, uz zahtev da skine sako i okrene se oko sebe. Potom je postavio svoje uslove: tražio je tri miliona kruna, dva pancira, dve kacige, automobil "ford mustang" i da u banku iz zatvora dođe Klark Ulofson. 

Ko je Klark Ulofson 

U trenutku pljačke u Stokholmu, Klark Ulofson, u javnosti poznat kao Klark, služio je svoju kaznu u zatvoru visokog stepena obezbeđenja u Norćepingu, 160 kilometara jugozapadno od Stokholma. Zbog pljačke u Geteborgu, osuđen je na šest godina zatvora. 

Klark Ulofson se sa Olsonom upoznao tokom služenja kazne u Kalmaru, a postao je poznat među pripadnicima organa reda po svojim bekstvima. Jednom je uspeo da stigne čak do Libana. 

Ministar pravde Lenart Gejer je, uz podršku vlade, odlučio da pusti Ulofsona kako bi bio posrednik u pregovorima sa Olsonom, ali je i rekao da policija, koja je istog dana na spratu banke formirala bazu, nikako ne sme da dopusti da pljačkaš pobegne iz banke. 

Olson je godinu dana kasnije, u intervjuu za Njujorker, rekao da je računao da će njegovi zahtevi biti ispunjeni zbog dva faktora – zbog ukorenjene averzije Šveđana prema nasilju i zbog toga što je predizborna kampanja bila u punom jeku. 

Već tokom popodneva, oko 16 časova, policija u stokholmsku banku dovodi Klarka Ulofsona, vezanog lisicama za dva policajca. Nakon što je ušao u banku, upitao je na švedskom: "Šta se ovde dešava?". Olson je tada počeo da govori na švedskom, što nije iznenadilo taoce zato što je sve vreme na tranzistoru slušao vesti. 

Pljačka je privukla veliku pažnju medija koji su zaboravili i na predizbornu kampanju i na kralja na samrti. Svih šest dana, koliko je drama u banci trajala, na televiziji, koja je emisije puštala samo uveče, emitovan je celodnevni program, a naslovne strane bile su posvećene samo pljački. 

Policija je u kasnijim izveštajima navela da se Olson nakon Klarkovog dolaska smirio, a Kristin Enmark je u jednom od svedočenja nakon pljačke rekla kako su se taoci osećali bezbedno uz njih dvojicu, ali su se bojali da bi policija mogla da naruši i njihovu bezbednost. 

Upravo je Kristin Enmark sutradan razgovarala sa švedskim premijerom Ulofom Palmeom. Poručila je da je veoma nezadovoljna kako se on, kao premijer, i policija odnose prema pljački. 

Rekla mu je kako u potpunosti veruje Klarku i Olsonu, da želi da je puste da ode sa pljačkašima i da će on biti kriv ukoliko pljačkaš ubije taoce. 

"Zaista sam vrlo razočarana u tebe, Palme. Bila sam socijaldemokrata celog života, a sada mislim da ti sediš i igraš šah sa našim životima. Zar ne možete da nas pustite, sa Klarkom i pljačkašem?", rekla je Enmarkova premijeru Palmeu. 

Stokholmski sindrom ili ispiranje mozga 

Zbog tog razgovora sa Palmeom, ali i kasnijih izjava talaca, psiholog Nils Bejerot, koji je na zahtev stokholmske policije analizirao ponašanje talaca nakon pljačke, njihove reakcije opisao je kao "ispiranje mozga". 

Prvobitno je to stanje nazvao Norrmalmssyndromet, po trgu na kojem se nalazi banka, a kasnije je, van Švedske, dobilo naziv Stokholmski sindrom. 

Reč je o vrlo specifičnom psihološkom stanju, u kojem dolazi do zbližavanja otmičara i talaca. Tome doprinosi više činilaca, naročito vreme, jer što više vremena protekne, veća je mogućnost nastanka Stokholmskog sindroma. 

Osim toga, na zbližavanje utiče i veličina prostorije u kojima se nalaze otmičar i talac, ispunjavanje zahteva, sličnost političkih stavova i slično. 

Pošto je sindrom rezultat specifičnog spleta okolnosti, teško je pronaći veliki broj ljudi koji dožive Stokholmski sindrom za izvođenje ozbiljnih studija, što otežava utvrđivanje efekata stanja. 

Šestog dana od početka pljačke, 28. avgusta, policija je kroz rupu koju je ranije probila iznad trezora pustila suzavac, nakon čega je upala u prizemlje banke. 

Uprkos pretnjama Olsona da će u slučaju napada gasom ubiti taoce, nakon sat vremena on i Klark predali su se policiji koja ih je izvela iz banke. 

Jan-Erik Olson osuđen je na deset godina zatvora, dok je Klarku Ulofsonu, uprkos tome što ga je policija poslala u banku i tvrdnjama da nije pomagao u pljački, produžena zatvorska kazna. 

Uticaj na popularnu kulturu 

Stokholmski sindrom i pljačka na Normalmstorgu bili su inspiracija za brojne filmove i serije. 

Trideset godina nakon pljačke, snimljen je švedski televizijski film Norrmalmstorg koji je inspirisan događajima, ali ih nije verno pratio. Kanadski film Stokholm iz 2016. godine u kojem uloge tumače Itan Houk i Numi Rapas nešto je vernije preneo događaje. 

Najnovije ostvarenje koje se bavi pljačkom, makar jednim delom, jeste Netfliksova serija Klark koja se bavi životom Klarka Ulofsona. U seriji su korišćeni i snimci iz televizijskog prenosa pljačke. 

Stokholmski sindrom spominje se i u popularnoj španskoj seriji La Casa de Papel, u kojoj se jedna od junakinja koja je bila talac pridružila pljačkašima i dobila nadimak Stokholm. 

O nesvakidašnjem događaju u centru Stokholma snimljen je i veliki broj dokumentarnih filmova, turisti se i dalje slikaju pored zgrade u kojoj se nekada nalazila banka, a Šveđani se i danas prisećaju pljačke koja je pre pedeset godina poremetila mirnu skandinavsku svakodnevicu.