Svedočenje Sudanaca o stradanjima koja su preživeli: Ni kokoška ne bi živa izašla

Pučevi su u Africi toliko uobičajeni, da se retko ko na njih osvrće, sem kada izazovu veliko krvoproliće. Od 1950. na crnom kontinentu izvedeno je 214 državnih udara, od čega je 106 bilo uspešno (skoro polovina svih državnih udara na svetu)¹.

Po šest državnih pučeva poznat je i Sudan, ali nijedan nije bio ni približno krvav kao pokušaj koji je u toku, leta 2023. godine, dok sastavljam ove redove.

"Obično bi pučevi trajali jedan ili dva dana, poubijaju se najljući neprijatelji kojih je uvek malo, ne diraju običan narod, sutradan odnesu tela i to se tako završi", rekla mi je Biljana Petrović iz Pranjana koja je pedeset godina živela u Sudanu.

Teško je tačno odrediti kada su započeli problemi sa kojima se Sudan danas suočava. Istoričari za to krive englesku kolonijalnu upravu, ali i ukidanje autonomije Južnom Sudanu 1983, što je pokrenulo niz građanskih ratova. Kao rezultat nagomilanog nezadovoljstva, na vlast je vojnim pučem 1989. godine došao general-potpukovnik Omar el Bašir, na čelu grupe nezadovoljnih oficira.

Bašir, vojni ataše u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i zapovednik oklopne padobranske brigade, predvodio je Revolucionarno veće, a zatim preuzeo funkciju predsednika i proširio svoja ovlašćenja, tako da je imao kontrolu nad celom izvršnom i zakonodavnom vlašću. Zabranio je druge političke partije i uveo šerijatske zakone.

Tokom tri decenije Baširove vladavine, građanski ratovi nisu prestajali. Sukob u Južnom Sudanu okončan je priznavanjem nezavisnosti ove sudanske pokrajine. 

U provinciji Darfur stradalo je između trista i četiristo hiljada ljudi, dok je izbeglo skoro tri miliona. "Ni kokoška nije živa izašla iz mnogih sela", reči su kojima su mi situaciju opisivali Sudanci. Zbog tolikog broja žrtava i strašnih zločina koji su se događali, Bašir spada u najkontroverznije lidere druge polovine 20. veka, a protiv njega je podignuta i optužnica Međunarodnog suda za ratne zločine.

Kada sam 2015. godine bio u Sudanu, počasni konzul Republike Srbije Ahmed Mouti mi je rekao: "Kod nas arapsko proleće nije uspelo zato što se plašimo da nam zemlja ne završi kao Irak, Sirija ili Libija. Bolji je i Bašir, nego opšte rasulo i građanski rat."

Bile su to proročke reči. Samo četiri godine kasnije, 2019, demokratski pokret u zemlji će poljuljati Baširovu vlast i on će završiti u kućnom pritvoru. Državu će tad voditi mešovito telo sastavljeno od civilne i vojne vlasti – Tranzicioni savet suverenosti. To je neka vrsta kolektivnog predsedništva sa po pet predstavnika vojske i pet građanstva, i jednog civila koji se izabere konsenzusom. Odluke se donose jednoglasno ili dvotrećinskom većinom, a pojedinačna ovlašćenja su bila ograničena.

Kompromis je postignut da bi se održao mir i postupno uvela demokratija. Vladavina Saveta ograničena je na 39 meseci, s tim da 21 mesec zemlju vodi vojno lice, a 18 civilni predstavnik, da bi zatim bili raspisani izbori na kojima će članovima Saveta biti zabranjeno da se kandiduju, kako bi se svi koji učestvuju u vlasti onemogućili da koriste javne resurse za ubeđivanje glasača.

Zemlju je u ovo vreme vodio premijer Abdala Hamdok, kojeg je oktobra 2021. godine pučem skinuo predsednik Saveta general Abdel Fatah el Burhan, uz pomoć potpredsednika Saveta, generala Mohameda Hamdana Dagla. Obojica su bili najbliži Baširovi saradnici, u njegovo doba su stekli titule i moć i učestvovali u vlasti, ali i zločinima. Premijer Hamdok je "zarad bezbednosti" smešten u kućni pritvor, ali ne u svoju kuću, već u kuću – generala El Burhana!

General Daglo je tokom rata u Darfuru oformio paravojsku nazvanu Snage za brzu podršku, koju je Bašir nazivao svojim zaštitnicima i obilato ih koristio na ratištima širom zemlje. Te jedinice su bile zadužene za čuvanje granica i sprečavanje ilegalnih migracija, za šta su čak dobijale novac od Evropske unije. Daglove jedinice su izvršile napad na demonstrante na ulicama Kartuma 2019. godine, kada je ubijeno više od stotinu civila, a više od pet stotina ranjeno.

Vlast i Vojska Sudana su Daglu decenijama omogućavali lukrativne poslove u kopanju zlata, gradnji infrastrukture i trgovini stokom. Posle pada Baširovog režima dobio je državne koncesije za snabdevanje zemlje raznim potrepštinama kao što je pšenica, pa je njegov uticaj dodatno porastao. Ostvario je bliske veze sa Emiratima i sa Rusima, što mu je omogućilo nabavku kvalitetnog naoružanja.

Od 2015. godine Daglove jedinice se nalaze na granici Saudijske Arabije i Jemena, prema nekim izvorima sastavljene od čak 35.000 vojnika, u čijem prebacivanju su učestvovali i srpski avio-mehaničari koji su se zatekli u Sudanu.

Snage za brzu podršku su postepeno narastale sa desetak hiljada na skoro sto pedeset hiljada vojnika, a Daglo je u svoje redove regrutovao ogroman broj plaćenika iz drugih zemalja Afrike. Od 2017. godine na snazi je zakon koji je njegovim snagama dao legalan status. 

Godinama su mnogi ukazivali na opasnost ovakve paramilitarne organizacije, da bi Vojska tek nedavno postavila otvoren zahtev da se Snage za brzu podršku stave pod jedinstvenu vojnu komandu. To je, naravno, bio stav i predstavnika civilnog društva.

Umesto da svoje trupe stavi pod komandu države, Daglo je napao Vojsku Sudana 15. aprila 2023. godine i tako je otpočeo građanski rat koji je u toku, mada ga Sudanci tako ne doživljavaju.

Sudanci su se dugo ustručavali da Daglove trupe nazovu "pobunjenici" i da pominju "građanski rat" zato što ti termini kao glavnu asocijaciju nose pobunu lokalnog stanovništva – a većinske vojnike u Daglovoj vojsci čine plaćenici iz drugih afričkih država. Daglo dobija i drugu značajnu pomoć iz inostranstva, pa meštani radije govore o nekoj vrsti spoljašnje invazije, iako je na njenom čelu Sudanac i paramilitarna organizacija koju je stvorila sudanska država.

Politička nauka tek treba da smisli specifičan termin za pobune paramilitarnih organizacija, a naročito u slučajevima kada one sadrže istaknuti međunarodni element.

O ratu očima Sudanaca

Ovaj tekst je skup informacija iz različitih izvora, od ljudi koji su u Sudanu u trenutku sukoba, a značajan deo je do mene došao zahvaljujući počasnom konzulu Srbije u Sudanu Ahmedu Moutiju.

Ljudi sa kojima sam razgovarao, zbog svoje bezbednosti, nisu želeli da otkrivaju identitet. Moguće je da pojedini podaci nisu tačni, ali čak i tada, ovaj tekst je važan trag o atmosferi koja je vladala u zemlji u trenutku rasula.

Snage za brzu podršku generala Dagla, poznatog kao Hemeti, nazivam Brza interventna, pošto je to termin koji su koristili Sudanci kada su sa mnom razgovarali.

O izbeglicama

Nije istina da je Sudan napustilo milion ljudi. To je broj izbeglica u Egiptu. Ceo Kartum je izašao iz grada i posakrivao se po unutrašnjosti, a samo to je najmanje šest-sedam miliona interno raseljenih lica.

 Na granici sa Čadom nastala je velika izbeglička kriza. Prvih dana rata bežale su cele porodice, ali kako pobunjenici iznenada upadaju u sve veći broj gradova i sela, u kojima je ostao najsiromašniji sloj stanovništva, oni nisu u mogućnosti da organizovano napuštaju svoja naselja. Uglavnom šalju decu da beže preko granice, što znači da je veliki broj sudanske dece koja su rastavljena od svojih roditelja u Čadu.

Spajanje porodica nije jednostavno, naročito ako ostatak porodice kasnije pređe granicu i ostane u privatnom smeštaju ili na otvorenom. Oformljeni su posebni centri za spajanje porodica.

Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati uveli su vize Sudancima, što znači da su glavne rute za odlazak iz zemlje skoro blokirane. Naročito je teška situacija u Egiptu, koji je glavna destinacija izbeglicama kako zbog blizine granice, tako i zbog kulturoloških i istorijskih veza i velikog broja Sudanaca koji tamo imaju članove porodica od ranije. Uvedena je posebna naknada za "bezbednosnu proveru", pa svaki sudanski izbeglica sada mora da plati 300 dolara za to, i 25 dolara za vizu. To su ogromna sredstva za siromašne ljude i u mirnodopsko vreme, a kamoli sada kada su izgubili sva primanja. Cene stanova i potrepština u Egiptu su drastično porasle zbog velikog broja Sudanaca, dodatno otežavajući život izbeglicama.

O plaćenicima i uticajima spolja

"Kao najezda skakavaca", tako Sudanci opisuju trenutnu situaciju. Plaćenici pucaju na sve što naiđu i pljačkaju sve što stignu.

Brza interventna je većinom sastavljena od vojnika iz Malija, Čada, Nigera i Centralnoafričke Republike, u kojoj je takođe u toku vanredno stanje, što je doprinelo povećanom broju plaćenika iz te zemlje.  

"Sudan nije njihova država, zato im je tako lako da ubijaju i pljačkaju", zaključak je mnogih sa kojima sam razgovarao. Pojedine kuće su pljačkane po osam puta!

Šta će lider opozicije iz Čada u Kartumu? Sam je sebe snimao i objavljivao video-materijale kako se šeta po Kartumu, a zatim je ubijen.

Najveća greška Ujedinjenih nacija je to što su se tako brzo povukle iz Darfura. To je omogućilo generalu Daglu da sa trupama iz Čada i centralne Afrike preuzmu veliki aerodrom koji im je sad važna ruta za snabdevanje.

Egipat podržava sudansku vojsku slanjem avijacije. Na jednom aerodromu na severu zemlje uništeno je nekoliko egipatskih aviona. 

Značajni su uticaji i libijskog generala Kalifa Haftara i Turske.

Narod nije za primirje, jer to doživljava kao period kada se pobunjenicima ostavlja da na miru pljačkaju.

Međunarodni sukob i krijumčarenje zlata

Građanski rat u Sudanu je dobrim delom posledica rata u Ukrajini, nastavak sukoba rusko-kineskih i američko-evropskih interesa. Ovo čak nije sukob Vojske Sudana i pobunjenika, već strana koje ih podržavaju u proksi ratovanju. Da nije tužno, povremeno bi bilo komično: događa se da neka strana država istovremeno podržava obe zaraćene strane.

Zna se da su Rusi i pre sukoba bili vlasnici nekoliko rudnika zlata koje je obezbeđivao Vagner, čak su izgradili i svoj aerodrom za te svrhe. Postoje insinuacije da je to postao jedan od važnih izvora za finansiranje rata u Ukrajini. Rusku tehnologiju koristi sudanska vojna industrija, a pokrenuta je i inicijativa da se odobri gradnja ruske vojne luke blizu Port Sudana.

U narodu se priča kako nije slučajno što se u trenutku ruskog napada na Ukrajinu vođa pobunjenika zatekao baš u Kremlju. Navodno je na poklon domaćinima poneo 25 tona zlata. Zatim je otišao do Emirata, u čijim zlatarama se takođe prevashodno prodaje zlato iz sudanskih rudnika.

Zvanični podaci pre rata govorili su da Sudan godišnje izveze 90 tona zlata, ali to pouzdano niko ne zna, u narodu se pominje količina do dvesta tona, što je verovatno preterano – istina je negde između.

Kina je u Sudanu prisutna u naftnoj industriji, uložili su ogromna sredstva. Celo jedno naselje su iselili i izgradili turbine na vetar.

Pre otcepljenja Južnog Sudana dnevno se iz Sudana izvozilo i po 390.000 barela nafte. Narod s pravom pita gde su sve te milijarde od nafte i zlata. Da bi Bašir zaobišao američke sankcije, otvorio je stotine firmi u Maleziji, Emiratima i Džibutiju, a tim primerom krenuli su i drugi generali.

Medijatori primirja su Amerikanci koji su sa Saudijskom Arabijom napravili koaliciju za pregovore. Ali na terenu primirje nije zaista uspostavljeno, a pitanje je i koliku kontrolu nad svakom jedinicom Daglo ima, kada je u male jedinice podelio plaćenike i kriminalce iz drugih država.

Ratne priče

Umesto da spavamo na krevetu, spavamo ispod kreveta... Tako smo zaštićeni u slučaju pucnjave, ili ako zgradu pogodi granata, pa zidovi krenu da se ruše. Opasno je izaći na ulicu. Teško je nabaviti hranu i vodu. Prodavnice, kada rade, otvaraju metalna zaštitna vrata samo malo iznad tla. Onda se ležeći provlačimo da u njih uđemo. Studenti su oformili volontersku jedinicu za obezbeđivanje hrane i vode, ali je zbog naoružanih bandi i snajpera rizično izlaziti na ulicu.

Najteže je hroničnim bolesnicima. Ne mogu da nabave lekove, niti da odlaze u bolnicu da primaju terapije. Jedan moj komšija dugo nije mogao da ide na dijalizu. Na kraju kad je otišao, već je bilo kasno, ubrzo je preminuo u bolnici. Ali ovo nisu normalna vremena, i dok su ocu pripremali sahranu, oba njegova sina usmrtio je snajper.

U jednu veliku zgradu ušunjali se pobunjenici, a vlasnik dojavio vlastima. Pitali ga šta da rade, jer ako ih bombarduju sve će porušiti, a on im rekao: rušite, izgradiću ponovo! Međutim, većina ljudi uprkos ogorčenju prema pobunjenicima, radije bi da im kuće ostanu sačuvane. „Nemoj od kuće da mi napraviš rupu u zemlji; bolje nek sve raznesu ali barem zidove mi ostavi", rekli su mi Sudanci u očaju.

Kolateralna šteta je ogromna. "Tri granate su pale pored kuće mog prijatelja. Nema veze gde se zavučeš, ako te slučajno pogode, zbrisaće celu kuću. Bolje je da pogineš, nego da budeš zatrpan, nema ko ni da te vadi."

Vojska nema dovoljno ljudstva, pa se često događalo da očiste od pobunjenika neki grad ili deo grada, narod ih dočeka kao oslobodioce, a kada vojska prođe dalje, pobunjenici se vrate i onda se još svete narodu. Zato sad vojska deli oružje stanovništvu koje samo organizuje patrole i zaustavlja pobunjenike. To je slučaj i u jednom od najvećih gradova, Ombdurmanu, koji je u neposrednoj blizini Kartuma.

O sudanskoj Vojsci

Omar el Bašir je trideset godina čistio vojsku, pretvarao je u privatnu instituciju i dozvoljavao islamističkoj organizaciji Muslimanska braća da se u nju duboko infiltriraju. Izuzetni ljudi, često veoma mladi, bili su poslati u "penziju za narodno dobro".

 Narod smatra da su ljudi na vlasti i u Vojsci podjednako krivi za nastalu situaciju, jer su pobunjenici stekli moć tako što im je država to omogućila. Biće nemoguće da bilo ko izađe iz ovog sukoba kao heroj, a posebno ne ljudi koji su iznikli u doba Baširovog režima. Zato je većinsko mišljenje u Sudanu da će i Vojska, pošto pobedi, morati drastično da se menja.

Ljudi sa kojima sam razgovarao u Sudanu su ubeđeni da bi najgora opcija i za vlast bila – njihova brza pobeda. Jer onda dolazi narodni ustanak. Nije nemoguće da i ljudi koji vode Vojsku u jednom momentu, možda uz posredovanje, ili kao deo mirovnih pregovora, napuste Sudan.

Ranije su nas plašili da je Vojska tu da se ovako nešto ne bi dogodilo, sada su sigurno i ljudi koji vode Vojsku uplašeni. U narodu preovladava mišljenje da nema drugog izlaza do pobede Vojske, koja zato uživa veliku podršku. Ali postoji nagomilan bes usmeren prema ljudima koji su na njenom čelu.

Za vreme Bašira vojska se bavila biznisom, prestala da bude vojska. U njegovo doba osnovano je stotinak vojnih firmi koje su se bave trgovinom, proizvodnjom, izvozom zlata i sirovina. Sudanska vojna industrija narasla je na treću u Africi, prodavalo se oružje, školovali tuđi vojnici, a narod je gladovao. Vojska naravno, ne plaća porez ni carine.

Građani su ubijani, kuće su im opljačkane, žene silovane, pa ne čudi da narod zaključuje da nema vojsku, da nije obavila svoj posao. Jedino mlađi oficiri mogu biti nada sudanske armije, a ljudi koji su tu trideset godina, teško da će posle svega moći da ostanu.

Raspad zemlje

Sudan je bio osam puta veći od nekadašnje Jugoslavije. To je ogromna zemlja sa mnogo različitih regiona u kojima živi na desetine naroda i plemena.

Velika opasnost je da Sudan ne završi kao Jugoslavija. Južni Sudan je već, pod patronatom Amerike, postao nezavisna država. Sledeća je, verovatno, provincija Darfur, jedna od najbogatijih regiona uranijom na svetu.

U mnogim ratovima, ne samo kod nas, već svugde, niko ne priča istinu. A pronaći sreću u malim podeljenim državama bez stvarne moći, neće biti lako.

Ratna dejstva

Sudanska vojska nema dovoljno pešadije, pa pobunjenike napada avijacijom. Izveštaji Vojske govore o velikim gubicima pobunjenika nanetim avijacijom, ali je činjenica da kad građani Kartuma otvore vrata svog doma – naiđu na pobunjenika.

Vojska je bombardovala pobunjeničke kampove pa su se oni podelili u manje grupacije i ušli su u naselja. Žive u kućama običnog sveta. Uvuku ti se desetorica u kuću, ukradu sve što mogu, pojedu sve što pronađu, ali su u šah-matu i vojska i oni: niti oni mogu da u tim kućama ostanu doveka, niti vojska može da ih bombarduje tako raštrkane i sakrivene među civilima. Događalo se da u napadima avijacije pogine više civila nego od ruke pobunjenika.

U policijskim stanicama pobunjenici uništavaju dokumenta. Useljavaju se u istorijski značajne zgrade, kako ih avijacija ne bi gađala.

General Daglo je neobrazovan čovek, prodavac kamila, ali slatkorečiv, drži duge govore, poziva se na demokratiju, ali posle ubijanja i pljačkanja po Kartumu izgubio je svako uporište u narodu. Proteklih dana se po Sudanu priča da je ubijen.

Svako ratno žarište je preplavljeno lažnim vestima, pa je teško biti siguran čak i kada se dobije tačna informacija – naročito se često šire vesti da je general Daglo ubijen.

U Darfuru, sa mnogo različitih plemena i naroda, rasplamsavaju se međuplemenski i međunacionalni sukobi, od koji su neki stari vekovima. Pobunjenici su ubili guvernera provincije Zapadni Darfur, jednog od potpisnika mirovnog ugovora iz 2020. godine, zato što je izjavio da je u toku genocid nad njegovim narodom. Bolnice u Darfuru već ne rade, a izvori pijaće vode su zatrovani.

Čini se da Brza interventna gubi bitku van Darfura. Kada svoje trupe iz drugih delova Sudana povuku u Darfur, očekuju se nemilosrdne borbe, ubijanja i eskalacija.

Sudan posle rata

Postoji mogućnost i da, ukoliko bi Ujedinjene nacije bile složne, uvedu privremenu upravu u Sudan koja bi nadgledala uvođenje demokratije. To mogu učiniti i međunarodne afričke organizacije, koje su već pokrenule inicijativu za slanje trupa u Sudan.

Vojska Sudana će odneti pobedu, ali sa visokom cenom, koja je najvećim delom već plaćena, slažu se skoro svi Sudanci sa kojima sam pričao.

Vratiće se u Sudan dobri ljudi, jer lopovi više nemaju šta više da kradu, sve je već odneto, takođe je veoma često mišljenje Sudanaca.

"U Sudanu posle rata biće svaki građanin – policajac. Biće trideset miliona policajaca koji će kontrolisati svaki korak ljudi na vlasti. Neće više niko moći da nas zaplaši, niti da nas zavede, jer nam se najgore već dogodilo“ – tim rečima ogorčeni Sudanci hrabre sami sebe u ovim teškim vremenima.