Читај ми!

Bitka za Afriku – Kina i Zapad ukrstili koplja na ekonomskom frontu

Nakon pune dve decenije rasta kineskih ulaganja u Afriku, SAD i EU odlučile su da pokrenu konkretne inicijative za pariranje uticaju Pekinga na tom kontinentu. To će, međutim, biti težak zadatak s obzirom na to da je Peking u protekle dve decenije postao najveći trgovinski partner i zajmodavac Crnog kontinenta i stekao ugled finansijera i investitora koji poštuje Afrikance i ne mešase u unutrašnje političke prilike zemalja sa kojima posluje.

Prošle nedelje premijeri i predsednici 49 afričkih zemalja sjatili su se u Vašington na samit Sjedinjenih Država i afričkih lidera. Skupu, čiji je domaćin bio predsednik Džozef Bajden, prisustvovao je i predsednik komisije Afričke unije, tela koje okuplja 55 država članica.

Središnje teme susreta američkih zvaničnika i afričkih vođa bile su unapređivanje trgovine i investicija, naročito u oblasti izgradnje infrastrukture i energetike, poljoprivrede i digitalizacije.

Na samitu u Vašingtonu, pored tih ekonomskih pitanja, debatovalo se i o bezbednosti, zdravlju, klimatskim promenama, izgradnji građanskog društva, te demokratiji, poštovanju ljudskih prava i vladavini zakona.

Iako velik i važan događaj, koji potencijalno može da donese i konkretnu dobrobit, Vašingtonski samit u Africi je dočekan kritikama, jer liderima zemalja tog kontinenta, navodno, nije bila data prilika da učestvuju u odlučivanju o temama skupa. Reč je, tvrdili su pojedini komentatori, o "jednosmernom" samitu u kojem su se kao šargarepa nudile investicije, širenje obima trgovinske razmene i transferi tehnologije, a zauzvrat tražilo prihvatanje i implementiranje zapadnjačkih vrednosti i standarda, a iza kulisa i osuda Rusije i potiskivanje kineskih preduzeća iz strateških poslova kao što su eksploatacija litijuma i kobalta.

Dvadesetogodišnja kineska ekonomska ofanziva

Napore SAD da smanje uticaj Kine u Africi trebalo bi da u značajnoj meri podrži Evropska unija svojim novim investicionim paketom "Globalna kapija", teškim čak trista milijardi dolara, za koji je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen izjavila da treba da dokaže da "demokratski pristup vođen vrednostima može da odgovori na najteže izazove".

To, praktično, znači da će taj EU novac biti uslovljen zahtevima za demokratizaciju, poštovanje prava manjina, borbu protiv korupcije, transparentnošću i inkluzivnošću. Isto važi i za infrastrukturni program zemalja "Grupe 7" koji predvode SAD, "Izgradi ponovo bolje".

Vašington i njegovi saveznici će, međutim, nesumnjivo imati težak zadatak u pariranju ili ograničavanju kineskog ekonomskog uticaja u Africi, jer je trgovina između Pekinga i tog kontinenta prošle godine dostigla istorijski maksimum od 254 milijarde dolara.

Takođe, najmnogoljudnija zemlja sveta u prvih dvadeset godina ovog veka je vladama afričkih zemalja pozajmila oko 153 milijarde dolara. Ona je u projekte na Crnom kontinentu, kao što su izgradnja železničkih pruga, puteva mostova i električnih centrala, do sada u raznim formama ukupno ulila oko 340 milijardi dolara.

Velika prednost kineskog kapitala je u tome što ga država ne uslovljava političkim ustupcima i vrednostima i tome što je, kako kažu afrički političari, Peking pita koje su njihove potrebe, za razliku od Zapada, koji im nalaže šta treba da promene u svojim zemljama i kako da razmišljaju.

Popularnosti kineskih kredita i investicija doprinosi i stav diplomata i poslovnih ljudi najveće azijske države koji tvrde da Afriku vide kao prostor koji podseća na njihovu zemlju od pre tridesetak godina, kada se ona nalazila na početku svog ubrzanog ekonomskog razvoja. Odnosno, Kinezi vide afrički kontinent kao prostor koji ima obilnu i jeftinu radnu snagu i želju da ostvari prosperitet i bolji život, te se nalazi na početku procesa industrijalizacije.

U njihovim očima je Afrika, koja ima 1,2 milijarde stanovnika, kontinent mogućnosti i prilikâ za dobro poslovanje, jer će uskoro imati brojnu srednju klasu i stoga u narednim decenijama postati veliki potrošač proizvoda i usluga.

Peking svake tri godine sa predstavnicima afričkih zemalja održava Forum o kinesko-afričkoj saradnji (FOCAC), koji je utemeljen 2000. i na kojem se raspravlja o konkretnim inicijativama i projektima. Tokom poslednja dva (2018. i 2021. godine), kineska država je Afrikancima obećala po šezdeset milijardi dolara komercijalnih kredita, koncesionih zajmova, beskamatnih pozajmica, bespovratnih davanja i direktnih investicija.

Sjedinjene Države, međutim, počev od administracije bivšeg predsednika Donalda Trampa, kineska ulaganja u zemlje u razvoju kritikuju kao postavljanje tzv. "dužničke zamke". Reč je, navodno, o zlonamernoj praksi koja se sastoji od mamljenja država s malom ekonomskom moći da pozajmljuju kineski novac za velike infrastrukturne projekte koje realno ne mogu da priušte kako bi se, kada se nađu na ivici bankrota, od njih mogli preuzeti strateški saobraćajni čvorovi i energetska postrojenja.

Taj diskurs prihvatile su i opozicione partije u nekim afričkim zemljama poput Ugande, gde su kineske kompanije poslednjih godina izgradile auto-put, nacionalni stadion i branu, koristeći novac od povećeg kredita koje su Kampali pružile kineske banke.

Međutim, po izveštavanju američke novinske agencije "Blumberg", koja je specijalizovana za ekonomska pitanja, trenutno sve afričke zemlje zajedno Kini duguju oko 110 milijardi dolara i, osim Angole koja je dužna čak 42 milijarde, njihove obaveze prema najmnogoljudnijoj državi sveta iznose samo četiri do deset posto od njihovog ukupnog zaduženja prema inostranstvu.

To znači da ne može biti govora o "dužničkoj zamci" i preuzimanju kontrole nad privredom i politikom afričkih država.

Zapad potcenjuje Afriku

Afrički intelektualci ovih dana ukazuju na to da kontinent, mada i dalje ima ozbiljne probleme kao što su nedostatak infrastrukture i stručnjaka i rasprostranjena korupcija, takođe ima brojnu mladu populaciju željnu uspeha u kojoj se proširio preduzetnički duh, usled čega poslednjih godina ima i sve više perspektivnih startapova.

Oni kritikuju Zapad da i dalje vidi Afriku kao da se u njoj ništa nije promenilo u odnosu na 20. vek, odnosno, kao odredište na koje prosto treba upućivati humanitarnu pomoć jer je zahvaćeno ratovima i terorizmom i prožeto sveprisutnom korupcijom. Ili da je, u najboljem slučaju, posmatraju kao izvorište sirovina i ruda, poput nafte, gasa, dijamanata, zlata i kobalta, a ne kao kontinent koji bi mogao da pruži priliku za šire poslovanje, investicije i unapređivanje trgovinske razmene.

Afrički političari i biznismeni, dakle, traže da budu prihvaćeni kao ravnopravni pregovarači i poslovni partneri, a ne kao subjekti koji ne umeju da se staraju o sebi i zato stalno treba da budu usmeravani, podučavani i podržavani kroz socijalne programe.

Njihov snažan argument je da je prosečna starost stanovnika Afrike samo 19 godina (u odnosu na 45 godina u Evropi), odnosno, da je populacija Crnog kontinenta najmlađa i da najbrže raste na svetu, što znači da će u narednih nekoliko decenija biti izvor radne snage za čitavu planetu.

I mada nedostatak posla u ovom trenutku čini da se veliki broj tih mladih iseljava, često nelegalnim putem, mlada populacija predstavlja veliki potencijal za ekonomski rast, i kao radna snaga i kao buduća vojska potrošača.

Te demografske atribute, kao i razvojni momenat, prepoznali su Kinezi, koji ne samo da nisu opterećeni kolonijalnom prošlošću kada je u pitanju Afrika, već nisu ni ophrvani ideologijom nametanja sopstvenih vrednosti i stila života drugima i praksom političkog uslovljavanja (osim zahteva da se poštuje teritorijalna celovitost Kine, što podrazumeva negiranje nezavisnosti Tajvana).

Odnosno, uopšteno govoreći, oni nisu skloni politizaciji trgovine, bar kada je u pitanju unutrašnja politika zemlje s kojom posluju.

Upravo to nemešanje u unutrašnja pitanja afričkih zemalja je ono što Pekingu daje autoritet kada su u pitanju međunarodni odnosi i, uz kredite, investicije i beskamatne zajmove, pruža uverenje da može da računa na glasove afričkih zemalja u Ujedinjenim nacijama kada se sa Zapada protiv njega odapinju strele u vidu rezolucija optužujuće sadržine.

Malo interesovanje Vašingtona za afrički kontinent

Što se tiče SAD, pred sastanak Bajdena i lidera afričkih zemalja, afrički komentatori isticali su činjenicu da njihov kontinent, u poređenju s Evropom, Bliskim istokom i Istočnom Azijom, tradicionalno nije prioritet u američkoj geopolitici i da ga je Vašington, naročito poslednjih godina, zanemarivao ne samo diplomatski, već i trgovinski.

Ilustracije radi, predsednik Džozef Bajden od stupanja na dužnost nije posetio nijednu afričku zemlju, dok je njegov prethodnik Donald Tramp ostao upamćen po nipodaštavajućim izjavama o kontinentu.

Dalje, obim trgovine između SAD i Afrike poslednjih godina je drastično opao – sa oko 160 milijardi dolara u 2008. na samo 64 milijarde prošle godine, što je četiri puta manje od razmene između Kine i tog kontinenta pomenute na početku teksta.

Dok američke kompanije i dalje vide Afriku kao tržište čiji potrošači imaju malu kupovnu moć i kao sredinu koja je politički nestabilna i rizična za ulaganje, te nedovoljno razvijena u infrastrukturnom smislu, kineska preduzeća su uzela na sebe težak zadatak da se prilagode složenim političkim i etničkim uslovima u Africi, da izgrade infrastrukturu koja nedostaje, pa i ulože ne samo u rudarstvo već i u otvaranje fabrika telekomunikacione opreme i drugog.

Mali geopolitički interes i zabrinutost u vezi sa političkom stabilnošću i korupcijom držao je američke i zapadnoevropske investicije podalje od Afrike, što su kineski planeri od početka ovog veka dobro iskoristili, zadovoljavajući potrebe država tog kontinenta za novcem i infrastrukturom.

Posebno krupni kineski projekti u ovom veku su izgradnja železničke veze duge 752 kilometra između etiopske prestonice Adis Abebe i sićušne obalske zemlje na Rogu Afrike Džibutija, koja je koštala fantastične četiri milijarde dolara, zatim, ulaganje u rudnike kobalta i bakra u DR Kongo u iznosu od oko tri milijarde dolara, te izgradnja železničke pruga dužine oko 470 kilometara u Keniji, koja je povezala najveće gradove, lučku Mombasu i prestonicu Najrobi, i koštala čak 3,6 milijardi dolara. Ona je puštena u rad 2017. i generisala je oko 46.000 novih radnih mesta.

Prugu Lobito–Luau u Angoli, dugu 1.344 kilometra, Kinezi su izgradili u prvoj polovini prošle decenije po ceni od oko dve milijarde dolara. Veliki projekat je i konstruisanje železničke pruge u Nigeriji, vredne 1,3 milijarde dolara, između prestonice Lagosa i grada Kano. Politički i simbolički naročito je bilo bitno podizanje sedišta Afričke unije u glavnom gradu Etiopije Adis Abebi, koje je sa dvesta miliona dolara finansirao Peking.

Investicije Zapada motivisane željom da se ograniči uticaj Kine u Africi

Procenjuje se da će u godinama pred nama afričkom kontinentu biti potrebno ulaganje od oko 150 milijardi dolara godišnje u infrastrukturu.

Africi je potreban visok ekonomski rast tokom dužeg perioda kako bi mogla da prehrani i zaposli svoju rastuću populaciju.

Jasno je da je novac sa Zapada neophodan da se ta potražnja zadovolji i da u tome leži prilika za SAD i njene vojno-političke saveznike da ostvare veće ekonomsko, i samim time, političko prisustvo u Africi. Američke kompanije, kažu afrički ekonomisti, pored rudarstva i saobraćajne infrastrukture, mogle bi da ulože i u digitalizaciju, automatizaciju i poljoprivrednu proizvodnju na kontinentu.

Takođe, sigurno je da su mnogi u Africi voljni da prime povoljne kredite koji im se nude, odakle god oni došli. Ipak, vidno je da u svojim kolumnama i televizijskim nastupima u vezi samita u Vašingtonu mnogo afričkih komentatora ističe da je Kina došla u Afriku s uvažavanjem, da ulaže kako bi omogućila domaćinima da ostvare ekonomski rast i tako doprinese i sopstvenom razvoju, dok Zapad, nakon puno godina vojnog uplitanja i političkih diktata, sada nudi novac ne iz iskrenog interesa za dobrobit žitelja kontinenta i želje da posluje s njima, već iz sebičnog geopolitičkog interesa da obuzda širenje kineskog uticaja u svetu.

To sugeriše da je Peking uspeo da, uprkos problemima kao što korupcija ili kulturne razlike između kineskih i domaćih afričkih radnika, svojim ulaganjem i pristupom ekonomskoj saradnji pridobije naklonost političkog i poslovnog establišmenta u Africi.

петак, 19. јул 2024.
27° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару