Zašto su se Romi i Sinti koji su preživeli Holokaust odlučili na višedecenijsko ćutanje

S obzirom na istoriju Roma i Sinta, koju karakterišu progoni, koncept "otpora" treba shvatiti kao odgovor na okruženje koje se doživljava kao nehumano i nasilno. Najtraumatičniji događaj 20. veka u Evropi – Holokaust – sve do danas oblikuje aktivnosti i diskurse romskog pokreta.

Otpor kao solidarnost

Sistemski, državni progoni i ubistva koštali su mnogo života. Uništena je sloboda grupa i pojedinaca. Ova perspektiva žrtava se bukvalno ogleda u romskom izrazu "Porajmos", koji označava Holokaust i znači "rasparčavanje". Istovremeno, njime se izražava segregacija koja je pratila nacionalsocijalistički teror: čovek je bio sam, odvojen od porodice, prijatelja, većine društva.

Zato u romskom pokretu otpor ima značenje koje prevazilazi egoističku volju za preživljavanjem, odnosno ukazuje na neodustajanje od solidarnosti sa drugim ljudima – od zajedništva. Osećati empatiju u neljudskom sistemu, deliti hranu, uzajamno pokušavati da se nađe spas od smrti – sve su to lica otpora.

Rejmon Gurem (1925-2020) junak je jedne takve priče o otporu: devet puta iz bežao iz raznih logora u Francuskoj u kojima je bio interniran. Pridružio se francuskom pokretu otpora i borio se za oslobođenje Pariza.

Malo poznati događaj je pobuna Roma 16. maja 1944. u koncentracionom logoru Aušvic – danas poznat i kao "Dan otpora Roma".

Kasno priznanje

Zoni Vajs, koji je preživeo Holokaust, bio je prvi predstavnik romske zajednice koji govorio u Bundestagu: u svom govoru na Dan sećanja na Holokaust 27. januara 2011. nazvao je genocid nad Sintima i Romima tokom Drugog svetskog rata "zaboravljenim Holokaustom".

I to je tačno: decenijama su progoni i ubistva Roma i Sinta ignorisani i izostavljani iz diskursa o Holokaustu.

U Zapadnoj Nemačkoj je genocid nacističkog režima nad Romima priznat tek 1982, skoro 40 godina posle rata. A trebalo je da prođe još 30 godina da se ubijenim Sintima i Romima u Berlinu podigne spomenik. Evropski parlament je 2015. – 70 godina posle Drugog svetskog rata – 2. avgust proglasio Evropskim danom sećanja na Holokaust Roma.

Do tada, mnogi ljudi nisu bili svesni genocida nad Romima, dok su i dalje verovali u istorijski propagirane stereotipe o kriminalu. To je dovelo do negovanja i učvršćivanja rasističkih normi, koje su se praktikovale još dugo posle rata – pa i danas.

Zato je bilo veoma važno i ostaje važno stvoriti svest da diskriminacija Roma i Sinta ima sistemske i istorijske korene. Ova činjenica treba da podseti da Romi, kao i sva ljudska bića, treba da budu tretirani sa dostojanstvom i poštovanjem.

Kako reći neizrecivo?

U našoj stvarnosti, koju oblikuju mediji, centralni instrumenti komunikacije su naročito umetnost i kultura. Preko njih se pričaju priče koje s jedne strane definišu same zajednice, a s druge strane ih prosvećuju i podsećaju na zajedničke vrednosti.

Čak oni koji su preživeli Holokaust tako su našli načina da konačno izraze ono što im se dogodilo – za mnoge je to bilo nemoguće odmah posle rata. Do tada nisu uspeli da pronađu reči koje bi sprečile da se istorija ponovi. Zato su mnogi Romi i Sinti, kao i mnogi Jevreji, odlučili da ćute decenijama.

U stanju progona

Jedan jedini romski reditelj prihvatio se izazova da temtatizuje genocid nad Romima i decenije ćutanja koje su usledile: francuski režiser Toni Gatlif.

Njegov film "Liberte"/"Korkoro" (Sloboda/Usamljenost) pokušava da nezamislivo učini opipljivim. Zasnovan je na istinitoj priči koja se dogodila u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata. Gatlif je kasnije objavio proširenu verziju priče u knjizi koju je napisao zajedno sa Erikom Kanajom.

U filmu, Gatlif se odriče kulta žrtve i ne postavlja nikakva moralna pitanja već detaljno dokumentuje užasne događaje. Ono što je prikazano je iskustvo ljudske duše u stanju progona.

Glavni lik, Rom Toloče, uglavnom govori svojim telom, praćen atmosferskom muzikom Gatlifa. Gledalac je svedok složenih situacija u kojima dolazi do izražaja i zla strana ljudske prirode.

Uprkos višejezičnim dijalozima, nije potrebno poznavanje jezika da bi se razumelo o čemu ovaj film govori.