Priča o Hramu Hristovog vaskrsenja, podignutom na mestu stradanja Isusa

U poslednjoj nedelji zemaljskog života, Isus je prešao put popločan cvećem, proslavom pashe sa učenicima na gozbi poznatoj kao "tajna večera", preko Judine izdaje i hapšenja po naređenju svešteničkog poglavara Kajafe kada je predat rimskom prokuratoru Pontiju Pilatu na osnovu optužbe za pobunu, i da je tvrdio da je judejski car, do pogubljenja kada je razapet na krstu na brdu Kalvarija, poznatog kao Golgota.

Od tada, čovečanstvo iznova uči o stradanju, neizbežnom u svakom ljudskom trajanju. Na mesto Isusovog pogubljenja, 336. podignut je Hram Hristovog vaskrsenja, zahvaljujući rimskom caru Konstantinu, koji je okončao progon hrišćana i njegovoj majci carici Jeleni.

Kada je Isusovo telo skunuto sa krsta, položeno je na kamen u prizemlju Hrama, gde je okupan i pomazan, zbog čega se smatra da ovo mesto isijava posebnom energijom.

Hristovo telo položeno je u grob - sada je to kapela Hristovog groba u centralnom delu Hrama. Čuvaju ga monasi iz manastira Svetog Konstantina i Jelene, time i pravoslavnu veru i sveta mesta u Svetoj zemlji.

Trećeg dana raspeća Isus je vaskrsao, a njegov grob ostao prazan. Pojavljivao se narednih 40 dana (pred različitim ljudima I na različitim mestima) i uzneo na nebo. Obećao je da će ponovo doći, kako bi ispunio deo preostalog mesijanskog proročanstva.

Hram Hristovog vaskrsenja vremenom je prerastao u arhitektonski kompleks pod kupolom, koji natkriljuje Golgotu, Hristov grob, ostale kapele i podzemne kripte, podeljene između najveće pravoslavne, katoličke, jermenske i koptske zajednice.

Ključeve Hrama Hristovog vaskrsenja, po tradiciji čuvaju dve muslimanske porodice, koje svaki dan otvaraju vrata hrama. Stepenice unutar Hrama vode do vrha Golgote, koji vernici kroz otvor, rukom mogu da dodirnu i tako se simbolično povežu sa vremenom od pre 2.000 godina i Hristovom verom u večni život, na šta ih podseća zlatni ikonostas raspetog Hrista.