Skupa zdravstvena zaštita nije i najbolja

Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) ocenila je u objavljenom izveštaju o izdvajanjima za zdravstvo i kvalitetu zdravstvene zaštite u državama koje su njene članice, da SAD troši više na zdravstvenu zaštitu nego bilo koja druga zemlja sveta, kao i da najskuplje zdravstvo nije uvek i najbolje.

Zdravstvena reforma dominira američkom političkom scenom već mesecima, budući da predsednik Barak Obama želi da obuzda troškove na ovom sektoru, a da istovremenu zdravstveno osiguranje proširi i na bar deo od 46 miliona građana SAD, koji ga trenutno nemaju.

Prema podacima iz novog izveštaja, SAD su 2007. godine na zdravstvo potrošile 7.290 dolara po stanovniku, što je bilo 16 odsto njihovog bruto domaćeg proizvoda i gotovo dva i po puta više od proseka izdvajanja za zdravstvo članica OECD, koji iznosi 2.984 dolara po stanovniku.

Znatno više od proseka OECD za zdravstvo izdvajaju i Luksemburg, Norveška i Švajcarska, dok su izdvajanja u Turskoj i Meksiku manja od trećine OECD proseka.

SAD, međutim, zajedno sa Turskom i Meksikom, spada u manji broj članica OECD-a, koje nisu postigle opštu pokrivenost stanovništva zdravstvenim osiguranjem ili bar nivo koji je tome približan.

Napredak u lečenju najozbiljnijih bolesti 

U izveštaju se ukazuje na napredak ostvaren u lečenju najozbiljnijih bolesti, kao što je rak, naročito u bogatijim državama članicama, dok je nega obolelih od astme i dijabetesa, ispod najboljih standarda u mnogo zemalja.

SAD i Kanada se ističu po odličnim rezultatima u borbi protiv raka, zahvaljujući tome što imaju masovnije testove za rano otkrivanje bolesti nego većina drugih zemalja, dok Japan ima viši nivo preživljavanja obolelih od raka nego većina drugih članica.

Ocenjeno je da Holandija, Italija, Švajcarska i Nemačka obezbeđuju odličnu primarnu zdravstvenu zaštitu, smanjujući potrebu za skupim bolničkim lečenjem mnogih hroničnih oboljenja, kao što su astma i dijabetes.

Od 1960. godine, očekivana dužina života u zemljama članicama OECD povećana je za prosečno 10 godina, što oslikava znatno smanjenje učestalosti umiranja u svim starosnim grupama.

Najbolji rezultati na što se tiče pacijenata koji su preživeli infarkt, postižu se u Islandu, Danskoj, Švedskoj i Norveškoj, gde u navedenom periodu umire svega oko tri odsto.