Šta je Kosovo Zapadu? Ništa i sve

U odnosu prema političkom sporu Beograda i Prištine, Unija ostaje dosledna, a kad je urgentna logika situacije primora na preispitivanje zamrznutog stava, okreće glavu.

Interpol, na primer. Informacija da će Generalna skupština te organizacije biti održana u Dubaiju prošlog utorka i da će tom prlikom Kosovo postati novi član, dobila je veliki prostor u medijima nemačkog govornog područja. Ali samo dok nije postalo izvesno da neće. 

Dan kasnije, kada Priština nije dobila potrebnu većinu, tema Kosova je potonula, a medijski fokus se odjednom prebacio na opasnost da "jedan Rus postane svetski žandar" (naslov u austrijskom Die Presse).

Vest da Priština nije uspela da postane aktivni član Interpola – pasivni, kao što je rekao srpski ministar diplomatije Dačić, već jeste – time je gurnuta u slepi ugao ovdašnje medijske pažnje.

Temom "Kosovo (nije) u Interpolu" elektronski mediji nemačkog govornog područje se više nisu bavili. Štampani su je u sredu degradirali na fusnotu izveštaja o "Rusu" koji preuzima Interpol u stilu "lisice u kokošinjcu", kao što je grupa američkih senatora pisala Trampu tražeći da spreči unapređenje Aleksandra Prokopčuka, potpredsednika Interpola za Evropu, na mesto šefa globalnog Interpola.

Poenta je u sledećem: srpska javnost i zapadne javnosti su iz Dubaija gledale dva različita filma.

Za srpsku javnost je Skupština Interpola počela i završila sa temom Kosova, dakle pobedom. Za zapadne javnosti je skup takođe počeo temom Kosova, ali kad je tu doživljen poraz, prešlo se na drugu temu, otpor Rusiji, koja je okončana kompenzacijskom pobedom onog trenutka kad "Rus" nije izabran.

U tekstu austrijskog Die Presse (21. novembar) Prokopčuk se naziva Rusom ("prvi Rus na toj funkciji", "Rus glavni žandar", "Ukrajina protestuje zbog Rusa", "šta ako bude Rus?"), tačno onoliko puta koliko ga se predstavlja ličnim imenom, kao osobe rođene od majke i oca, a ne direktno iz krila ruske nacije.

U mirnodopskim prilikama bi svako spominjanje poraza i pobede trebalo staviti pod znake navoda, ali jezik ovdašnjih političkih analiza i medijskih komentara posle skupa u Dubaiju je dovoljno ratoboran da to nije neophodno.

Unazad gledano, skup u Emiratima je zaista bio o porazu i pobedi, čak najmanje za Srbe i kosovske Albance, a to već nešto govori.

Seks-prodaje

Sjedinjene Američke Države su se borile protiv imenovanja "Rusa" za šefa Interpola "ofanzivnim sredstvima" (Špigl) i "masivnom propagandom" (FAZ), dok je Srbija sprečila prijem Kosova u Interpol "agresivnom kampanjom" (iz izjave prištinskih vlasti koju su ovde svi preneli bez dodatnih objašnjenja, što znači kao činjenicu).

Sva tri navedena termina su bez sumnje ratnička, ali vrednosno različito obojena – dok reči kao "ofanzivno" i "masivno" imaju pozitivne konotacije, "agresivno" ima samo negativne.

"Ruska kandidatura je odbijena, bitka je dobijena! Slava Ukrajini!", prenosi Špigl tvit ukrajinskog ministra policije Arsena Avakova, objašnjavajući takvu reakciju njegovim "entuzijazmom" u pristupu ruskoj temi.

Istovremeno se reakcija srpske politike i javnosti na neuspeh Prištine da postane član Interpola, onda kad se rezultati tog dela skupa u Dubaiju uopšte spominju, naziva "euforičnom".

Razlika je ponovo u vrednosnom spinu koji takve sociolingvističke nijanse podaruju političkim događajima. "Entuzijasta" je neko kome možda nedostaju znanje i kompetencija za bavljenje dotičnim problemom, ali mu je srce na pravom mestu, bori se na strani dobra. "Euforičan" je neko ko je izgubio dodir sa stvarnosti, u perspektivi i kontrolu nad samim sobom.

U takvoj podeli vrednosnih pozicija, ukrajinski ministar Avakov bi bio entuzijastičan, ima mu pomoći, dok bi srpski ministar Dačić bio euforičan, nema mu pomoći.

Usput, austrijskim medijima je trebalo dva puna dana da prevedu Dačićevu igru reči o modusu kosovskog članstva u Interpolu. Jeste da je trajalo, ali sad svi uče i preštampavaju srpske fraze, i to od one vrste koja se ne uči u školi. Još se i izvinjavaju kad pogreše u ortografiji ili padežu.

Kuturna razmena među nacijama nekad zaista donosi neplanirano plodne rezultate!

Igla, malj i drugo svetlo oružje

Ratni vokabular dominira i u onim tekstovima gde se javnostima prezentiraju posledice neprimanja Kosova u Interpol.

"Posle uboda igle, sledi udarac maljem", komentariše minhenski SDZ odluku Prištine da carine na robu iz Srbije i BiH podigne najpre za deset odsto (igla), a onda podupla (malj).

SDZ: "Iza podizanja carina ne stoje naravno ekonomski, već čisto politički razlozi. To bi trebalo da bude alarm za evropsku politiku na Balkanu, jedan od mnogih koji se trenutno oglašavaju. Prostor ratova iz devedesetih ne miruje, naprotiv. Požari tinjaju na više strana, a iz Evropske unije ne stižu samo vatrogasci, već i palitelji. Na primer: Zagreb doliva ulje u vatru hrvatskih nacionalista u BiH, Mađarska se meša u unutrašnje makedonske konflikte".

Zaključak SDZ: "Što se kosovskih Albanaca i Srba tiče, oni su izgleda Briselski mirovni proces stavili ad akta i još ih samo zanima njihov stari konflikt."

Nemački Špigl je već u startnoj poziciji za otvaranje nove konfliktne zone u "dolini nezadovoljnih" kako glasi naslov teksta o preševskoj oblasti.

Špigl: "Srpsko Preševo sanja o otcepljenju. Na prvi pogled, idila u jednom gradu i dolini na jugu Srbije. Ali ljudi ovde hoće samo jedno – otcepljenje od Srbije i pripajanje Kosovu. Neki već govore o oružanoj borbi."

Za austrijski ORF, "nastavlja se trgovinski rat Beograda i Prištine". Dalje se ne objašnjava, pogotovo ne činjenica da za sada samo Priština vuče poteze, od igle do malja, u tom "trgovinskom ratu".

U tekstu pod naslovom "Kosovo uči od Trampa – i započinje trgovinski spor", švajcarski NZZ pokušava da svojim čitaocima objasni šta se to događa posle glasanja u Dubaiju.

NZZ: "Podizanjem carina od 100 odsto na robu iz Srbije i BiH, najmlađa evropska država je proigrala mnogo međunarodne dobre volje. Time kosovske vlasti pokazuju ne samo da im je bio drag Bil Klinton, već da im i sadašnji šef Bele kuće leži na srcu. Vlasti u Prištini su marljivi učenici Donalda Trampa. Kao da Tramp već nije napravio dovoljno štete svojom carinskom politikom, sada je Priština krenula u kopiranje. Potez je usledio samo dan posle propalog pokušaja Kosova da postane član međunarodne policijske organizacije. Nema tu nikakvog slučaja. Pre bi se reklo da je Priština uverena kako je Beograd 'agresivnom kampanjom' sprečio njihovo članstvo."

NZZ: "Prištinska odluka se igra sa međunarodnom dobrom voljom i minira briselski dijalog Kosova i Srbije. Ona predstavlja jasan primer kršenja odredaba Cefte. Ali, kad se njihov veliki uzor Amerika ne pridržava multilateralnih trgovinskih odredaba, to je ohrabrenje za Kosovo da i samo krene u samovolju. Trampovo seme dobro napreduje, barem na Zapadnom Balkanu."

Bečki dani "mosta" između Istoka i Zapada odbrojani?

Iako neki od komentara pokazuju distancu prema postupcima prištinskih vlasti, ni politika na Zapadu, ni mediji, pa shodno tome ni javnosti nisu spremne da promene ugao gledanja.

Nije slučajno ni to da u skupljenom i gore prezentiranom ratničkom vokabularu ima sva sila poraza, pobeda, ofanziva, agresije, maljeva, oružane borbe, bitaka i ratova, ali se osveta kao srodna reč u toj porodici jezičkog smisla ne spominje.

Osveta je reč koja bi sasvim konkretno objasnila uvođenje duplih prištinskih carina, ali svejedno upadljivo fali u svim komentarima i izbegava se čak i kad joj se priđe sasvim blizu.

Ali reći da se Priština sveti zbog osujećenog članstva u Interpolu značilo bi prebaciti odgovornost na prištinsku stranu. A to je nemoguće, zato što se time potresa skoro vojno hijerarhizovani status koji kosovska tema uživa u evropskoj politici i medijima.

Jedina mogućnost da ta vertikala omekša bila bi nova međunarodna konferencija o Kosovu, ali o tome ne odlučuje Štrahe, već Vašington, Pariz, London i Berlin.

Koliko Beč uopšte može i hoće ovog trenutka u odnosu prema regionu, postaje upitno posle najnovije "integrativne strategije" za Austriju, koju je pre tri sedmice objavilo američko ministarstvo spoljnih poslova.

U.S. Department of State, citat iz dokumenta od 30. oktobra: "Austrija se odnosi vrlo prijateljski prema američkoj politici u regionu. U isto vreme, međutim, rastući ruski i kineski uticaj u samoj Austriji i u regionu podvlače hitnost napora s naše strane da se tome aktivno suprotstavimo. (...) Konačno, predstava koju Austrija ima o samoj sebi kao diplomatskom "mostu" sa ekvidistancom prema velikim silama u takmičenju za prevlast, zahteva snažni angažman s naše strane. Austriji se mora objasniti da je ona čvrsto ukorenjena u Zapad."

I zato, Kosovo je samo malo poglavlje u knjizi koju zapadna politika piše o Rusiji.