Južna Koreja – okretanje standardu građana i utvrđivanju mira?

Na vanrednim predsedničkim izborima u Južnoj Koreji, održanim 9. maja, pobedio je šezdesetčetvorogodišnji Mun Dže In, kandidat Demokratske partije, koja važi za stranku centra koja naginje ka levoj političkoj opciji.

Time je u Seulu okončana devetogodišnja vladavina konzervativaca, koje je na izborima predstavljao drugoplasirani Hong Džun Pjo, predstavnik novoformirane Liberalne korejske partije.

Uprkos velikoj vojno-političkoj zategnutosti na Korejskom poluostrvu u proteklih par meseci, kampanjom za vanredne predsedničke izbore dominirala su ekonomska pitanja i podsećanja na korupcionašku aferu bivše predsednice Park Gun Hje, koja je opozvana sa funkcije i uhapšena, usled čega su i organizovani pomenuti izbori.

Uprkos zabrinutosti da bi lična nepredvidivost i prevrtljivost lidera u Pjongjangu i Vašingtonu mogla da dovede do neželjenog sukoba sa ozbiljnim posledicama, prilikom razmišljanja o tome za koga da glasaju južnokorejski građani su bili usredsređeni prvenstveno na ekonomske probleme, a tek onda i na bezbednosne.

Ovo stoga što su oni navikli i delimično oguglali na trzavice i razmenu pretnji koje prate nuklearne probe ili testove balističkih projektila na Severnoj Koreji, ali i stoga što, uglavnom, veruju da je, mada brojčano manja od severnokorejske, njihova armija, potpomognuta američkim snagama, tehnološki i profesionalno spremnija za eventualni rat.

Mnogi južnokorejski građani, takođe, smatraju da bi u slučaju oružanog sukoba, čak i ako bi došlo do korišćenja nuklearnog oružja, Pjongjang pre upotrebio svoja nuklearna sredstva da bi gađao ciljeve u Japanu i na američkom ostrvu Guam nego u Južnoj Koreji, jer se prestonica Južne Koreje Seul, na čijoj široj gradskoj teritoriji živi oko 24 miliona ljudi, nalazi samo četrdesetak kilometara od Severne Koreje, pa bi eksplozija nuklearne bombe imala i teške posledice za zdravlje i budućnost severnokorejaca.

Takođe, uprkos bratoubilačkom ratu s početka pedesetih godina prošlog veka, puno građana u Južnoj Koreji danas veruje da Pjongjang ne bi nuklearnim oružjem udario na jug i zbog toga što je reč o istom narodu, koji vezuju ne samo jezik i kultura, već i konkretne rodbinske veze.

Poboljšanje životnog standarda kao prioritet

Tako su problemi poput posustajanja ekonomije, pada životnog standarda i visoke nezaposlenosti među mladima zauzeli centralno mesto u kampanji za predsedničke izbore, mada su u njoj figurirala i pitanja odnosa sa Severnom Korejom i postavljanja američkog antiraketnog sistema THAAD na južnokorejskoj teritoriji.

Instaliranje tog oruđa kod lokalnog stanovništva je izazvalo strah da bi se ono moglo naći na meti severnokorejskih projektila, a ono je prouzrokovalo i ekonomski pritisak gigantskog suseda Kine, koja u prisustvu tog američkog sistema sa radarom velikog dometa vidi pretnju za sopstvenu bezbednost i interese.

U proteklih desetak godina u Republici Koreji rast plata nije u dovoljnoj meri pratio rast cena, pa postoji veliko nezadovoljstvo životnim standardom, naročito među mladima, čija je nezaposlenost osetna porasla u proteklih nekoliko godina i koji sada, i kad uspeju da nađu posao, često više nisu u stanju da finansiraju velike troškove poput svadbe, plaćanja stambenih kredita ili podizanja dece.

To nezadovoljstvo ekonomskom situacijom dostiglo je vrhunac u protestima koji su izbili nakon što su domaći novinari krajem prošle godine otkrili da je šezdesetogodišnja Če Sun Sil, vođa religijskog kulta i vrlo bliska prijateljica sada već bivše predsednice Park Gun Hje, koristila svoj lični uticaj na nju da bi kroz državni aparat od velikih kompanija poput "Samsunga" i "Hjundaja" izdejstvovala milionske donacije za svoju organizaciju i da bi u visoke državne strukture infiltrirala svoje ljude, te tako ostvarila uticaj na rukovođenje zemljom.

Dvocifrena stopa nezaposlenosti među mladima i strah u vezi sa ekonomski neizvesnom budućnosti koji mlade u Južnoj Koreji obuzima poslednjih godina podstakli su Mun Dže Ina da u svom izbornom manifestu istakne slogan o izgradnji "Koreje koja štiti snove mladih" i obeća bitno poboljšanje njihovog položaja.

On rešenja vidi u donošenju pravnih akata kojima će se javna preduzeća obavezati da više zapošljavaju mlade i kojima će se ta obaveza proširiti i na privatne kompanije, u isplati novca iz državnog budžeta mladim nezaposlenima koji aktivno traže posao i sprovođenju drugih mera za poboljšanje uslova života mladih, kao što su davanje prioriteta mladim bračnim parovima u dobijanju stambenih kredita, izgradnja novih studentskih domova ili obezbeđenje redovnije isplate nadnica mladim radnicima koji nisu stalno zaposleni.

Sudar progresivne i konzervativne opcije

Tokom kampanje Mun Dže In se pozicionirao kao progresivni političar koji brine o standardu i interesima građana, nasuprot konzervativnim partijama, čiji je eksponent bila i bivša predsednica Park i čija je politika pogodovala velikim preduzećima, odnosno krupnom kapitalu, jer je za svoj osnovni cilj uzimala dobrobit kompanija i kvantitativni rast ekonomije.

Konzervativci u Južnoj Koreji tradicionalno posvećuju manje pažnje socijalnim davanjima, držeći se logike da će, ako država pravno i finansijski podrži krupna preduzeća da izrastu u kompetitivne svetske gigante, ta preduzeća dalje svoj profit, osim u državne kofere kroz porez, usmeriti i na plate i zapošljavanje.

U realnosti, međutim, velika preduzeća koja vode tešku bitku sa stranim konkurentima na svetskom tržištu, sklona su da ostvareni profit ulažu u inovacije i reklamu, kao i da kapital drže u rezervi za crne dane, pre nego da ga koriste za povećanje plata ili zapošljavanje više ljudi.

Tako se, praktično, i u južnokorejskim izborima nametnula ekonomska dilema: veći ekonomski rast ili bolja društvena raspodela ostvarene dobiti.

Munov protivnik iz konzervativnih redova, kontroverzni Hong Džun Pjo, poznat po gafovima u odnosu na žene i oštrim izjavama na račun homoseksualaca, zalagao se za dalju liberalizaciju propisa koji se odnose na poslovanje, odnosno za davanje većih sloboda firmama i ograničenje uticaja radničkih sindikata.

Poverenje građana pridobila je Munova opcija, koja obećava više napora i novčanog ulaganja za rešavanje egzistencijalnih problema građana, te beskompromisnu borbu protiv korupcionaške sprege krupnog kapitala i političkog vrha.

On je sa 41 posto osvojenih glasova daleko iza sebe ostavio Honga, kojem je poverenje ukazalo 23 procenta od ukupnog broja građana koji su izašli na glasanje.

Prilika za detant na Korejskom poluostrvu?

Munov ubedljivi trijumf, pored nade u ekonomski boljitak u Južnoj Koreji, u toj zemlji, ali i šire u istočnoj Aziji, budi nade i u mogućnost detanta na Korejskom poluostrvu.

Novi predsednik Mun za cilj ima razvijanje ekonomske i kulturne saradnje sa severom i utvrđivanje mira na Korejskom poluostrvu, te njegovu budućnost vidi u denuklearizaciji i ujedinjenu korejskog naroda, koji u poslednjih šest i po decenija deli ideologija, ali i strane sile.

Mada se ne protivi vojno-političkom savezu sa SAD i priželjkuje veću stabilnost i međusobno poverenje u odnosima sa Narodnom Republikom Kinom, Mun takođe smatra da u pregovorima sa Pjongjangom u vezi sa postizanjem političke stabilnosti poluostrva, jačanjem mira i eventualne denuklearizacije treba da učestvuje samo njegova država, a ne strani faktori, kako je to bilo ranije u sklopu šestostranih razgovora, u kojima su svoju fotelju imali i Peking, Tokio, Vašington i Moskva.

Mun Dže In, po profesiji advokat, ranije u svojoj karijeri je obavljao funkciju šefa kabineta bivšeg predsednika Ro Mu Hjuna, čija je vlada u periodu od 2003. do 2008. godine ostala upamćena po tzv. "sunčanoj politici", odnosno politici toplijih odnosa i zbližavanja sa Severnom Korejom, pa se zato sada očekuje da će Mun kroz oživljavanje zajedničkih ekonomskih projekata i jačanje kulturne razmene pokušati da umanji raskol i odobrovolji Pjongjang da sedne za pregovarački sto u svrhu ublažavanja vojnih tenzija i, dugoročno, u svrhu ujedinjenja.

Tako je pobedom Muna na nedavnim vanrednim predsedničkim izborima u Republici Koreji, pored stava koji vrednuje širu i ravnomerniju podelu ekonomske dobiti u društvu, čini se prevladao i stav koji vladu u Pjongjangu vidi kao subjekt sa kojim zajednički treba ići ka ujedinjenju, a ne kao smrtnog neprijatelja koga treba uništiti.