Kako je ruski car došao glave austrijskom caru

Sa izložbama posvećenim jednoj osobi, pogotovu ako je ona posedovala visoki politički profil, uvek se javlja isti problem – s jedne strane raspršenost informacija, s druge nedostatak jedne jasne poruke.

Izložbe u austrijskoj Nacionalnoj biblioteci i čak četiri u bivšem carskom dvorcu, danas turističkom megakoncernu Šenbrun i njegovim depandansima (sporednim zgradama), zadovoljavaju potrebe i jednih i drugih – i onih koji žele da čuju jasnu rečenicu kako je car odgovoran za izbijanje Velikog rata, kao i onih koje zanima njegov odnos prema parlamentarizmu, novcu, uniformama, ženama i sveže opranom vešu.

Sa panela i iz staklenih vitrina, iz fijakera i pozlaćenih osmoprega, sa starih fotografija i dokumenata, na posetioca se baca sva ambivalentnost kraja 19. i početka 20. veka, perioda u kome su carevi i kraljevi igrali svoje male izolovane ratničke igre, nesvesni sve savršenije tehnologije masovnog uništenja bez granica.

Stoički u smrt – s milionima nevinih

Jedna od izložbi u dvorcu Šenbrun nosi naziv "Raskoš i skromnost" i pokazuje niz kočija za svaku priliku.

Poseban simbolički status u carskom voznom parku pripada jednoj bidermajer kočiji, u stvari malo boljem otvorenom fijakeru, kojim je car Franc Jozef, sam upravljajući konjima, odlazio na železničku stanicu po kraljevske goste.

U njoj je u zimu 1913. Franc Jozef pokupio i svog poslednjeg gosta tog ranga, ruskog cara Nikolaja II Romanova, tada još prijatelja.

Odnos Franca Jozefa prema sjaju i pompi oscilirao je između razbacivanja i spartanske skromnosti. U toj vrsti carske hirovitosti, stavka "odlazak po gosta" regulisala se u modusu skromnosti.

Tako se i dogodilo da je tada 83 godine star austrougarski car u otvorenom fijakeru i na dubokom minusu vozio ruskog cara kroz zimski Beč, prehladio se i pao u krevet od bronhitisa. U nastavku, bronhitis mu se prozlio u gnojni katar, katar se bez pravog boljitka polako razvijao do upale pluća, od koje je Franc Jozef tri godine kasnije, 21. novembra 1916, umro u svom krevetu u dvorcu Šenbrun.

Mnogo je knjiga koje se apstraktno i konkretno bave ulogom pojedinca u istorijskim događajima, ali nikad se niko nije bavio ulogom jednog fijakera u istorijskim virovima revolucije i rata.

Zaključak jednog od kustosa izložbe, Danijela Uhtera: Austrougarski car nije tek tako umro u novembarskoj noći usred Velikog rata, on je polako umirao tri godine, od zime 1913. do zime 1916. godine.

Ako se ta logika dovede do kraja, može se reći da je najpre ruski Nikolaj došao glave Francu Jozefu, nakon čega je Franc Jozef posthumno došao glave Nikolaju, time što mu je isporučio boljševičku revoluciju pred kućni prag.

Dramatika dodatno raste kad se zna da su oba procesa uništenja paralelno stavljena u pokret u vreme dok još nisu direktno ni radili jedan drugom o glavi!

Lanac lako mogućih, a predupređenih događaja je zastrašujući: da je car Franc Jozef umro u zimu 1913, a ne u usporenom trogodišnjem propadanju, nasledio bi ga Franc Ferdinand. Da je Franc Fedinand postao car, ne bi u junu 1914. posetio Sarajevo.

Da je i otišao u Sarajevo, dobio bi carsko obezbeđenje, nešto što je dvorski protokol namerno propustio kad su ga na Vidovdan 1914. sa obezbeđenjem drugog sekretara provincijske opštine poslali na "Mladu Bosnu".

Istina, Veliki rat je tih godina visio u vazduhu, ali bez pravog povoda i istorijske ličnosti spremne da ga prelomi, on verovatno ne bi izbio. Bez poslednje tri godine Franca Jozefa ne bi bilo rata, ne bi bilo boljševičke revolucije, ne bi između 1914. i 1918. poginulo dvadeset miliona ljudi i ostalo isto toliko invalida.

Lenjin bi bio zapamćen kao svetski avanturista, Staljin bi maltretirao samo vlastitu porodicu i užu partijsku ćeliju, Hitler bi ostao neuspešni student likovne akademije, a Tito šarmantni ženskaroš.

Austrougarska monarhija bi se usitnila u nezaobilaznom procesu konfederalizacije, ali bi verovatno preživela u nekom obliku. Srbija, sa svoje strane, ne bi uletela u eksperiment Jugoslavije, već bi se u kontinuitetu i kroz diplomatsku igru postepenih dobitaka razvijala u uspešnu evropsku državu.

Neugledni carski fijaker, skroman u odnosu na pompezne rokoko-kopije 18. i monumentalne osmoprege 19. veka, zaigrao je u velikoj istoriji samo jednu zimu, ali ostavio trajnu impresiju.

Da je bio brži, pamtili bismo ga duže, ovako se iza njega vuče samo istorijski "slow motion", kao senka na lošoj fotografiji.

Ikonički tragovi imperijalnog raspada 

Bečke "carske" izložbe se poklapaju i preklapaju, ali svaka zadržava svoj specifičan ton.

Ona u Nacionalnoj biblioteci je najozbiljnije i intelektualno najambicioznije napravljena. Njen koncept se hrani iz istorijskog šoka nacije koju je pretposlednji vladar duge dinastičke linije proveo kroz seriju ratnih poraza (krimski ratovi 1854–1856, Sardinijski rat 1859, Rat za ujedinjenje Nemačke 1866) pre nego što ju je uveo u svetski rat. 

Izložba je organizovana oko pitanja: Ko je bio čovek koji je odgovoran za izbijanje Velikog rata? Ko je bio pre nego što je dopustio da suma njegovih političkih neuspeha i privatnih drama uruši čitav jedan globalni poredak, ostavljajući iza sebe krvav trag miliona žrtava?

Kustos izložbe i izdavač kataloga, austrijski istoričar Hans Pečar, na tom putu je pošao od kraja – privatne smrti i odgovornosti za rat – da bi usmerio pogled posetioca ne na čoveka Franca Jozefa, već na njegovu medijsku inscenaciju kao centralne ujedinjavajuće figure jednog višenacionalnog carstva u stanju permanentne krize bez predaha.

Pečara zanima mit kroz koji je javnost dualne monarhije doživljavala cara, kao i sredstva – fotografski zapis carskih rituala, njegovih životnih uloga i stanica – kojima je taj mit svesno konstruisan, građen i negovan odozgo nadole. Slika cara bila je nekad jedini integrativni faktor Austrougarske monarhije.

Ako Pečar negde dopušta da mu se uvuče momenat nacionalne nostalgije, onda je on u priznanju lične tragedije Franca Jozefa. On, koji je sebe smatrao nemačkim knezom, izbačen je iz procesa nemačkog ujedinjenja 1866. i poslan u duboku političku zavisnost od Slovena i Mađara. Subjektivni doživljaj poniženja učinio je ostalo.

Car za decu (turizma)

Istoričar Karl Vocelka, koji je inscenirao izložbe u Šenbrunu, upakovao je cara u turističku atrakciju.

Vocelkine postavke – "Čovek i vladar" u Šebrunu, "Praznik i svakodnevica" u Depou dvorskog mobilijara i "Lov i provod" u dvorcu Nidervajden u Donjoj Austriji – vrlo konzervativnim metodama prate skoro sedamdeset godina vladavine najdugovečnijeg evropskog cara, koji je vladao duže i od britanske kraljice Viktorije.

Sve je na Vocelkinim izložbama turistički zašećereno – od srebrnog buketa cveća kojim je Franc Jozef slavio pomirenje sa Sisi posle prve bračne svađe, preko pozlaćenog alata kojim su se postavljali temelji Zavetne crkve u slavu neuspelog atentata na cara 1853, do štrudle s jabukama i kuglofa u otmenom kafeu Residenz u sklopu Šenbruna. 

Poruka – car nije bio previše zainteresovan za kulinariku i jeo je malo, ali kad je jeo, voleo je bečki preslatko. Ambicije izložbi postaju jasne kad se zna da u njihovom sklopu postoji i program "Car za decu".

Da je Vocelka vrlo dobro znao da može i drugačije, pokazuje "upad" monumentalnog platna Albina Egera Linca "Finale" iz 1918, čiji se drastičan sadržaj, pravo niotkuda, meša u romansu carskog para 1853–54.

Izložba u Nacionalnoj biblioteci ostaje tako ozbiljniji pokušaj da se danas, bez strasti i resantimana, s one strane štrudle od jabuka, osvetli jedna važna istorijska figura.

Ta je izložba politička, jer baca fokus na početke moderne državne propagande. Ona je aktuelna, jer osvetljava današnji mehanizam produkcije "celebrities". Ona, na kraju, ostavlja neke stvari u mraku, kao i svaki dobar političko-istorijski triler.

Tri nedelje nakon careve smrti, sile Osovine su saveznicima ponudile primirje. Četiri nedelje nakon careve smrti, Nemačka je napustila pat-poziciju na Verdunu.

Pretposlednjeg dana te godine, saveznici su odbili ponuđeno primirje i doneli odluku da se ide do kraja.

Kada je Franc Jozef umro, 21. novembra 1916. u carskom Beču, Dragutin Dimitrijević Apis je još bio živ, ali u zatvoru u Solunu zbog navodnog pokušaja atentata na prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića u leto te godine.

Careve poslednje reči bile su: "Neka me probude rano ujutru, moj posao još nije završen." Finale je usledilo dve godine kasnije.