Bliski istok, nove strategije i stara pravila

Tokom svog povlačenja od šezdesetih, Britanija je provela decenije zatvarajući jednu po jednu vojnu bazu širom sveta.

Do promene je došlo kada je u subotu državni sekretar Filip Hamond najavio da će Kraljevska mornarica trajno uspostaviti vojnu bazu u Bahreinu, navodi novinar britanskog Telegrafa Dejvid Bler.

Hamond je time odbacio odluku iz 1968. godine kada je vlada Harolda Vilsona odlučila da zatvori sve baze u Zalivu. Razlozi za to su jasni.

U Zalivu se danas nalaze milijarde funti britanskih investicija i izvoznih proizvoda, a istovremeno je i dom za 175.000 britanskih državljana. Bilo kakva kriza u regionu uticala bi i na Britaniju.

Vlada Bahreina će, pritom, uložiti 15 miliona funti za izgradnju baze Kraljevske mornarice, ostavljajući na Ministarstvu odbrane samo tekuće troškove. Takav dogovor dozvoljava Britaniji da proširi svoj uticaj uz minimalne troškove. Iako ta baza neće imati uticaj na borbu protiv Islamske države koja se vodi iz vazduha, Britanija će moći da usidri veće vojne brodove, uključujući i nosače aviona koje će posedovati do kraja decenije.

Ranije ove nedelje, i Amerika je odbacila jedno ustaljeno pravilo kada je državni sekretar Džon Keri pohvalio ulazak iranskih aviona u irački vazdušni prostor. Dva "fantoma" Iranskih vazdušnih snaga gađala su mete u Iraku, a Keri je napustio svoja standardna osuđivanja, ističući da bi vazdušni udari mogli da imaju pozitivan efekat.

Ključni detalj je taj da je Iran gađao teroriste Islamske države. Džihadisti, koji su suniti, protive se šiitskoj iranskoj vlasti, podjednako kao i Americi: krajnji cilj im je da unište obe zemlje. Tako se Teheran našao na istoj strani sa supersilom koju nazivaju "Velikom Satanom".

Avioni Baraka Obame, Dejvida Kamerona i Hasana Ruhanija, iranskog predsednika, tako lete kroz isti prostor kako bi uništili zajedničkog neprijatelja.

Odakle potiče moć Islamske države 

Centralno pitanje koje se postavlja na tom mestu jeste: da li koalicija protiv Islamske države – napreduje.

Od 8. avgusta više od hiljadu vazdušnih napada izveli su SAD i saveznici, uključujući i Iran – 594 u Iraku i 461 u Siriji.

Važno je, međutim, naglasiti da je do reakcije koalicije došlo 8. avgusta, kada je Islamska država "pregazila" veliki deo istočne Sirije i severnog Iraka. Tokom letnje ofanzive, džihadisti su zauzeli hiljade kvadratnih kilometara, uključujući i značajne gradove poput Mosula u kojem živi 1,5 miliona stanovnika.

Niko ne može da porekne da su SAD i saveznici kasno ušli u igru. Sada, dok gađaju Islamsku državu, nameću se dva logična: prvi je da, koliki god da se napredak ostvari, Islamska država nije ni blizu poraza. Drugi je taj da će problemi koji su stvorili uslove za uspon Islamske države morati da se rešavaju godinama, ako su uopšte rešivi.

Ima, ipak, i nekih dobrih vesti, poput te da su vazdušni napadi sprečili ulazak džihadista u Irbil, grad blizu Bagdada. Takođe, oslobođena je brana Mosul, koja je bila u rukama džihadista, a borci Islamske države su udaljeni od prilaza Bagdadu.

Abu Bakr el Bagdadi, koji se predstavlja kao kalif nove "Islamske države", ne može više slobodno da se kreće "svojom teritorijom". Tako su se, posle napada koalicije na skup lidera Islamske države 10. novembra, pojavili izveštaji da je El Bagdadi ranjen.

Islamska država ipak uspeva da napreduje u Siriji, naročito u pretežno sunitskim delovima zemlje. Izbegava borbe sa vojskom predsednika Bašara el Asada i sukobljava se pre svega sa sirijskim pobunjenicima. Pritom, i Asadove snage, oslabljene građanskim ratom, izbegavaju sukobe sa Bagdadijem.

Sukob strategija

Amerika i Britanija sada planiraju da steknu saveznika na terenu. Planiraju da naoružaju i istreniraju sirijske jedinice u vojnim kampovima u Jordanu i Kataru. Ta vojska bi trebalo da se bori i protiv Asada i protiv Bagdadija.

Čak i ako je taj cilj dostižan, potrebno mu je vreme. A, kao što je i sam Džon Keri istakao, sukobi će trajati godinama.

Vreme je faktor koji je često zapostavljan tokom ovog rata. Islamska država je navodno napredovala svetlosnom brzinom kroz severni Irak, pa ipak, osvajanje Tal Afara, Mosula i Tikrita trajalo je mnogo duže no što se čini.

Bagdadi se bavio i "diplomatijom", povezujući se sa pobunjeničkim grupama na severu Iraka. Bagdadi se pokazao ne samo kao vojni komandant već i kao strateg.

Kao dokaz može da se uzme šteta naneta iračkim snagama. Milijarde dolara američkog novca, vlada u Bagdadu je potrošila na armiju od 933.000 vojnika, tj. 18 odsto ukupno radno sposobnih muškaraca.

Pa ipak, Islamska država je uspela da nanese teške poraze sa svojih ne više od 30.000 boraca. Kako su Bagdadijeve jedinice "počistile" doline Tigra i Eufrata, četiri iračke divizije su se dezintegrisale, ostavljajući za sobom velika skladišta oružja.

Ponovno uspostavljenje divizija trajaće godinama, ali postoji i dublji problem. Dezertiranje vojnika šiita pokazalo je da oni nisu voljni da rizikuju živote zarad borbe u sunitskim regijama koje su dobrim delom u rukama džihadista.

Ni korupcija u redovima vojske nije pomogla u dizanju morala. Bagdad je najavio antikorupcijsku borbu protiv 50.000 "vojnika fantoma". Mnogi generali su kupovali diplome na osnovu kojih su posle došli na prestižne funkcije.

Tobi Dodž, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu LSE, ističe da su temelj uspona Islamske države veze sa iračkom sunitskom manjinom.

Pad Sadama Huseina dozvolio je iračkoj šiitskoj većini da preuzme kontrolu nad državom i izgradi politički sistem. Dok god se sunitima ne da prava pozicija u vladi, biće nesumnjivo usisani u ekstremizam Islamske države, naveo je Dodž.

Na kraju, Bagdadijevi ljudi biće poraženi, a Britanija i Amerika bezbedni samo ako Irak postigne političku ravnotežu. A to je projekat koji će trajati godinama.

Stara pravila na Bliskom istoku se urušavaju, rušeći i mudrost odluke iz 1968. Ali, jedna činjenica ostaje: sila može postići samo privremeni uspeh, politička ravnoteža je potrebna za duži mir.

Tako da to nije početak kraja kampanje protiv Islamske države. To je možda samo početak početka, zaključuje novinar Telegrafa.