Kosovo 1999. - Gruzija 2008. godine

Tekuća kriza oko Južne Osetije suštinski ne vuče nikakve paralele sa Hladnim ratom iz koga istorijski potiče, napisao je nekadašnji šef britanske diplomatije u autorskom tekstu koji je objavio „Internešenel herald tribjun".

Kako bi se razumela priroda ove krize poželjno je baciti pogled deset godina unazad, ne kako bi se pronašli negativci, već sklopila slika nastala serijom međusobno povezanih odluka. Mnoge od tih odluka delovale su razumno u vreme kada su donete ali su, nagomilavajući se, načinile odpasn jaz nerazumevanja između Vašingtona i Moskve.

Od invazije na Kosovo 1999. do invazije na Gruziju 2008. godine serija nesporazuma i odbijanja da se u dovoljnoj meri poštuju nacionalni interesi druge strane doveli su do političkih podela, pothranjenih pristrasnim izveštavanjem lokalnih medija.

Posle pada Berlinskog zida, u Moskvi i Vašingtonu postojalo je gotovo jednoglasna podrška stavu da je potrebno učiniti apsolutno sve kako bi se izbegla promena istorijskih nacionalnih granica u Evropi.

Iako se Rusiji nije svidela odluka Klintonove administracije da članstvo NATO proširi  na nekoliko sveže nezavisnih država, ta politika urodila je plodom delom i jer je Zapad poštovao rusku rezerve oko članstva Gruzije i Ukrajine u toj organizaciji.

Rusija je, istovremeno, ozbiljno sarađivala sa NATO u procesu raspada bivše Jugoslavije. Tek 1998. godine, kada se stanje na Kosovu pogoršalo, počele su da se razvijaju razlike između Rusije i NATO na Balkanu.  

To je na neki način, bilo neizbežno, jer Slobodan Milošević nije imao nameru da obnovi autonomiju, koju je Kosovu oduzeo 1989. godine. Kako se američki stav radikalizovao, Rusija je mogla da vidi da će NATO intervenisati, te da će se Kosovo otcepiti od Srbije, zbog čega se i distancirala od politike Zapada.

Bez obzira na prethodnu saradnju i međusobno poštovanje, predsednik Džordž Buš i potpredsednik Dik Čejni sve su vreme želeli da se Gruzija što pre učlani u NATO, ne računajući na obavezu da će, prema Povelji NATO, morati da stanu u odbranu te države.

Opcija koja je oduvek stajala na stolu bila je da će gruzijski predsednik Mihail Sakašvili jednom odlučiti, kao što se i desilo, da „obnovi ustavni poredak" u separatističkoj pokrajini Južna Osetija. Da je Gruzija 7. avgusta, kada s počeli gruzijski raketni i tenkovski napadi na Južnu Osetiju, bila članica NATO, Alijansa b i pretrpela razarajući udarac, ukoliko ne bi odgovorila na rusku proti-ofanzivu.

Predsednik Nikola Sarkozi bio je u pravu kada je nije obećao podršku NATO i Evropske unije obnavljanju teritorijalnog integriteta Gruzije, u sklopu inicijative koja je dovela do prekida vatre.

U zapadnim demokratijama, naši političari sada govore samo o ruskoj invaziji, ignorišući gruzijski napad. Povezivanje Južne Osetije sa vojnim akcijama Sovjetskog Saveza u Mađarskoj 1956. ili Čehoslovačkoj 1968. godine ne predstavlja ozbiljnu istoriju ni realnu politiku.

Postoje ozbiljni razlozi zbog kojih članstvu u NATO ne treba dati svakoj državi koja tako nešto zatraži. Prvo, zemlja koja želi da postane članica mora se demokratski dokazati i njena spoljnaa politika mora biti stabilna i u skladu sa onom koju zastupaju ostale države članice. I kada god je moguće, državne granice nove članice moraju biti priznate od susednih država.

Već nekoliko godina jasno je da u slučajevima Ukrajine i Gruzije članstvo u EU treba predpostaviti primanju u NATO. Prva lekcija sukoba u Gruziji je da treba ubrzati primanje u članstvo EU za obe države, te usporiti integracije u NATO sve dok se ne reše sporna pitanja granica.

Druga ključna lekcija je potreba da se članstvo Turske u EU učini prioritetom. Turska je država koja može pomoći EU da prerasporedi izvore snabdevanja gasom i naftom. Tuska, čitavom dužinom države, može i treba da ima nafotovode za snabdevanje Evrope, ne samo iz kaspijskog regiona, već, na koncu, i iz Irana i Iraka.

Turska mora biti partner u energetskim poduhvatima EU i biće mnogo posvećenija čitavom projektu kada prepreke koje joj za članstvo u EU postavlja Francuska i u manjoj meri Nemačka budu ostavljene po strani i kada rokovi za integraciju budu čvrsto postavljeni.

Ovaj predlog nije uperen protiv Rusije. Snabdevanje energijom iz različitih izvora nacionalni je interes i Rusije i evropskih zemalja - različiti klijenti  za Rusiju i raazličiti snabdevači za Evropu.

Rusija gradi naftovod ka Dalekom istoku, uz značajnu finansijsku podršku Japana. Uslediće i izgradnja gasovoda. Rusija se, takoće, obavezala da izgradi nafotovod do Kine.

Pred Moskvom, Vašingtonom i Briselom je su ozbiljni diplomatski izazovi kada su u pitanju Južna osetija i Abhazija, koje će najverovatnije sačekati izbor novog predsednika SAD. Moraće da se drže  realne politike - Vašington i Moskva će morati da se uzdrže od međusobnih optužbi i prihvate vanredne, iako različite, okolnosti u Srbiji i Gruziji, koji su ih navele da izvrše invaziju te države bez sankcija u Ujedinjenim nacijama.

Reševanje ovih problema neće biti lako, ali je od međunarodnog interesa da bude postignuto tokom 2009. godine.

Lord Dejvid Oven nekadašnji je britanski ministar spoljnih poslova i izaslanik Evropske unije u pregovorima usmerenim ka rešavanju bosanske krize. Bio je ko-autor dva propala mirovna plana, „Vens-Ovenovog" i „Oven-Stoltenbergovog", zamišljenih kako bi se zaustavila neprijateljstav u Bosni.