Život kao trešnjin cvet

Svakog proleća milioni Japanaca upute se u parkove gde u senci trešnjinog drveta po zemlji rasprostru cerade i sa svojim prijateljima ili kolegama sa posla provedu nekoliko sati na otvorenom uživajući u razgovoru, piću i lakom obroku.

Ovaj običaj se, jednostavno, naziva "hanami" ("razgledanje cveća"), a osim po dnevnom svetlu, upražnjava se i uveče, naročito petkom. Tada se može videti mnoštvo pivom i sakeom razgaljenih kancelarijskih radnika koji u odelu, raspuštenih okovratnika i kaiševa, pod svetlom privremeno instaliranih lampi, "produbljuju međuljudske odnose u firmi", kako Japanci često kažu.

Brdska podnožja i gradski parkovi sa drvoredima raznih vrsta ukrasne trešnje, čiji cvetovi variraju od besprekorno belih do ružičastih, u vreme cvetanja se svakodnevno nalaze pod opsadom desetina hiljada posetilaca. 

Uprkos tome, ostaju potpuno čisti i uredni, zahvaljujući odličnoj organizaciji i dobrim manirima stanovništva koje striktno poštuje pravila u vezi sa odlaganjem smeća.

Svi parkovi tada budu opremljeni mnoštvom dodatnih, privremenih kanti za otpatke, dok postrance stražare redari i kamioni gradske čistoće.

Poreklo običaja

Poreklo "hanamija" nije sasvim izvesno budući da jedan deo stručnjaka smatra da je taj običaj nastao u osmom veku kada je japansko plemstvo, moguće pod uticajem tadašnje kineske dvorske kulture, počelo da uživa u cvetovima šljive. Drugi ukazuju na natpise u starim japanskim hronikama koji ostavljaju mogućnost da je taj običaj upražnjavan još pet vekova ranije.

Mada su, izgleda, u ranom srednjem veku u Japanu šljiva i glicinija bile najveći predmet divljenja pri razgledanju cveća, trešnja je ubrzo preuzela primat i postala praktično sinonim za reč "cvet".

Kao prvi nedvosmisleni istorijski primer razgledanja trešnjinog cveta navodi se poetski susret koji je car Saga organizovao na dvoru u Kjotou, kada su, uz sake, pod krošnjom drveća, komponovane pesme o lepoti tog cveta.

Mada je trešnja (na japanskom: "sakura") sada uz vulkan Fuđi najprepoznatljiviji simbol Japana u svetu, smatra se da su sadnice za ova ukrasna stabla koja ne nose plod prvobitno donete iz podnožja Himalaja.

Japanski uzgajivači su kasnije tokom vekova ukrštanjem razvili više od 300 podvrsta ovog drveta.

Posmatranje behara u davna vremena verovatno nije bilo čisto estetski motivisano, već je imalo religioznu osnovu u japanskom šinto verovanju da su biljke žive, odnosno da poseduju duh, te u kultu drveća koje je zbog svoje dugovečnosti i snage posebno poštovano.

Tako je sake bio prinošen stablu trešnje i nuđen duhu, odnosno božanstvu koje, verovalo se, u njemu obitava.

Kult drveća na izvestan način još uvek traje, jer su posebno velika i dugovečna stabla i danas predmet divljenja Japanaca koji kažu da u njima nalaze inspiraciju i želju za dugi život. Stara i velika stabla u i oko šinto hramova i u današnje vreme su obavijena debelim konopom koji ih, kao svete nosioce životne snage, odvaja od profanog sveta.

I ne samo stabla, već uopšte biljke koje žilavo i uporno opstaju, privlače pažnju Japanaca kao simbol vitalnosti na koji se treba ugledati, pa televizije u toj zemlji povremeno prikazuju priloge o travama koje su probile asfalt ili uspevaju da rastu na drugim relativno neočekivanim mestima.

Cvetovi trešnje u prošlosti su u Japanu služili, smatraju antropolozi, i kao sredstvo za proricanje bogatstva naredne žetve pirinča, koji je glavna hrana u toj zemlji i čitavoj istočnoj Aziji.

Simbolika trešnjinog cveta

Trešnjin cvet, koji u nekoliko nedelja pređe put od nežnog pupoljka do rascvetalog otelovljenja nenametljive lepote, te po dostizanju vrhunca brzo uvene i opadne, simbolizuje sam ljudski život, odnosno, njegovo kratko trajanje i cikluse: rađanje, rast i bujanje životne snage, slabljenje i smrt.

Ponekad ta simbolika poprima specifičnija značenja, pa je trešnjin cvet poređen i sa ženskom lepotom koja buja i pleni, ali brzo vene, te sa životom samuraja koji je sjajan i slavan, ali vrlo kratak.

Ovaj lep, ali pred vetrom i kišom ranjiv cvet kratkog veka, dobro se uklapa u budističko shvatanje o prolaznosti i krhkosti svekolike egzistencije, pa je on u budistički inspirisanoj književnosti u Japanu, pored rose, mehurića vode i sna, jedan od glavnih simbola nestalnosti i iluzornosti sveta.

U savremenom Japanu cvetanje sakure, koje se podudara sa početkom fiskalne i školske godine, uzima se i kao simbol novog početka u radu i školovanju, pa Japanci uspeh ili pad učenika na prijemnom ispitu za fakultete prenose izrazima "trešnja je procvetala", odnosno, "trešnja je opala."

Otud, u šinto hramovima mogu da se vide molitvene pločice od drveta delom oslikane motivima rascvetale trešnje. Njihova svrha je da u ispitnom roku ohrabre mlade, koji na njih upisuju želje koji univerzitet bi voleli da se upišu i tako božanstvo hrama mole da im pomogne da polože teške prijemne ispite.