Život raseljenih sa Kosova i Metohije u Kosaničkoj Rači

Kada je 1999. godine šestočlana porodica Ristić, morala da ode iz Velike Reke kod Podujeva, utočište je pronašla u susednoj opštini Kuršumliji. Od tada u svoj rodni kraj iz bezbednosnih razloga ne idu iako im je tamo ostalo imanje i velika imovina.

“Posle rata vojska se povlačila, mi smo za njima. Došli smo jedno vreme u Dagremen, tu gde je Bećova crkva i onda smo tu malo se smestili pa smo ovde nešto uzeli i tako”, kaže Milovan Ristić, iz Kosaničke Rače.

Uz veliki trud i rad uspeli su u Kosaničkoj Rači da stvore skromno seosko gazdinstvo.

“Imam devet unučića, dva sina i dve ćerke. Mali rastu, dobri su, ovi momci rade i tako. Žena je u penziji, ja sam u penziji'', navodi Milovan Ristić, iz Kosaničke Rače.

U potrazi za boljim životom dve Milovanove ćerke i jedan sin otišli su iz Rače, a sin Mladen koji je završio je poljoprivredni fakultet, sa suprugom i troje dece ostao je da živi sa roditeljima i bavi se stočarstvom.

“Da je lak život na selu nije, nego smo tu odabrali taj prirodni život, negujemo tradiciju našu srpsku. Mi smo ovde u ruralnom području, malo smo zabačeni i od grada i od svega, tako da imamo problema što se tiče i oko odlaska do škole sa decom i to nam pravi dodatne troškove i oduzima vreme”, ističe Mladen Ristić, iz Kosaničke Rače.

Karolina Ristić, iz Kosaničke Rače: “Teško je, ali dobro. Zima je zna da bude hladno, ali eto. Grejemo se, tu smo zajedno, bitna je ta toplina doma.''

Ristići se ne žale, kažu da ovde imaju sve što im je potrebno i da plodna zemlja, netaknuta priroda i čist vazduh pružaju idealne uslove za život. Ipak, kažu, sve bi bilo drugačije kada bi se vratili u Podujevo, ali niko ne može da garantuje da će njihova deca živeti slobodno, što je njihov jedini uslov.