Podrinje: Molitva u improvizovanom svetilištu kraj hrasta

Priča o Ikonama počinje kraj stoletnog hrasta, pored kog su se vekovima u tajnosti i tišni okupljali meštani Korenite i Tronoše. Na njegovom mestu iznikao je drugi, koji je u sebe unedrio metalni krst za koji se veruje da je prenet iz srušenog obliženjeg manastira. Uz ikone, kandilo, i sveće, uz molitvu, mir i dalje pronalaze mnogi.

Daliborka Mićanović, iz Tronoše, kaže: "U vreme turskih razaranja i svih ratova  kada su manastiri i crkve bile uništavane, sveštenstvo se dosetilo i moralo je da pokupi sve svoje svetinje i donese duboko u šumu. Onda su donosili ovde ikone i palili su sveće, imali su molitve u tišni bez zvona i pevanja, samo u tišni. Ljudi su se ovde okupljali i ni u najtežim vremenima nisu odstupali od svoje vere."

Života Pajić, iz Korenite, dodaje: "I dan danas, kad se ovde prođe zastane se, bilo da se ide peške ili autima i onda se ovde malo pomoli Bogu."

Ni najjači vetrovi i snegovi nisu, kažu, oštetili ono što je u narodu sveto i što se kao nasleđe prenosi s kolena na koleno. Među mnogim pričama koje se vezuju za ovo mesto su i one koje bolesnima daju nadu, a neutešnima mir.

Daliborka Mićanović, iz Tronoše, objašnjava: "Još se priča i da su u najvećim olujama ikone ovde ostajale nepomične i da se sveće nisu gasile. Naši precu dolazili su i dovodili svoju decu, dovodili svoje unuke, naši roditelji nas, sada dolazimo mi, dovodimo naše unuke."

Života Pajić, iz Korenite, navodi: "Pored toga što je sveto mesto, ovde je nekako i mesto orjentacije za prirodu. Da svi koji dođu, kad treba nešto da se dogovore, da se nađu, kažu, kod Ikona ili 500 metara levo od Ikona."

Ikone se nalaze na raskršću, na pola puta kojim je nekada od svoje kuće do manastira Tronoša svakodnevno u potrazi za znanjem išao i Vuk Karadžić. Meštani se nadaju da će njegove staze biti obnovljenje, a Ikone, kao svetilište, sačuvane i za buduće generacije.