O istoriji trube

Vranje je grad koji peva, svira i živi za muziku, a među svim instrumentima truba ima posebno mesto. Od vojnih truba, preko svadbi i vašara, do velikih festivala, truba je na jugu zemlje više od muzike, ona je identitet, emocija i način života.

Truba je na jug Srbije i u Vranje stigla sredinom 19. veka, doneli su je vojnici. Njome se komandovalo, upozoravalo, okupljalo. Danas, ti isti tonovi žive u drugačijem ritmu, ali sa istom snagom.

Zoran Burgić, potpukovnik u penziji, kaže: "Truba je u funkciji komandovanja jedinicama i sa trubom se najavljuju određene aktivnosti. U tim mirnodopskim uslovima najavljivalo se buđenje, pa onda postrojavanje, podizanje državne zastave, početak nastave, ručak, povečerje."

Iz kasarni, truba je pronašla put do naroda. Postala je deo svakodnevnice, ali i praznika. Preselila se na svadbe, vašare, u dvorišta i tu se zadržala. Tako su nastala prva trubačka društva. U drugoj polovini 20. veka javlja se čitava generacija majstora koji su osvajali i osvajaju nagrade na festivalima. Mnogi od njih karijeru su započeli u Guči.

Vladimir Ivanović, majstor trube iz Zagužanja, dodaje: "Kad sam video Guču, kažem: Šta je ovo? Guča li je, ne znam. I onda smo se takmičili te tri, četiri godine i počeli polako nagrade da nižemo. 2021. godine najbolji orkestar, 2024. najbolji orkestar i 2025. ponovo najbolji orkestar."

Saša Krstić, majstor trube iz Zagužanja, objašnjava: "Ne mogu da vam opišem koliko si srećan u tom trenutku kada te proglase za prvu trubu Guče, to je najveći festival u svetu za trubu."

Naslednici već imaju temelj, za njih Guča nije samo festival, već merilo.

Alen Krstić, trubač iz Zagužanja, navodi: "Moje želje su da postanem kao moj tata i bolji od njega. Moj tata je majstor trube i šampion Guče i ja želim da postanem kao on."

Mladi uče od starijih koji prenose zanat kao najvrednije nasleđe, a u muzičkoj školi uče se strpljenju, dahu i disciplini.

Aleks Asanović, učenik, kaže: "Sviram dve godine i malo su mi teške kompozicije."

Nina Cvetković, učenica, dodaje: "Trubu sviram već dve godine, počela sam da sviram zato što sam videla od ujaka i zavolela sam trubu."

Vladica Vasić, profesor trube u Muzičkoj školi u Vranju, zaključuje: "Svaki duvački instrument traži odricanja. Jedan dan ne vežbanja je tri dana vraćanja u formu."

Ne svira se samo nota, svira se osećanje. Vranjska truba ima mekši ton, puno ukrasa. Ona oponaša glas čoveka. Kroz nju se čuje i žal i radost, nosi toplinu juga i blagost koja vraća u detinjstvo. I zato se kaže: "Kada truba stane, stane i dan."