Kako je prvi srpski arhiepiskop rešavao sukob između svoje braće?

"Kažeš, otvorio je zaključane dveri,

budio nadu, krotio zveri,

jeste, ti si u pravu,

                                            zato i slavimo Svetoga Savu." - stihove pesme „Nemanjin sin” govori Nina Petrović učenica Osnovne škole „Rastko Nemanjić" u Deževi.

Vukan, najstariji sin je zaobiđen kao prestolonaslednik, iako to nije bila praksa. Istorija pretpostavlja da je Nemanja učinio to zbog braka Stefana Prvovenčanog sa vizantijskom princezom Evdokijom.

"Naravno to nije naišlo na dobar odjek od strane njegovog najstarijeg brata koji je to iskoristio, možemo reći, da se na najradikalniji način suprotstavi svom bratu tako što će se združiti s njegovim neprijatljem, koji se, da tako kažem, protivio dobijanju krune nekoliko puta, a to je Ugarski kralj", navodi dr Andrijana Maksimović, politikološkinja.

Činjenica je da je ustanova Sabora od tog momenta postala nezobilazna u proglašenju naslednika.

"Na ovom Saboru bili su prisutni mnogi vlastelini, vojni zapovednici svi oni ljudi koji su na neki način mogli da utiču da sprovede dela Stefana Nemanje i bili su ovde zastupljeni na tom saboru ispred hrama pročitano je pismo, zahtev, molitva, molba, pismo Svetog Save da se otac njemu pridruži u manastiru Vatoped odakle pronalaze Hilandar i podižu tu svetinju", navodi Jelena Nićiforović, crkvenjak Petrove Crkve.

Vukan je kao rimokatolik za saveznike imao Ugare, Stefan Prvovenčani oslanjao se na Carigrad. Građanski rat među braćom bio je neizbežan. Tokom ovih mračnih godina za srpsku istoriju i državnost, borbama da li će Srbija postati pravoslavna ili rimokatolička zemlja, Sveti Sava je bio ključna ličnost. Iz Savinog opisa mirenja braće u Studeničkom Tipiku, nesumnjivo je da je on na tom saboru delovao kao pomiritelj.

"Sve vreme je radio na tome da umanji netrpeljivost, ali i da izmiri braću i to mu je pošlo za rukom i možemo slobodno reći da nije bilo Save i njegove takve namere ne bismo danas govorili o opstanku i utemeljenju prave srpske države", smatra dr Andrijana Maksimović, politikološkinja.

U nekoliko navrata nije se slagao ni sa Stefanovim vizijama, posebno onim da od pape traži zaštitu i da mu papa pošalje kraljevsku krunu. Sava je čvrsto verovao da nezavisnost države i crkve, može dobiti i drugim putem. Činjenica je da su se u jednom trenutku Sava i Stefan Prvovenčani razišli u pitanjima spoljne politike. Posle Savinog odlaska, papski legat je došao u Srbiju i proglasio Stefana za kralja u jesen 1217. godine.

"Njegov put u tom odnosu među braćom je bio takav da se može slobodno poistovetiti sa najboljim diplomatskim metodama, čak bismo to mogli reći da je tiha diplomatija koja nijednog trenutka nije htela da izazove nove neprijatelje i on je sprovodeći tihu diplomatiju održavao dobre odnose i sa istokom i sa zapadom, a bukvalno su njegova braća bila po toj liniji podeljena -istok i zapad", navodi dr Andrijana Maksimović, politikološkinja.

Nesporazum braće nije bio trajan. Tokom prepisaka, složili su se da će spoljnu politiku ipak usmeriti ka Nikeji, gde je tada stolovao Vaseljenski patrijarh.