Kako žive Vučkovići u Vrbi kod Kraljeva

Sedamdesettrogodišnju Lozanu Vučković bolest je povila. Ali ne i njenu volju. Od gajenja stoke ne odustaje. Tome svedoče i komšije. Kao malo ko u tom kraju, leže u jedan posle ponoći, a na nogama je od četiri ujutru. Brine i o bolesnom sinu. Pre 13 godina dijagnostikovana mu je multipla skleroza.

“Ja se borim, ali baš mi teško. Neko mi nekad očisti štalu, nekad platim nekom, nekad čistim sama. A žao mi to odjedama da prodam. Najteže mi pada, sine, što tako žurim tamo da poredim posla pa da dođem tu kod njega”, kaže Lozana Vučković iz Vrbe.

Za porodicu Vučković saznali smo od Beogradske firme od koje su kupili medicinski krevet. Težak život u Vrbi pogodio je vozača koji je pošiljku isporučio. Posle pet dana vratio se kod Vučkovića. Ne praznih ruku. Sa kolegama je prikupio pomoć.

“Kad sam se vratio sa puta uglavnom pitaju kolege, koleginice kako si prošao kako je bio put, kakva je porodica. Ja sam im psole sve rekao što sam tamo video. Neopisivo. Stvarno neopisivo”, navodi Rade Šećerovski, vozač firme za trgovinu ortopedskim pomagalima iz Beograda.

Seća se, Lola, i dana pre nego što joj se sin razboleo. Porodična penzija, iako skromna, uz rad na poljoprivredi, bila je dovoljna, kaže, za pristojan život. Danas zahvalna, ali ponosna i skromna. Pomoć ne traži. Umnogome bi im bilo lakše da je Obren ostvaro pravo na tuđu negu i pomoć.

“Zato što sam ja meni plaćala poljoprivrednu penziju, a nisam mogla i za njega. Ja kada sam otišla tamo tamo, predala papire, oni su mi rekli vi dugujete, ne znam, toliko i toliko para i tad je to bila velika para, 2011”, navodi Lozana Vučković.

U poslovima oko kuće priskoče komšije. Ali za sada Lola želi da i dalje brine o sinu sama. Priznaje i da njemu njena briga najviše godi. Borba je pred njima, ali oni sa ognjišta ne žele.