Zašto je izvoznicima važno da proizvodi imaju što manji ugljenični otisak

Izvoznici gvožđa i čelika, cementa, aluminijuma, đubriva, električne energije i vodonika imaju tri godine da se prilagode novom propisu Evropske unije o regulisanju prekogranične emisije ugljenika. U prelaznom periodu, do 2026. kompanije su u obavezi da mere i evropskim partnerima dostavljaju izveštaje o emisijama ugljenika ugrađenim u proizvod koji izvoze.

„Moraju da uzmu u obzir ne samo ono što se dešava u okviru njihove kompanije, već i da uzmu u obzir prekursore, tj. komponente koje ugrađuju u svoje proizvode. I one nose određeni ugljenik-dioksid. Tako da izračunavanje može u nekim slučajevima biti za kompleksnu robu malo kompleksnije”, kaže Dušan Stokić iz Privredne komore Srbije.

Sektori koji su u prvoj fazi obuhvaćene SIBAM-om čine oko 12 odsto ukupnog izvoza Srbije u Evropsku uniju, dok je udeo gvožđa i čelika čak 72 procenta. To su ujedno i oblasti u kojima su zbog samog procesa proizvodnje potrebna ogromna ulaganja da bi se prilagodili novim zahtevima. Ko to ne bude mogao, plaćaće cenu, tj. taksu ili porez za zagađenje.

„Mi zaista možemo očekivati da će tokom narednih godina, da će i sama obaveza, finansijska obaveza naših preduzeća rasti u skladu sa cenom samih dozvola na tržištu EU ETS-a”, navodi Aleksandar Simić, ekspert za životnu sredinu.

Te namete plaćaće uvoznici. Proizvođač sa manjim emisijama štetnih gasova, biće konkurentniji. Razlog više za oprez domaćih privrednika, koji su izvozno orijentisani. Zato je privredna komora Šumadije i Pomorovalja formirala konsultantsku infrastrukturu.

„Stvorićemo desetak eksperata ovde, na ovoj teritoriji koji će biti u poziciji da realizuju procese i podršku kompanijama u delu karbonskog računovodstva”, navodi Predrag Lučić, direktor RPK Kragujevac.

Oštra regulativa Unije primoraće izvoznike na veću energetsku i sirovinsku efikasnost. Plaćanje taksi bio bi veliki udar na domaću privredu koja dve trećine proizvoda plasira upravo na tržišta evropskih zemalja.