Podvodna biografija

Bocu na leđa stavio je u tridesetoj godini na nagovor druga iz vojske. Sa njim je i osnovao prvi Klub podvodnih aktivnosti „Zastava" u Kragujevcu. Ponosan je što je učio od legende ronjenja bivše Jugoslavije Dragiše Koprivice, kada nije bilo sigurnosnog prsluka i moderne opreme.

„Morate da budete dobar ronilac na dah da bi bili uspešan ronilac,tada. A sada ne. Sada su omogućili svakom, pa i turistima da mogu da se bave ronjenjem, ali do 20 metara. Tako da ti kursevi traju možda dan, dva", objašnjava Svetomir Radosavljević.

Do 1992. imao je pet godina staža i četiri ronilačke zvezde. Uživao je, ali je uspeo i da zaradi. Stekao je sertifikate za podvodno varenje i uklanjanje minsko - eksplozivnih sredstava. Posle bombardovanja bio je deo ekipe koja je vadila most Sloboda iz Dunava i Ostružnički most iz Save, potopljene objekte, vojnu opremu, desetak NATO projektila.

„Nije prijatno kad ti zagrliš raketu tomahavk, koja je debela 70, 80 centimetara, da ti zagrliš i treba da znaš kako da vežeš", kaže Svetomir Radosavljević.

Tokom karijere duge četiri decenije izvadio je i tridesetak utopljenika. Bilo je i opasnih situacija u kojima nije morao da se nađe. Kada je ulazio u pećine iz kojih je, zbog podignutog mulja, izlaz nalazio sa poslednjim rezervama kiseonika. Ili kada je skočio uz litičaste stene kod kornatskih ostrva u Jadranu.

„Kad smo merili sa sonarom i sa dubunimerom pokazivalo je 60, 70 metara. Međutim, mi kad smo skočili, mi smo to preskočili, pored te litice smo proleteli na 130 metara. Ja i Pantović Tomislav", navodi Svetomir Radosavljević.

Izronio je i iz te situacije opasne po život. Sada mladima, kojima je uzor, savetuje da uče na njegovim grešakama. Učio je i Nenada Đorovića sa kojim je kod Bara zaronio do Zente, austrougarskog broda iz Prvog svetskog rata.

„Na 78 metara dubine. Dosta je rizičan sa onom opremom sa kojom smo ronili, ali smo nas četvorica, eto, sišli i to mi je nešto što nikada da zaboravim neću", kaže Nenad Đorović.

Ni Svetomir, kaže, da neće zaboraviti trenutak kada je zaronio u Jonsko more.

„Gde mi je pradeda ostao tamo u Plavoj grobnici. Životna želja mi je bila da odem da zaronim tu. Ronjenje je za mene život. Dok budem mogao da mrdam i dokle god budem mogao da prođem lekarski pregled ja ći se baviti ovim", objašnjava Svetomir Radosavljević.

I u 66-toj godini održava branu na Gružanskom jezeru, ali uglavnom roni za svoju dušu i produžetak karijere o kojoj u njegovom domu svedoče i amfora, koplje, municija sa potopljenih brodova i ukrasi iz kapetanove kabine.