Truba porodično blago Jevđića

Joviša je čuvao nju, ona njega, preko Cera i Kolubare, preko Albanije sve do Krfa i s njom se vratio u rodno Severovo u Arilju, kažu potomci, kasnije nastanjeni u požešku Rasnu.

„U toj borbi, u svemu tome što se dešavalo, ta truba je bila kod tog našeg pradede i uspeli smo da je sačuvamo“, kaže trubač Dejan Jevđić, Jovišin praunuk.

„Najprirodnije je da truba prati one koji s njom najbolje rade. To je radio pokojni moj čiča Ljube i sada naš Dejan, tako da je sasvim normalno da truba bude uz njih, a sve drugo što je vezano za život i delo Joviše, nastanak trube u našoj familiji čuva se u selu... čuva se Albanska spomenica i određena priznanja i medalje za hrabrost itd., sve ono što je pokojni đed imao“, navodi Vidoje Jevđić, Jovišin unuk.

Dejan, čije ime je zlatnim slovima ispisano u Guči, i dvojica rođene braće su četvrta generacija trubača familije Jevđić, koji su oduvek negovali izvornu narodnu pesmu, po čemu je njihov orkestar i prepoznatljiv i višestruko nagrađivan.

„Ponosni smo zato što je u svakoj generaciji da kažem ta stepenica išla gore... počev od Joviše, pa Ljuba, evo sad je Dejan dogurao do majstora trube“, kaže Vidoje Jevđić, a Dejan Jevđić dodaje: „Za razliku od tog vremena kada je deda svirao, gde su svirali po selu i tu u okolini, mi smo proputovali puno, obišli celu Srbiju, susedne zemlje, putovali Evropom, Rusijom, na nesvakidašnjim mestima smo se nalazili...“

Uz neosporan talenat, zasluga je svakako Jovišina, koji je doneo trubu u familiju, kaže Dejan, koji se u predahu priprema za proslavu 20-godišnjice postojanja orkestra čiji je kapelnik sa ništa manje nadarenim rođacima za svoju dušu svirao „Moj behare, ko li mi te bere“, pesmu koju ih je deda prvu naučio.