Frula je utkana u biće naroda

Nekada je u svakom srpskom selu postojao neko ko je umeo da napravi frulu i da na njoj nešto odsvira - od šuplje stabljike zove i trske, ili od drveta, ali ne bilo kakvog: najbolji zvuk davali su šljiva, kruška, dren, bagrem, javor, klen... 

Nacionalnu karakteristiku instrumenta poput frule, ne određuje zemlja porekla, već repertoar. Kod nas se na fruli izvode srpske igre i pesme i to je ono što je izdvaja od sličnih duvačkih instrumenata na Balkanu i šire.

Još u devetnaestom veku, Vuk Karadžić je frulu svrstao uz dvojnice, gajde i gusle kao jedan od stožera muzičkog nacionalnog identiteta, objašnjava etnomuzikolog Marija Šurbanović:

"Bez obzira na to da li je frula pratila igru i pesmu na nekom intimnom skupu ili na većim okupljanima, za muziciranje na ovom instrumentu najčešće se nije plaćalo i to govori u prilog činjenici da je frula bila duboko integrisana u narodni odnosno tradicionalni život našeg društva."

Selo, priroda, pastirski život, ali pre svega amaterizam - bili su kontekst svake priče o fruli. Međutim, zahvaljujući daru i tehničkom umeću pojedini izvođači, koji su postali priznati narodni umetnici, promenili su tu sliku.

Adam Milutinović Šamovac i njegov učenik Sava Jeremić proslavili su srpsku fruluu svetu i ostavili prve zvučne zapise muziciranja na ovom instrumentu. Njihovi dostojni naslednici bili su Tihomir Paunović i Velja Kokorić.

Brži tempo života i nov način privređivanja doprineli su ekspanziji novokomponovane muzike koja je tradiciju, a time i frulu kao narodni instrument, potisla na margine kulturnog života, kaže Marja Šurbanović, etnomuzikolog:

"Sve negde do devedesetih godina i do pojave Bore Dugića i uopšte afirmacije svetske muzike, kada nam je frula na neki način vraćena, ali sada ne više kao deo narodnog života nego kao deo elitističke kulture. Vraćena je u koncertno okruženje što pre nije bilo karakteristično za frulu. Repertoar je značajno proširen. Ne izvodi se više tradicionalna svirka već se filmska, umetnička, autorska muzika i slično."

Bez obzira na to, svojom pastoralnom bojom frula se najmanje prilagodila fuziji etno i savremene muzike, novom pravcu koji je godinama u žiži popularnosti.

U selima se sve manje igra i peva, pa su kulturno-umetničke manifestacije jedina mesta gde se frula svira. Zato su rasadnici mladih talenata, poput  Frulaša iz Brusa koje okuplja i vodi Milutin Cvejić pravo bogatstvo i retkost.

"Frula je naša tradicija", kaže Slađana Cvejić. "Naučila sam da je sviram od tate. Svirao je i moj deda i pradeda. Jednostavno to je naša porodična tradicija."

Milutin Cvejić smatra da frulu treba uvesti u školu zato što je to naš nacionalni instrument i "jer ima dušu".

Najgore je prošlo, smatraju etnomuzikolozi. Fruli se polako vraća popularnost. Zato je važno očuvati sabore frulaša, jer su to retka mesta za afirmaciju izvođača i njihovo usavršavanje.

rts.krusevac@rts.rs
+381 37 438 707