Zlatni ćuran bez pernatih rođaka

Na farmi u Bagrdanu kod Jagodine godišnje se utovi 30.000 ćuraka. Tržištu se isporuči i 50.000 ćurića koje kupuju mali proizvođači. Ipak, u odnosu na prošlu godinu, proizvodnja je manja za 120 odsto.

Glavni problem farmera je, kaže Zoran Milojević koji je u ovom poslu 23 godine, nedostatak državnih subvencija i izvoznih dozvola.

"Iako postoje subvencije, do proizvođača dođe mala količina novca. Nedostaje novac sa malim a ne sa komercijalnim kamatama koje, kada se ugrade u cenu proizvoda, daju i skup proizvod", objašnjava Milojević. "Tov ćuraka traje pet meseci, jedan hranidbeni dan na farmi iznosi tri i po hiljade evra i treba izdržati dok ćurke ne dospeju za tržište."

Pre tri decenije, samo u Austriju, godišnje se izvozilo 700.000 ćuraka. Lepih vremena sećaju se i zaposleni u Agroindustrijskom kombinatu u Jagodini koji je ćuretinu sa farme u Bunaru izvozio, ali i snabdevao sindikate i diplomatska predstavništva u našoj zemlji.

Mira Milanović, ekonomista u penziji, kaže da su ćurećim mesom redovno snabdevali banje, restorane po Beogradu i restoran Saveznog izvršnog veća, gde je Titov kuvar imao jedinstven jelovnik od ćurećeg belog mesa. Redovno su, kaže, avionom, ćuriće slali i za Split.

Kao hrana, poslastica i lek, ćureće meso u svetu sve je traženije, ali njegova potrošnja kod nas opada. Problem je i što se uglavnom prodaju cele ćurke, teške desetak kilograma, koje koštaju više od pet hiljada dinara.

U Jagodini, nekadašnjem carstvu ćurana, najveći farmer, ipak razmišlja kako da poveća jato. U planu je i prerada mesa i pakovanje u manjim količinama, a do tada, kako kaže, Jagodinci će ćurku, uglavnom, viđati jednom godišnje kada se na "Danima komedije" dodeljuje statueta ćurana.