Srpska kuhinja u društvu najboljih?

Srpska kuhinja kao hrana s dušom (soulfud), naša pozitivna šifra za turiste, kao po pravilu, predstavlja skup istih jela sa potpuno različitim recepturama, što se u gastronomiji smatra nedopustivim.

Nisu samo stranci iznenađeni različitim ukusima, sastavom i veličinom čuvenih srpskih pljeskavica ili činjenicom da se, kao dominantan, u našim jelima prepoznaje ukus "vegete". Uspostavljanje standarda je neophodno, saglasni su u Asocijaciji koja je okupila kuvare svetskog ugleda.

A to je tek početak transformacije koja bi uvela više reda u nacionalnu gastronomiju.

Mnogi kuvari promovišu sebe i smatraju da su, zato što znaju da pripreme neka strana jela, veliki stručnjaci. Nažalost, to nije tako, naglašava Milijan Stojanić, predsednik Asocijacije šefova kuvara Srbije.

"Važnije bi bilo da promovišu srpsku kuhinju", smatra Stojanić. "Svadbarski kupus niko ne sprema kao mi, kao ni ovčetinu i jagnjetinu ispod sača", navodi Stojanić.

Oslonac se traži u jedinstvenim recepturama, normativima, u kuvarima i šefovima kuhinje sa licencom.

Sve atraktivnije zanimanje kuvara, koje se kod nas plaća i po 150 hiljada dinara, ne znači da se obrazovanje završava sticanjem diplome.

"Kao Asocijacija, mi moramo da se bavimo zaštitom radnog mesta kuvara, da ih obrazujemo i pružimo mogućnost da grade karijeru i napreduju", objašnjava Đorđe Kostić, osnivač Asocijacije šefova kuvara i međunarodni kulinarski sudija.

Da stomak vlada svetom, kako je to objasnio još Čerčil, davno je shvaćeno tamo gde se u izboru osoblja i estetici trpeze ne dozvoljavaju improvizacije.

Vojkan Janjić, direktor hotela "Palisad" na Zlatiboru kaže da je neophodno da kuvare šalju u inostranstvo, da edukuju i ljude koji podučavaju njihove radnike, da ih šalju na praksu u najbolje hotele i restorane, kako bi, kada završe svoje škole i obuku, bili spremni da rade na najbolji mogući način.

Asocijacija može da deci koja se tek školuju za kuvare pruži najbolju podršku, smatra Danijela Pantić Vlahović, nastavnik kulinarstva u Srednjoj turističkoj školi na Novom Beogradu. Kaže da se kuvarski zanat uči ceo život. "Samo onaj ko to neće da prizna može da kaže da zna sve", ističe Danijela Pantić Vlahović.

Da smo revnosniji, ne bi nam se desilo da su gosti nezadovoljni uslugom, da nas u bedekerima izostavljaju ili da ajvar kao svoj brend promovišu Slovenci.

Kajmak, heljdopita i gibanica samo su neka među jelima koja zaslužuju svoje mesto na gastronomskoj mapi, gde bi ih svetski putnici prepoznali kao deo srpske tradicije i kulinarske kulture.