Tompson na sve spreman – kako je ekipa RTS-a prošla na koncertu u Zagrebu

No, da se vratimo dva dana pred koncert (četvrtak) kada je ekipa RTS-a doputovala u, neobično, prazan Zagreb. Već po zakazivanju prvih sagovornika shvatam da ljudi beže iz grada pred najezdom "Tompsonovaca" i da što više ljudi moramo da snimimo odmah, jer sutradan će i oni "na put".

Shvatam, a potvrđuju kasnije i sagovornici, da se napravila jasna podela u društvu – ili si ZA, ili si PROTIV. Sredine nema. 

Tako se otvorio put da ovi ZA, od petka rano posle podne počnu da popunjavaju prazninu Zagreba.

U toj smeni oponenata, dan pred koncert, još je bilo moguće uraditi izbalansiranu anketu sa građanima.

Snimali smo tog dana i završne radove na Hipodromu. Tek tamo sam, zapravo, shvatila masovnost okupljanja kakvog u Hrvatskoj nije bilo još od posete Pape Jovana Pavla II '94. godine.

Po završenom poslu, odlučujemo da prošetamo gradom, da osetimo atmosferu. Pala je već noć. Na samom ulasku u tzv. Ulicu mladih, nedaleko od Trga Bana Jelačića, jasno je bilo da su ugostitelji izašli u susret tek pridošlim gostima Zagreba.

Sa razglasa se čuje isključivo Tompsonov opus. Već iz trećeg kafića po redu ori se Bojna Čavoglave, prva i najspornija njegova pesma koju započinje ustaškim povikom Za dom spremni. Isto to, uglas, ponavlja nekoliko desetina mladih, dok nazdravljaju uz pivo.

Iste večeri, SMS-om, kladila sam se s kolegom iz RTS-a oko toga, hoće li ta pesma biti izvedena na Hipodromu. On je tvrdio da neće, ja sam bila sigurna da hoće. Što bi rekao treći kolega: "Čemu onda koncert?"

Subota. Dan koji je publika čekala nekoliko meseci, a Tompson sigurno od vremena kada je kao dobrovoljac u ratu u rodnoj Čavoglavi, nosio pušku po kojoj je dobio nadimak.

U centru Zagreba snimamo reportažu o atmosferi pred koncert. Nema kvadratnog metra bez onih koji idu na Hipodrom. U grupicama se slikaju fanovi iz Slovačke, Beča, Vinkovaca, Mostara, Splita, Sanskog Mosta.

Ispred spomenika Banu Jelačiću, mladić sa zastavom paravojne formacije HOS, na kojoj je grb i ustaški povik iz gore pomenute Tompsonove pesme. Gotovo da nema starijih od tridesetak godina. Jedni uzvikuju: "Tompson, Tompson", "Mi smo Ustaše", "Za dom spremni"... Drugi pevaju: "Kako je dobro vidjeti te opet..."

U anketi nam govore da su došli jer ga vole, vole njegove pesme, nema takvog pevača na svetu, zbog domoljublja, vere. Niko, uprkos onome u šta su odeveni i šta uzvikuju, ne pominje ustaštvo.

Baš tu sam shvatila šta nekima od tih mladih ljudi oblikuje mišljenje. Barem petoro nas je pitalo da li smo televizija Z1. Z1 je lokalna zagrebačka televizija kojoj je dva puta zabranjeno emitovanje.

Prvi put zbog nazivanja pravoslavnih sveštenika četničkim vikarima. Drugi put zbog ustaškog povika u emisiji Velimira Bujaneca. Upravo će taj Bujanec, nekoliko sati kasnije, objaviti sliku sa Hipodroma u društvu Janeza Janše, bivšeg slovenačkog premijera.

Njih dvojica su, sigurno, bez problema došli do Hipodroma. Mi novinari nismo imali taj luksuz. Rečeno nam je da se pojavimo pet sati pred koncert. Samo to.

Sve ostalo je bilo snalaženje u okolnostima kada su sve obližnje ulice i one iza njih bile zatvorene. Kilometar i po od Hipodroma, policija nas ljubazno propušta i kažu nam da vozimo dokle možemo. I mogli smo sve do ulaza, ali u grotlu posetilaca koncerta. Nije se znalo da li smo u većem šoku mi ili oni. Oni ogrnuti hrvatskim zastavama, mi milimo uz njih u kombiju beogradskih registarskih oznaka.

Okreću se, trljaju oči, slikaju nas, dižu dva, neki čak i tri prsta, krste se. Više od toga ne bi ni smeli, jer previše je policije oko njih.

Sve to, srećom, ostaje nam kao anegdota. Ali, ono što se čulo u ta tri sata koncerta, nažalost, tužna i opasna realnost. Uporedila sam u živom uključenju ljude koji su se slivali na Hipodrom sa mutnom, odnosno tamnom Savom. I opet bih. Jer, crnilo je dominiralo. Beretke, crne majice sa Tompsonovim likom, hrvatskim obeležjima, ustaškim povicima.

Nepoznati čovek ispod mene, u novinarskoj loži, simulirao je rukom nacistički pozdrav. Nažalost, nisam stigla da ga snimim.

Bilo je pretoplo za crne košulje, inače bi metafora bila potpuna.

Tačno u devet krenuo je spektakl, kako danas svi hrvatski mediji pišu. Možda i jeste bio u vizuelnom smislu. Muzički kritičar nisam, ali suštinski, bio je to poraz hrvatskog društva, a Tompsonova pobeda.

Dokazao je da nije samo za dom spreman, već da je na sve spreman. Pola miliona ljudi, prvo je hipnotisano slušalo kako je veliki hrišćanin. Pošto je zabio duhovni mač u pozornicu i koncert započeo rečima: "Hvaljen Isus i Marija", sat kasnije, uz sveće za žrtve Blajburga, molitvu je čitao zajedno sa biskupom. Porodične emocije je budio pesmama o sinu i didi (dedi). Domoljublje, kada je pevao o Dinari, Dalmaciji.

A onda je nekih pola sata pred kraj, još jednom, taj hrišćanin, domoljub i porodičan čovek jasno, glasno i nikad razgovetnije viknuo: "Za dom spremni!"

Viknuo je, a trećina aktivne hrvatske populacije mu uzvratila sa: "Spremni".

Pred predstavnicima države i crkve, čovek koji peva o sinu i didi, podstakao je bakljadu simbolom ustaškog režima koji je ubijao srpske, jevrejske, romske sinove i dede!

Za prisutne, "spektakl" je trajao još pola sata, za mene tu je sve stalo.

Očigledno, ne samo za mene. Prvi se danas sa osudama javljaju stranke levice. Govore o svetskoj sramoti i zalažu za potpunu zabranu ustaškog povika. Ali, bojim se da je kasno. I pitam: gde ste bili kada je trebalo? Da tražite zabranu koncerta. Da kritikujete premijera Plenkovića koji aminuje tonsku probu, dok mu sinovi uzimaju autograme od Marka Perkovića.

Jer, ako sam ja bila sigurna da će pevati Čavoglavu i uzviknuti Za dom spremni, morali su i oni. Ah, da. Ne ide se preko dve trećine biračkog tela, desno orijentisanog. Pa čak i kad ste levica. Ili se ne ide na Tompsona?

Kalkulacije, na kraju, ostavljam političarima, a citiram jednog običnog mladog čoveka (Gorki Bajrić, stručnjak za odnose s javnošću) koji mi je danas napisao sledeće: "Tompson je još jednom uzeo lovu, a nama ostaje gorak ukus domoljublja i crveni obrazi kojima gledamo u region i svet".

* autorka teksta je Tihana Bajić, novinarka Informativnog programa RTS-a, izbeglica iz Petrinje, čiji su članovi porodice i familije stradali u ratovima devedesetih godina. Ekipa na terenu: Tihana Bajić, Darko Bursać, Miroslav Đurašinović, Dejan Vranić.