Znate li gde su Garavice

I priznajem, i moj bi odgovor do nedavno bio sleganje ramenima i ukucavanje pojma u Gugl. I iznenadila bih se silno kad bih shvatila da sam rođena i prvih sedamnaest godina života provela svega osamdesetak kilometara dalje od tog strašnog mesta. Bihać, u čijoj se blizini nalazi, za moju generaciju je bio grad u koji smo išli po malo bolju garderobu, na ćevape i izlet. Bio je nezaobilazno odredište đačkih ekskurzija koje su u bivšoj Jugoslavije išle "putevima NOB-a". Početna tačka u stvaranju nove države, mesto u kojem je održano Prvo zasedanje AVNOJ-a, simpatični grad koji je odisao duhom bratstva i jedinstva.

O Garavicama nikad ne čuh "ni slovo"!

Nisam za njih čula ni dok sam, kao izbeglica početkom devedesetih, na obližnjem vojnom aerodromu Željava čekala avion koji će me odvesti na sigurno, u Srbiju. Ni svih ratnih godina tokom kojih je Bihać igrao čudnu ulogu i nekima bio grobnica, a nekima riznica.

Da su Garavice mesto strašnog stradanja i, po broju pogubljenih Srba (oko 12 hiljada), na trećem mestu, odmah iza Jasenovca i Jadovnog, saznala sam mnogo kasnije. Saznala sam zahvaljujući ličnom interesovanju, ali i tome što je veo tajni, skrivanja i poricanja konačno počeo da se diže sa mračnog "nasleđa" NDH.

Ipak, moja saznanja su bila površna, tek toliko da mogu da odgovorim na pitanja ko su žrtve, a ko dželati. Zato me je baš obradovao poziv autora istoimenog dokumentarnog filma, Dragana Radovića, da, pre par dana, dođem na beogradsku projekciju. Povela sam i četvoro kolega za koje sam bila sigurna da će ih ova tema interesovati iako su za Garavice prvi put čuli upravo zahvaljujući mom pozivu.

Nije me iznenadila njihova volja i znatiželja, ali jeste gužva koja nas je dočekala ispred jedne od sala MTS dvorane. Shvatili smo ubrzo da od sedišta koja su nas "čekala" neće biti ništa, a jedva smo pronašli i mesta za stajanje.

Pomalo zbunjeno smo ispratili obraćanja patrijarha Porfirija i autora, ali već s prvim kadrovima filma, nelagodu zbog prepune i zagušljive sale zamenio je neki poseban osećaj zahvalnosti i ponosa što prisustvujemo premijeri baš tu, u sred Beograda.

Ređala su se potresna svedočenja preživelih. Ljudi koji duboko gaze desetu deceniju života prisećali su se tragičnih događaja iz detinjstva, stradalih roditelja, porodice, komšija, čitavih sela. Dragocenu reč svedoka dopunjavali su odlomci iz dokumenata, izjave žrtava i dželata uzete posle rata, tokom istraga ili suđenja zločincima.

Smenjivali su se kadrovi prelepe, pitome prirode Bihaćkog kraja i surovih dokaza ljudske destruktivnosti-srušenih i oštećenih spomenika i crkava, jedinih svedoka postojanja i stradanja Srba na tim prostorima.

U sali je vladao muk.

U tišini se i završila projekcija, bez aplauza i žamora koji obično prate premijere.

Ne zato što autor nije zaslužio aplauz ili zato što su gledaoci razočarani, već zbog toga što je nad svakim od nas lebdelo pitanje - da li je moguće?

I nažalost, sam film nam je pružio dokaze da jeste.

Da, dokumenta potvrđuju da je 1941. godine u Bihaću i nekoliko okolnih opština živelo 105 hiljada Srba, a da je popis iz 1949. pokazalo da ih je ostalo 49 hiljada. Manji broj je kolonizovan u Vojvodinu, ali većina je stradala u ustaškim pokoljima.

Da, moguće je da čovek uđe u kuću, ubije troje dece mlađe od tri godine, odseče im uši, ruke i noge, zapali ih zajedno sa kućom, a onda, na kraju iskaza koji je dao kada je uhvaćen, kaže: "Ne kajem se ni zbog čega!"

Da, moguće je da devojčica od 5-6 godina preživi rane od metaka, udarac sekirom u glavu, pokolj čitave porodice i da se, kasnije, u Jastrebarskom, uprkos batinama, domogne dugo željene kockice šećera. Moguće je i da tu kockicu šećera, kao izazov i razlog za zlostavljanje, među gladnu decu stave časne sestre.

Da, moguće je da majka u smetovima ostavi najmanje dete zato što jedino ono nije moglo da je moli da ga ne ostavlja. Moguće je da žena donese takvu nezamislivu odluku jer, da nije, na zavejanom Grmeču bi skončali svi.

Pružio je film još mnogo strašnih i tragičnih odgovora, ali čini mi se da se onaj ključni krije u iskazu Hrvata Živka Ćurića koji je zakopavao srpske žrtve na Garavicama.

Ćurić je svedočio da je jedan od krvnika, Enver Kapetanović, na vapaje žrtava i pitanje "zašto nas ubijate?" - kratko odgovorio: "Zato što ste Srbi."

U toj kratkoj i jednostavnoj rečenici krije se ono što se decenijama prećutkivalo i maskiralo spomenicima podizanim "žrtvama fašističkog terora". Spomenicima na kojima se nije moglo jasno pročitati ko su žrtve, a ko egzekutori.

Zato valjda i nismo znali šta su i gde su Garavice.

Zahvaljujući filmu i Draganu Radoviću sada znamo, a reći ću vam i zašto je, baš danas, u ovo smutno i teško vreme, važno da ga pogledamo.

Ne zato da bismo se vraćali u prošlost, želeli osvetu ili produbljivali jaz koji već postoji na ovim našim "okrvavljenim" prostorima, već zato da bismo shvatili vrednost života. Da bismo slavili svako njegovo dragoceno zrno.

Ta zrna sa Garavica su oni vremešni svedoci, ljudi koji su ovom svetu podarili sve ono što nisu uspele hiljade njihovih stradalih rođaka.

Pomislite samo na to, zauvek izgubljeno bogatstvo i shvatićete vrednost svakog zrna.