Addio Cavaliere ili moj oproštaj od Berluskonija

Sada pogotovo nemam nijedan razlog da se opet bavim političkim novinarstvom. Otišao je poslednji veliki šmeker svetske politike, koji mi je svakom svojom pojavom i detinjarijom mamio osmeh na lice i unosio malo sunca u sumorne igre velikih i moćnih, gde se stvara iluzija da se rade neke važne i ozbiljne stvari, a i pobednik i gubitnik se uvek unapred zna. 

Čitave tri decenije izveštavala sam i o njemu, praktično otkako je kročio na političku scenu. 

Možete mu s pravom zameriti sve afere koje su ga pratile, i poreske pronevere, optužbe za korupciju, populizam, i bunga-bunga seks skandale, ali za mene će Silvio Berluskoni zauvek ostati pre svega neko ko je počeo od nule i svoju imperiju stvorio sam, ali i neko ko je svojim, do nepristojnosti šarmantnim stilom prkosio strogim protokolima, sprdao se sa uštogljenošću političara i poput pajaca iz komedije del arte, unosio mediteransku vedrinu i uveseljavao narod. 

Pamtim sve njegove gafove.

I kada je Angelu Merkel ostavio da dreždi u direktnom prenosu samita NATO-a, dok je on nonšalantno pola sata razgovarao preko mobilnog telefona, i kada je zaskakao ostale zvanice na sastanku, sakriven iza stuba, uzvikujući "kuku", i kada je Borisa Tadića oslovio sa "presidente Clooney", a Deju Savićevića prozvao "genije", uvek je bio i ostao mangup, otvorenog srca i bez zle namere.

Prepustiću drugim kolegama da prave objektivne procene njegove političke, ekonomske, ali i impresivne sportske zaostavštine.

U sećanju će mi zauvek ostati njegov pomalo već uvošteni lik, uredno ispeglana kosica i širok osmeh koji razoružava. 

Ako ikom pristaje nadimak koji je dobio, onda je to Silvio Berluskoni.

Addio Cavaliere!