Kako su raseljeni Ličani oživeli svoje lokalno groblje

Prvobitno mi je želja bila da ih podstaknem da se uključe u akciju čišćenja groblja u rodnim selu mojih Dragaša, Divoselu. Da, to je ono groblje o kojem sam pisala letos, a koje su polako, ali sigurno gutali šuma i zaborav. I uspeli smo u onome što je izgledalo kao nemoguća misija. Očistili smo ga!

Grobovi naših predaka ugledali su svetlost dana i sada možemo, kao sav normalan svet, da ih posetimo i zapalimo sveću za njihove duše.

Iako često i sama kritikujem društvo u kojem realnost oblikuju internet i društvene mreže, moram da priznam da bez njih ovaj put sigurno ne bismo uspeli. Novac za čišćenje je stizao sa svih kontinenata.

Uključili su se ljudi koji više od trideset godina ne žive u zavičaju i koji se isto toliko godina nisu međusobno videli. Bili smo pravi mali primer globalizacije. Bili smo dokaz da je savremeni svet postao jedno veliko selo u kojem je sve dostupno i moguće.

Osećali smo, verujem, da smo zajednica, da smo grupa ljudi okupljenih oko zajedničkog cilja. Razmenjivali smo fotografije i informacije, podsticali jedni druge i radovali se svakom novom koraku koji smo, iako udaljeni jedni od drugih, zajednički činili.

Upravo podstaknuta tom energijom, rešila sam da, i po okončanju naše akcije, nastavim ono što se očigledno probudilo među nama. Znaju svi koji su pokušali nešto slično da to nije baš lak posao. Ljudi nemaju vremena, bave se svojim životom i porodicom, imaju različita interesovanja i stavove.

Mnogi internet doživljavaju kao mesto na kojem je sve dozvoljeno, na kojem su svi koji ne misle isto legitimna "meta" za uvrede i besmislene i beskrajne svađe. Rešila sam da se ne obazirem na to. Osetila sam da je ona akcija obnovila mostove koji su se, pod naletom nevolja i godina, srušili među nama.

Išla sam polako, korak po korak, i svakom novom objavom pokušavala da našu malu zajednicu učinim što čvršćom, ali i otvorenijom. Polako, i pomalo stidljivo, i drugi članovi grupe počeli su da joj "daju život", uključujući se u "razgovore" i postavljajući vlastite objave.

Verovatno bi ljudima koji nemaju veze sa nama izgledalo pomalo čudno, verujem i neprimereno, to što su, na većini fotografija koje smo delili, bili spomenici, srušene kuće i zarasla, neprepoznatljiva dvorišta. Ne bi shvatili zašto nam je toliko važno kad neko objavi staru, požutelu fotografiju.

Ko bi razumeo zašto plačemo gledajući sasvim obične trenutke nekog davno izgubljenog vremena, neke nasmejane i svečano obučene ljude "uhvaćene" u tom, za njih posebnom trenutku? Mi, raseljeni, iščupani, obeleženi znamo zašto.

Vrednost takvih "malih" stvari shvatili smo kad smo ostali bez zavičaja, bez uspomena, fotografija, bez ljudi koji su znali nas, naše roditelje, našu zajedničku istoriju. Te izbledele fotografije svedoče da smo nekada sve to imali, da smo postojali i opstajali.

I koliko god mi izazivale tugu i nostalgiju, bila sam srećna dok sam čitala komentare koji su ih pratili. Radovala sam se svakoj novoj informaciji, uspomeni koju smo međusobno delili, emociji koja se provlačila kroz sve te reči ispisane na različitim krajevima sveta.

Kao da sam kroz njih mogla da nas vidim ponovo zajedno, baš tamo odakle smo davno, mukom naterani, krenuli.

Znam da je sve to privid, virtuelna stvarnost koja se, gotovo sigurno, neće realno desiti, ali zahvalna sam internetu i na toj, za nas velikoj prilici da budemo ponovo "zajedno".

Nadam se da ćemo i u Novu godinu ući tako ujedinjeni, razmenjujući čestitke i fotografije.

Dočekaćemo je na različitim meridijanima, s ljudima kojima ništa ne znači naša prošlost, s decom i unucima koji možda i ne znaju gde je ta Lika, ali verujem da će nam, kako i samo ime grupe na Fejsbuku kaže, Divoselo biti u srcu.