Ko je Andrija Mandić, novi predsednik Skupštine Crne Gore

Andrija Mandić je rođen 19. januara 1965. godine u Šavniku. Po nacionalnosti je Srbin, a po veroispovesti pravoslavac. U braku je sa Sanjom Mandić sa kojom ima dvoje dece, sina Iliju i ćerku Milenu.

Diplomirao je na Metalurško-tehnološkom fakultetu u Podgorici, gde živi i radi.

Pre aktivnog političkog angažmana, Mandić je bio preduzetnik. Bio je direktor i suvlasnik akcionarskog društva za preradu obojenih metala, a organizovao je i prvu privatnu proizvodnju aluminijumskih legura u Crnoj Gori.

Mandić ima veoma bogatu političku karijeru, kojom je počeo da se bavi devedesetih godina prošlog veka. Obavljao je dužnost zamenika saveznog ministra za privredu u Saveznoj vladi SR Jugoslavije 2000–2001. godine, a od 2001. je poslanik u Skupštini Crne Gore.

Bio je član delegacije Skupštine Crne Gore u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, član delegacije u Parlamentarnoj skupštini Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), kao i član Ustavnog odbora, Odbora za bezbednost i odbranu, te Odbora za antikorupciju u Skupštini Crne Gore.

Mandić važi za jednog od najvećih kritičara Mila Đukanovića i njegove Demokratske partije socijalista (DPS). Protivio se odvajanju Crne Gore od Srbije, nezavisnosti takozvane države Kosovo i pristupanju Crne Gore NATO-u. 

Protivljenje nezavisnosti Crne Gore

Andrija Mandić je od 1990. godine bio član Narodne stranke, koju je napustio u stranačkom raskolu zbog podrške te stranke kandidaturi Mila Đukanovića na predsedničkim izborima 1997. godine. Učestvovao je potom u osnivanju Srpske narodne stranke (SNS).

Tokom 2003. godine, unutar SNS-a je došlo do unutrašnjih sporova i političkih podela između dve struje, od kojih je prvu predvodio tadašnji predsednik Božidar Bojović, a drugu Mandić, tada potpredsednik partije. Veći deo rukovodstva podržao je Mandića, koji je tada postao novi predsednik stranke.

Kao predsednik SNS-a, Mandić je bio jedan od protivnika nezavisnosti Crne Gore od tadašnje Državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Za razliku od drugih partija, rukovodstvo SNS-a je zauzelo stav da ne bi trebalo da se ulazi u pregovore sa vladajućim partijama u Crnoj Gori oko pitanja otcepljenja od Srbije. Zato su na početku ostali izvan pregovaračkog procesa koji se odvijao pod pokroviteljstvom Evropske unije. 

Sve do početka 2006. godine, rukovodstvo SNS-a sa Mandićem na čelu zastupalo je stav da odluka o nezavisnosti Crne Gore može biti doneta samo ako se za nezavisnost izjasni apsolutna većina građana s pravom glasa, dok su vladajuće stranke zagovarale da je za donošenje odluke dovoljno da se za takvu opciju izjasni prosta većina onih koji će izaći na glasanje.

Posredničku ulogu u toj raspravi odigrala je Evropska unija, čiji su predstavnici predložili kompromisno rešenje po kojem bi se odluka o nezavisnosti smatrala važećom ukoliko se u prilog nezavisnosti izjasni više od 55 odsto važećih glasova.

Na sednici održanoj 22. februara 2006. godine, Predsedništvo SNS-a je odlučilo da podrži predloge EU, a slične odluke su donela i rukovodstva ostalih unionističkih stranaka.

Skupština Crne Gore je 1. marta 2006. izglasala "Zakon o referendumu o državno-pravnom statusu Republike Crne Gore". Od tadašnjeg ukupnog broja poslanika (75), za usvajanje zakona glasalo ih je 60, uključujući i poslanike SNS-a, među kojima je bio i Mandić.

Usvojeni zakon omogućio je kasnije da na referendumu o državnom statusu Crne Gore, koji je održan je 21. maja 2006, nezavisnost bude izglasana sa 55 odsto važećih glasova, odnosno uz podršku 47,5 odsto ukupnog biračkog tela.

Mandić je neposredno nakon referenduma najavio podnošenje ostavke na funkciju predsednika stranke, ali je Glavni odbor SNS-a odlučio da tu ostavku ne uvaži.

Posle proglašenja nezavisnosti Crne Gore, Mandić je predložio unionističkim strankama širu koaliciju pod nazivom "Srpska lista". Na izborima održanim u septembru 2006. godine, SNS je bila okosnica koalicije koja je, osvojivši 12 poslaničkih mandata, postala najbrojnija opoziciona parlamentarna grupa.

Mandić je potom, u aprilu 2008, bio kandidat na predsedničkim izborima. Osvojio je drugo mesto sa 19,55 odsto glasova, čime je potvrdio svoju poziciju najznačajnijeg opozicionog lidera.

Krajem iste godine, Mandić je u ime rukovodstva SNS-a pokrenuo inicijativu za ujedinjenje srpskih stranaka u Crnoj Gori. Predlog je  prihvatila Narodna socijalistička stranka (NSS), a proces je ozvaničen početkom 2009. godine, kada je ujedinjenjem SNS-a, NSS-a i drugih partija stvorena Nova srpska demokratija, za čijeg je predsednika izabran Andrija Mandić.

Štrajk glađu zbog priznavanja Kosova

Nakon što je Vlada Crne Gore 10. oktobra 2008. priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, Mandić je sa istomišljenicima izašao na proteste u Podgorici.

Započeo je 13. oktobra štrajk glađu zbog odluke o priznanju Kosova. Štrajk je prekinuo nakon 13 dana zbog zdravstvenih problema.

Priznavanje nezavisnosti Kosova okarakterisao je kao "jednu od najvećih izdaja koju je crnogorski režim u istoriji napravio".

"Demokratski front" – najjača opoziciona snaga

Mandić je sa Nebojšom Medojevićem, liderom Pokreta za promene, pred izbore 2012. godine formirao koaliciju pod nazivom "Demokratski front" (DF).

Na parlamentarnim izborima koji su u Crnoj Gori održani 2012. godine "Demokratski front" je osvojio 22,8 odsto glasova. Sa 20 poslanika u Skupštini Crne Gore, postali su najjača opoziciona snaga.

Na narednim izborima 2016. godine, Mandić je bio nosilac liste "Demokratski front – Mi ili on".

Optužen za pokušaj državnog udara

Sredinom 2017. godine Andrija Mandić se našao među optuženima za navodni pokušaj državnog udara na dan izbora 2016. godine.

U optužnici Tužilaštva navedeno je da je u Crnoj Gori 16. oktobra 2016. godine sprečen državni udar. Specijalni državni tužilac naveo je da su u noći održavanja izbora planirani upad u zgradu skupštine, hapšenje i likvidacija tadašnjeg premijera Mila Đukanovića.

Suđenje je počelo 24. maja 2017, a Mandić se izjasnio da nije kriv za ono za šta ga Tužilaštvo tereti, te da je reč o "montiranom procesu" sa ciljem da se DF proglasi terorističkom organizacijom, da im se zabrani rad, te da se bez njihove saglasnosti Crna Gora uvede u NATO.

U maju 2019. godine Viši sud u Podgorici osudio je Andriju Mandića i Milana Kneževića na po pet godina zatvora. Apelacioni sud u Podgorici je 9. februara 2021. godine ukinuo presudu prvostepeno osuđenima.

Hapšenje zbog sukoba u parlamentu

Krajem decembra 2019. godine vladajuća većina u Skupštini Crne Gore usvojila je sporni Zakon o slobodi veroispovesti kojim se predviđa da država postaje vlasnik svih verskih objekata koji su izgrađeni do decembra 1918. godine, ukoliko verske zajednice ne dokažu vlasništvo.

Tome je prethodila rasprava koja je rezultovala sukobom između poslanika DF i poslanika vladajuće koalicije. Dvadeset poslanika opozicije je privedeno, od kojih je 13 uhapšeno zbog kršenja Zakona o javnom redu i miru. Među njima je bio i Andrija Mandić.

Mandić je pozvao vernike Srpske pravoslavne crkve da izađu na ulice kako bi sprečili "otimanje svetinja". U noći između 28. i 29. decembra građani su počeli da se okupljaju na ulicama Podgorice, a nakon toga i drugih gradova. Protest opozicije je ubrzo pretvorio u litije u kojima je učestvovalo na stotine hiljada ljudi širom Crne Gore.

Pod sloganom "Ne damo svetinje" građani su mirnim šetnjama izrazili svoje nezadovoljstvo zbog izglasavanja zakona, a podržalo ih je i sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve.

Uspon i pad koalicije "Za budućnost Crne Gore"

Na krilima litija, Demokratski front je na parlamentarne izbore koji su održani 30. avgusta 2020. godine izašao u okviru šire koalicije pod nazivom "Za budućnost Crne Gore".

Pored stranaka koje čine DF, pridružilo im se i nekoliko manjih partija, a za nosioca liste izabran je profesor Zdravko Krivokapić.

Koalicija je osvojila 27 mandata u parlamentu, što je otvorilo mogućnost da sa drugim opozicionim koalicijama "Mir je naša nacija" i "Crno na bijelo" formira novu vladu Crne Gore. Za mandatara je izabran Zdravko Krivokapić koji je doneo odluku da formira ekspertsku, a ne političku vladu.

Takva odluka, a pre toga i koalicioni sporazum koji je potpisao sa liderima druge dve koalicije da neće menjati spoljnopolitički kurs Crne Gore, zastavu i himnu, kao i da će ostati u NATO-u, te da neće povlačiti priznanje nezavisnosti Kosova, dovelo je do toga da se Krivokapić udalji od Demokratskog fronta i donekle izgubi njihovu podršku.

Jedan od Krivokapićevih najoštrijih kritičara bio je upravo Andrija Mandić koji ga je optužio da je izdao birače koji su ga doveli na poziciju da odlučuje o novoj vladi. Razdor se produbio nakon što je smenjen ministar pravde Vladimir Leposavić i izglasana "Rezolucija o genocidu u Srebrenici". 

Tada je poslanički klub DF napustio parlament i započeo bojkot, a Mandić i ostali lideri zatražili su od premijera da podnese ostavku jer više nema skupštinsku većinu.

Poslanici u Skupštini Crne Gore su 4. februara 2022, nakon višesatne rasprave, izglasali nepoverenje vladi Zdravka Krivokapića. Članovi Demokratskog fronta nisu glasali, već su nakon rasprave napustili skupštinsku salu.

Nisu bili u parlamentu ni 28. aprila 2022, kada je izabrana nova manjinska vlada Crne Gore na čelu sa Dritanom Abazovićem, kao ni na glasanju četiri meseca kasnije kada je i Abazovićevoj vladi uskraćeno poverenje.

Razlaz Demokratskog fronta i 13 mandata na izborima 2023.

Na parlamentarnim izborima 2023. godine, Nova srpska demokratija je nastupila u koaliciji "Za budućnost Crne Gore" sa Demokratskom narodnom partijom Crne Gore i Radničkom partijom.

Prethodno su Andrija Mandić, Milan Knežević i Nebojša Medojević na zajedničkoj konferenciji saopštili da prestaje postojanje Demokratskog fronta, te da će ove stranke samostalno nastaviti političko delovanje.

Koalicija je osvojila 14,74 odsto glasova na izborima, što joj je obezbedilo 13 poslaničkih mandata u Skupštini Crne Gore, a sada i mesto predsednika parlamenta.