Smrt Goce Delčeva – ko je tužniji, Skoplje ili Sofija

Cveće oko groba su, ovaj put, položili samo makedonski zvaničnici, predsednik Stevo Pendarovski i delegacija Sobranja. Bugarski političari su ostali u Sofiji, jer su propali pregovori o zajedničkom obeležavanju dana na koji je ubijen lider VMRO-a.

Lokalni učitelj, koji je 4. maja 1903. stradao kao jedan od vođa ustanka protiv Turaka, vek i po od rođenja i suprotno idejama za koje se za života zalagao, od simbola borbe protiv otomanske okupacije postao je uzrok dubokih podela među političarima i istoričarima dve zemlje.

"Sve što se danas dešava suprotno je onome za šta se zalagao Goce Delčev", rekao je na grobu makedonskog, ali i bugarskog nacionalnog heroja, njegov unuk dirigent Hristo Hristov.

Sahranjen je tri puta. Najpre u selu Banici, gde je ubijen 1903. godine. Pošto je to selo deset godina kasnije pripalo Grčkoj, njegovi ostaci su preseljeni u Bugarsku, a potom 1946. godine u Skoplje. Bugarski desničari, posle novih tenzija, pokušavaju da prikupe podršku za još jednu seobu ostataka Goce Delčeva.

"Želeo sam da ovaj dan obeležimo mirnim i kulturnim projektom u koji bi bili uključeni muzičari iz obe zemlje... Da izvedu himne dve države, ali i Betovenovu Odu radosti, himnu Evrope", rekao je Hristov, jedan od malobrojnih Bugara koji su danas došli u Skoplje.

Drugi Bugarin koji se pojavio na grobu Goce Delčeva bio je bugarski ambasador u Skoplju Angel Angelov i pročitao telegram koji je nekoliko dana posle obračuna u Banici poslat velikom veziru.

"Dana 22. aprila (3. maja) 1903. godine u selu Banici, jedan od lidera bugarskog komiteta po imenu Delčev pao je mrtav", navodi se u ovom dokumentu, koji suštinski, za Sofiju, predstavlja krunski dokaz da je Delčev bio Bugarin.

Oda radosti, u odnosima Severne Makedonije i Bugarske, odavno je ustupila mesto borbenijim tonovima, jer dve zemlje godinama ne uspevaju da se dogovore čiji je u stvari Goce Delčev.

Makedonci ga smatraju nacionalnim herojem, ali i Bugari ne odustaju od svojatanja njegovog lika i dela, pa je pre četiri godine formirana zajednička komisija, sačinjena od istoričara iz dve države, zadužena za rešavanje svih spornih pitanja.

Prvih nekoliko sastanaka ovog tela "dobacilo" je čak do devetog veka, pa su se Skoplje i Sofija dogovorili kako će đaci ubuduće učiti o Đirilu, Metodiju, Klimentu i Naumu.

I tu je istorija ostala ukopana u mestu, mahom jer su vlasti u Sofiji odlučile da će makedonske evrointegracije zavisiti isključivo od spremnosti Skoplja da prihvati bugarsku verziju istorije.

Suštinski, Sofija nastoji da zaustavi zahteve da se Makedoncima u Bugarskoj prizna status nacionalne manjine, odnosno da Skoplje prizna da makedonski jezik i identitet imaju bugarske korene.

Tako Sofija insistira i da se makedonski jezik nadalje zove zvanični jezik Republike Severne Makedonije ili u određenim slučajevima uz fusnotu: „Prema Ustavu Republike Severne Makedonije".

Bugarska navodi i da je „makedonski jezik nastao 1944. godine", te da može da se računa jedino kao „pisana regionalna forma bugarskog jezika".

Otud i spor oko Delčeva. On je, ako je verovati bugarskim istorijskim izvorima, za sebe govorio da je Bugarin. Makedonski istoričari tvrde da se kasnije predomislio i izjašnjavao kao Makedonac.

Kao lakmus papir makedonske spremnosti da iskorači ka Evropi, Bugarska je odabrala Goce Delčeva – kojeg obe strane smatraju za nacionalnog heroja, s tim što Skoplje, suštinski, ne bi imalo ništa protiv da ga deli sa istočnim susedima.

Punih 120 godina od smrti, njegova nacionalnost ostaje predmet spora. "Bio je Makedonac u regionalnom, a Bugarin u nacionalnom smislu", mogla bi na koncu biti definicija koja će ući u udžbenike. Ukoliko ikada budu napisani.

I na ovu godišnjicu, sarkofag u koji su položene njegove kosti, bio je okružen masom policajaca i agenata. Ili kako kažu Makedonci – da je oko njega 1903. godine u Banici bilo toliko naoružanih ljudi, Turci ne bi ni uspeli da ga ubiju.