Jedan kratki pomen drugu iz detinjstva

Jer ovaj gospodin Aca moljaka Hašima Tačija za udeo u krvavoj dobiti od raskrčmljenih organa, jetri i bubrega, srca i pluća iskasapljenih Srba, dok je moj drugar iz detinjstva Aca Gnjidica samo moljakao mesara sa ćoška za nešto svinjskih organa, jetri i bubrega, srca i pluća za svoj omiljeni gulaš od iznutrica.

I - moj drugar iz detinjstva nije bio član današnje Vlade Srbije.

To je bilo oskudno i siromašno, ali prelepo detinjstvo na beogradskoj Zvezdari, oko Vukovog spomenika. Iva, Badža, Ćara, Sile, Ćure i Aca Gnjidica, sa velikim „G", kako i pristoji, kada nadimak postane neodvojivi deo imena, tj. imenovanja.

Igrali smo klikere, krajcarice, borili se međusobno kao kauboji i indijanci u našoj „džungli", kešali se o tramvaj da bi išli na plažu između dva savska mosta ili se verali po Kalemegdanu.

Kasnije smo otkrili poker, a potom, kada je došlo vreme „plesa hormona", i devojčice.

Tada su se, naravno, kako naši snovi, tako i poverljivi razgovori promenili. Pre toga smo, naime, češće sanjarili otvorenih očiju o hrani jer svi smo mi više ili manje odrastali na debelim kriškama hleba, namazanim svinjskom mašću i posutim solju i alevom paprikom, ponekad sa premazom od domaćeg pekmeza od šipuraka ili šljiva.

I, naravno, na zelenom voću, koje smo kao skakavci brstili po tuđim baštama.

Neko je dakle sanjario o ćevapčićima, neko se kleo u Božićnu pečenicu ili u Vaskršnje grancle, tj. u doboš-tortu, koju je obično baka gotovila i sekla njen staklasto zapečeni šećer dugim tankim nožem, prethodno usijanim u šporetu na ćumur.

Mene su pri takvim razgovorima obično nazivali „Prosto-proširenim", jer sam uvek oklevao i mučio se - da li bih radije jeo pasulj sa suvim rebrima ili ljut prebranac moje bake, poreklom iz Niša.

„Nemaš fantazije", govorili su mi, „baš si prost".

„Tja...", odgovarao sam ja, „prost kao pasulj".

Aca Gnjidica je neumorno hvalio gulaš od iznutrica, specijalitet svoje majke.

Bio je pri tome postojan kao stena, takoreći nepomeriv. Jednom prilikom, upravo sam dobio na pokeru, otišli smo do Skadarlije, na čijem gornjem kraju su se kupovale najbolje lepinje u gradu, punjene ili ćevapčićima, lukom i ajvarom ili pak gulašom od bubrega i kajmakom.

VREDAN SVIH SVETSKIH PARA Svi smo napeto čekali na Acin komentar o predivnom, mirisnom i ljutkastom gulašu.

On je u rekordnom roku slistio svoju lepinju do poslednje mrvice, potom nipodaštavajuće odmahnuo rukom i nadmoćno izjavio:

„Iskreno, časno i pošteno - ovo je klopa malih devojčica, nije ni blizu gulaša od iznutrica! Taj vredi svih svetskih para, za to ću uvek da molim našeg mesara".

Pesnički, nema šta, sve nas je odmah i za sva vremena ubedio.

Već samim tim postaje jasno zašto ovaj kratki pomen mom drugu iz detinjstva nema neke direktne veze sa aktuelnim zamenikom direktora Kancelarije za dijasporu i visokim nameštenikom Vlade Srbije gospodinom Aleksandrom Acom Vlajkovićem.

Njih dvojica se naime dijametralno razlikuju.

Jer, kada gospodin Aleksandar Aca Vlajković šalje svoju molbu veletrgovcu unutrašnjim ljudskim organima Hašimu Tačiju, kako ga je izvestilac Evropskog parlamenta Dik Marti označio, i od dotičnog umoljava novac za snimanje nekakvog svog filma, a dotičnu molbu čati na memorandumu Vlade Srbije i potpisujući se svojom trenutnom državnom funkcijom, to sasvim drugačije zvuči.

On u svom molebnom dopisu, na pr., navodi da taj film ima „ne samo umetničku vrednost već i politički značaj". I - šta će čovek više od toga? Jer zamenik direktora Kancelarije za srpsku dijasporu nije nekakav Aca Gnjidica, a Hašim Tači nije nekakav mali mesar sa ćoška, zar ne?

Aleksandar Aca Vlajković to, naravno, zna i ceni, zato dalje navodi:

„Najlepše Vas molim da sa ovom inicijativom lično upoznate premijera g. Hašima Tačija, jer bi njegova podrška bila od presudnog značaja u ovom trenutku i mogla bi da bude garant realizacije filma. (...)

Visoko ceneći mirovne napore koje čine Vlada Srbije i gospodin Tači sa svojim saradnicima, duboko sam uveren da bi ovakva saradnja mogla da bude uvod i u druge oblike saradnje i da posluži unapređenju sveukupnih odnosa Albanaca, Srba i Makedonaca, odnosno boljem životu naših ljudi. (...)

Gospodinu Tačiju i Vama želim uspešne razgovore u Briselu".

To, doduše, nije nimalo pesnički rečnik, kao u slučaju Ace Gnjidice, ali zato moj drug iz detinjstva očigledno nije imao pojma o zavidnoj umetničkoj dubini i o upravo vizionarskoj političkoj visini, koje krase visokog nameštenika Vlade Srbije Aleksandra Acu Vlajkovića.

Život sve udešava i rešava, nema slučajnosti.

NIJE TO TAJ Moj drugar, međutim, ionako nikada ne bi mogao da postane (i uprkos ovom pisaniju ostane) član Vlade Srbije i njen visoki predstavnik za dijasporu jer već njegovo ime, sve sami deminutivi (umanjujuća reč, tj. reč koja svojim završetkom [deminutivnim sufiksom] izražava pojam umanjivanja, na pr. prst - prstić, kuća - kućica, dete - detence ili pak Aleksandar - Aca, gnjida - gnjidica; suprotno: augmentativ) njega ne čini iole ozbiljnim kandidatom za bilo kakvu duboko umetničku ili visoko političku funkciju.

Iako je on oduvek bio postojan kao stena, takoreći nepomeriv u svojim životnim stavovima. Iako je on svakoga, odmah i za sva vremena umeo da ubedi u svoje kvalitete, čast, iskrenost i poštenje. U svoju ljudsku a to uvek podrazumeva i etičku principijelnost.

Ali u tome, naravno, nema ni umetničke dubine ni političke visine.

Cilj opravdava sredstvo, biće da je gospodin Aleksandar Aca Vlajković čuo za ovaj Makijavelijev princip, koji pak odbacuje i poništava svaku ljudsku a time i svaku etičku principijelnost.

Zaključno, vrlo bi me interesovao odgovor gospodina Vlajkovića na jedno pitanje. Pretpostavimo prvo sebi jednu (hipotetičnu, zapravo nemoguću) situaciju u kojoj jedan Srbin iz Jasenovca upućuje molbu logorskom komandantu Maksu Luburiću, pošto je ovaj naredio ubijanje i komadanje mase sunarodnika dotičnog Srbina:

„Gospodine Luburiću, dajte mi, molim Vas, novac za jednu izdašnu večeru.

Najlepše Vas molim da sa ovom mojom inicijativom lično upoznate poglavnika ustaške Hrvatske, g. Antu Pavelića, jer bi njegova podrška bila od presudnog značaja u ovom trenutku i mogla bi da bude garant realizacije ovog projekta.

Visoko ceneći mirovne napore koje čine Vlada ustaške Hrvatske i gospodin Pavelić sa svojim saradnicima, duboko sam uveren da bi ovakva saradnja mogla da bude uvod i u druge oblike saradnje i da posluži unapređenju sveukupnih odnosa Hrvata, bosanskih muslimana i Srba, odnosno boljem životu naših ljudi.

Gospodinu Paveliću i Vama želim uspešne mirovne razgovore sa nedoklanim Srbima."

Moje pitanje (augmentativnom) gospodinu Aleksandru Aci Vlajkoviću bi dakle glasilo: da li bi on potpisao i ovo - faktički identično - pismo, i to na memorandumu Vlade Srbije a potpisujući se svojom trenutnom državnom funkcijom?

Jer moj (deminutivni) drugar Aca Gnjidica to sigurno ne bi učinio. On naime nema ni umetničke dubine ni političke visine, ne poznaje čak ni Makijavelijev princip, da cilj opravdava sredstvo.

On samo poseduje čast, iskrenost i poštenje, ljudsku i etičku principijelnost.