Miloš Vojinović: Ambasador Žiro na KiM uradio nešto što je u Francuskoj krivični prekršaj

Jedanaest dana je prošlo od Dana primirja, ali i dalje nema primirja kada je reč o izmeštanju spomen-ploče palim srpskim vojnicima u Prvom svetskom ratu, na inicijativu francuske i nemačke ambasade u Prištini. Kako komentarišete taj događaj?

Da budem iskren, ja sam zaista bio šokiran kada smo otkrili šta se, zapravo, desilo. Bonton je francuski koncept. To podrazumeva da postoje nekakva pravila ponašanja. Kada vi odete kod nekoga u goste, u njegovu kuću, smatra se nepristojnim da mu pomerite objekat u biblioteci. Francuski ambasador, Olivije Žiro je uradio nešto što je u Francuskoj krivični prekršaj.

On je pomerio, kako su oni sami priznali – na njihovu inicijativu – spomenik srpskim vojnicima koji su stradali u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, kako taj spomenik ne bi bio u kadru fotografije kada se obeležava Prvi svetski rat. Da budem iskren, ne samo da sam bio šokiran, već i iznenađen da jedna zemlja koja vodi računa o svom ugledu kao što je Francuska, dozvoli svom ambasadoru i još se, za sada, ne izvini za takav neljudski gest.

Kao što ste već rekli, francuska i nemačka ambasada jesu priznale da je to bila njihova inicijativa, ali obrazloženje je da spomen-ploča nije izmeštena već samo malo pomerena. Da li je to opravdanje?

Koliko oni ne znaju gde se nalaze, čak nisu ni svesni da su na pravoslavnim grobljima nadgrobni spomenici uvek okrenuti u jednom smeru. Njihovo objašnjenje je zaista neubedljivo. Mi smo sada umesto spomenika srpskim vojnicima dobili još jedan spomenik francuskim vojnicima. Da budem iskren, zaista mi nije jasno kako ta objašnjenja postoje, ona jesu data, ali mi nije jasno kako je moguće da se ovo dogodilo.

Vi ste se zajedno sa grupom mladih doktora nauka pismom obratili ministarstvima spoljnih poslova Francuske i Nemačke. Tražite izvinjenje, odnosno izvinjenje javnosti u Srbiji i potomcima palih boraca, a tražite i da se spomen-ploča vrati na prvobitno mesto. Da li ste dobili bilo kakav odgovor?

Tu inicijativu je pokrenula grupa naših doktora nauka iz Velike Britanije – Slobodan Tomić, Velimir Živković i Mihajlo Popesku. Ja sam osetio potrebu da se tome priključim. Od ambasada Velike Britanije i Nemačke traženo je vraćanje spomenika i zatraženo izvinjenje. Nikakav odgovor do sada nije stigao. Da budem iskren, ja odgovor nisam ni očekivao, niti očekujem da će biti vraćan spomenik.

Moram da dodam da bih voleo da vidim i više reakcija našeg Ministarstva spoljnih poslova. Naša javnost zaslužuje da zna šta je ambasador Srbije u Parizu uradio, s kim je razgovarao, kakva je objašnjenja dobio. Takođe, i koji će biti naredni koraci da ne ostavimo ovu situaciju da se ovako završi.

Dobili smo neke signale da Francuzi traže nekakvo rešenje da se ovo popravi. Mislim da se, ako se ne nastavi sa pritiskom, nikada ništa neće promeniti.

Ambasada Francuske je pre nedelju dana saopštila da će razmotriti tehničke mogućnosti da spomen-ploču vrati na prvobitno mesto. Verujete li u to?

Ne verujem. Ono što moram da dodam je da je obeležavanje Prvog svetskog rata posebno važno zbog brutalnosti tog rata. I nakon rata postoji jedna velika tradicija da nema veze na kojoj ste strane bili. Nije bitno ko je bio na kojoj strani 1914. ili 1918. godine. Prosto, spomenici se ne diraju. U Beogradu postoji veliki broj nadgrobnih spomenika i grobova vojnika koji su se borili na nekim drugim stranama. Mi imamo bugarske grobove u Srbiji, mi imamo austrougarske grobove, mi imamo nemačke spomenike. Nikada nikome nije palo na pamet da to pomera.

Mislite li da je ovo moglo da se dogodi bez konsultacija sa nekim u Parizu?

Teško mi je da govorim o tome kako funkcioniše francuska diplomatija. Deluje zaista da je ovo bilo naruku jedne osobe ili možda više njih, ali to i nije toliko važno. Bitno je da li će Francuska uraditi nešto po ovom pitanju ili ne. I moram da dodam, zaista ko god je smislio natpis na spomeniku Francuskoj na Kalemegdanu, a taj natpis kaže ‘Volimo Francusku kao što je ona volela nas’, tu postoji jedna doza, kako bih rekao, načina da ta rečenica dobije jedno drugačije značenje kako vreme bude prolazilo.

Za kraj, da prokomentarišemo ono što se dogodilo pre mesec dana, ali u Kosovskoj Mitrovici. Dakle, prekopano je srpsko groblje iz perioda 1912–1945. godine. Meštani kažu – da bi se prokopao put do kuće jednog Albanca. Nije prvi put da se to dešava. Kako zaštititi nešto što ne bi smelo da se dira ni pod kojim uslovima?

Srpska pravoslavna crkva i posebno Manastir Dečani, mislim da imaju jednu vrlo dobru informativnu službu koja ne samo domaću već i stranu javnost obaveštava o svim događajima na Kosovu, uključujući ovaj događaj gde smo videli fotografije ljudskih kostiju koje se nalaze na jednom novoizgrađenom putu. Mislim da ne postoji recept kako to može da se spreči. Mislim da je na nama da te stvari dokumentujemo, da saopštavamo. Da li će neko imati sluha za to, to ne možemo uvek da obezbedimo. Međutim, važno je da se o tim stvarima govori.

Jedan nemački novinar je skoro napisao izveštaj o situaciji na Kosovu i rekavši prosto tek tako – Tužna je činjenica da su pravoslavna groblja skrnavljena i, nažalost, to je neki konsenzus koji postoji trenutno. To se konstatuje i ništa se ne dešava.