Kampanja na zajam

Predizborna kampanja možda zaustavlja neke procese, ali pokreće jednu malu industriju koja opslužuje stranke. Nekada se tu moglo dobro zaraditi jer se na kampanji nije štedelo. Kako sada stoje stvari, imaju li stranke novca za dobre, a to znači skupe kampanje?

Za finansiranje predizborne kampanje iz budžeta su izdvojena 802 miliona dinara. Sa najavljenim brojem lista to znači da će apetiti marketinših magova morati da se smanje ako stranke ne žele da potonu u dublji minus.

Manje novca za kampanju nego pre dve godine i manjak u stranačkoj kasi zbog dugova - to je startna pozicija partija u ovoj predizbornoj trci. Kako će minus pretvoriti u plus ako se zna da stranka koja želi da uđe u parlament, za kampanju mora da izdvoji minimum milion evra?

Bojan Klačar iz Cesida kaže da je najveći deo dala država - oko 53 odsto, a 30 odsto su krediti i da su mnoge stranke imale problem sa vraćanjem duga. Prema njegovim rečima, oko 14 odsto su činile donacije privatnih i pravnih lica, a samo dva odsto su bili lični prihodi.

"To će ove godine biti teško jer je prethodna kampanja bila previše forsirana i previše novca je potrošeno", rekao je Klačar.

Sve je to takozvani tvrdi novac - legalan način da partije dobiju sredstva za svoju promociju. Tvrdi, novac se lako kontroliše, ali ni u ovoj kampanji, veruje se, neće izostati upliv takozvanog mekog novca. Razne usluge simpatizera, pomoć prijatelja stranke. To partije nigde ne evidentiraju, a po zakonu bi morale.

Nemanja Nenadić iz "Transparentnosti Srbija" rekao je da, kao što se moraju evidentirati pokloni, usluge i sve ono što je na kraju krajeva plaćeno u kampanji kada je reč o poslovanju sa javnim preduzećima u opštinskim ustanovama, isto tako se moraju i svi prilozi koji su došli od privatnih i pravnih lica, pa i transferi sa stranačkog računa na poseban račun za finansiranje kampanje.

U Americi, gde se praćenjem tokova novca prati politički uticaj, svaka donacija veća od 20 dolara mora biti objavljena, uz ime donatora i kompanije u kojoj radi. Takođe, nema besplatnog ručka ni za umorne aktiviste, bez obzira na to što je vlasnik kafane njihov glasač i spreman da časti. Svaki zalogaj se obračunava. Postavlja se pitanje možemo li zamisliti nešto slično u Srbiji.

"Mislim da su kontrola i sankcije ključne reči. Nažalost, od oko 500 prijava koliko je agencija podnela prošle godine, svega desetak je bilo rešeno pred sudom i to očigledno nije dovoljan signal da se ne isplati kršiti zakon", naveo je Nenadić.

Koliko će stranku koštati kampanja - za sada se samo procenjuje na osnovu one iz 2012. Tada su partije potrošile 30 miliona evra, sedam evra po biraču.

"Ova kampanja će biti znatno jeftinija iz nekoliko razloga - prvo, 2012. su bili opšti izbori. Sada to nije slučaj - imamo izbore u Beogradu i za narodne poslanike, drugo, većina, sa izuzetkom SNS-a, vuče velike dugove iz 2012. koji nisu pokriveni i biće im mnogo teže da zatvore finansijsku konstrukciju. I verujem da je reč o velikoj ekonomskoj krizi u Srbiji i da će se stranke truditi da to svedu na najmanju moguću meru", rekao je Klačar. 

Ono što smo do sada videli nije delovalo skupo, ali ni kampanja se još nije zahuktala. Ipak, ovoga puta stranke će imati više želja nego mogućnosti, narodski rečeno - moraće da se stisnu. Za razliku od ranijih izbora, kampanje će im biti skromne. Baš kao i životni standard njihovih birača.

Sedam miliona evra, koliko država daje, možda bi pokrilo sedam skromnijih kampanja. Ako lista bude više, a sve govori da će biti tako, razliku će morati da pribave, prikupe, namaknu od članstva i od sponzora.