Vitina, prepušteni sami sebi

Do 1999. godine Vitina je bila srpska sredina u Kosovskom Pomoravlju. Posle rata, promenila je etničku strukturu. U Vitinu se Srbi ne vraćaju, a oni koji su ostali, žive u strahu.

Od više od 4.000 Srba pre rata, u Vitini ih je danas devedeset troje. U gradskom jezgru ih nema, uglavnom na lokaciji oko pravoslavne crkve.

"Bukvalno smo prepušteni sami sebi. Čuvamo se, pazimo se, da ipak zbog hira neke budale,  može neko da nastrada, da pametna glava pogine i da ode", priča lokalni sveštenik Zvonko Kostić.

U školi na srpskom jeziku ima 13 đaka i nekoliko profesora. Nova zgrada sagrađena je na crkvenom imanju, 12 učenika je iz obližnjeg sela Binač, a samo jedan đak je iz Vitine.

"Nedostaje nam škola, tamo imamo više drugara, možemo da se igramo", priča učenik Mihajlo Kostić. Kad se škola završi nema nikoga i on ostaje sam. 

Srba u Vitini za većinsku zajednicu kao da nema. To se primećuje na samom ulasku u varoš, gde je, uprkos deklarativnoj jezičkoj ravnopravnosti, samo naziv na albanskom.

Opštinska uprava Vitina, koja funkcioniše po sistemu Vlade Srbije, zbog bezbednosti, izmeštena je u obližnje selo Vrbovac.

"Kao predstavnici ove institucije jako smo lepo prepoznatljivi među Albancima. Uvek smo u situaciji da razikujemo da nas neko kamenuje, napadne, ili u gradu ili kad dolazimo na posao", kaže opštinski službenik Zoran Krčmarević.

Srbi u Vitini na koje je ekipa RTS-a naišla nisu hteli pred kameru. Kažu da ne žele da rizikuju javno pričajući o svom životu. Napada u poslednje vreme nema, a oni koji su ih preživeli još ih se živo sećaju.

Sveštenik Zvonko Kostić kaže da viđa one koji su na njega 2000. pucali svaki dan. "Ali šta da radimo, idemo dalje, mora da se živi", kaže Kostić.

Crkva svete Petke u Vitini jedino je mesto okupljanja preostalih Srba, i u dobru i zlu.