Iza zidina Beo ZOO vrta - da li su životinje zaista srećne

Da li životinje u zoološkim vrtovima žive pod stresom? Da li je moguće vratiti ih u prirodu? Koliko su životinje zapravo emotivna bića?

U razgovoru sa Anom Manojlović, Ovari otkriva manje poznat svet koji se svakoga dana dinamično odvija iza zidina Beo zoo vrta – od naučnih istraživanja i obrazovanja dece do dirljivih priča o poverenju između ljudi i životinja.

Životinje osećaju više nego što mislimo

„Kada žirafa izgubi člana krda, mesec dana pokazuje znake stresa“, kaže Ovari. „To je i naučno dokazano.“

Sem što tuguju, životinje znaju i da pakoste, ali i da trguju. „Naša šimpanza maše posetiocima da ih namami da dođu bliže. To je gestikulacija: ‘Dođi ovamo, treba mi ono tamo dole, dodaj mi to.’ A onda, kada ljudi dođu dovoljno blizu, ona ih pljune ili gađa.“

Nisu samo pakosne – neke životinje su i proračunate, ali na onaj nevin, zabavan način: „Kljunorog, recimo, dođe, donese vam nešto i daje vam, recimo, klip kukuruza ili neko parče drveta i očekuje nešto zauzvrat“, prepričava Ovari.

Jedna scena iz Beo zoo vrta možda najbolje dočarava koliko je odnos ljudi i životinja u vrtu složen:

„Majka antilopa od 800 kilograma mirno stoji iznad čoveka koji hrani njeno mladunče, a mogla bi da ga ubije“, završava Ovari priču o poštovanju i poverenju.

Poslušajte „Analogiju“ i saznaćete:

• šta zapravo znači biti srećan u zoološkom vrtu – za čoveka, a šta za životinju

• zašto neke životinje više nikada ne mogu da se vrate u prirodu

• kako se u zoološkim vrtovima meri stres i dobrobit životinja

• zašto su moderni zoološki vrtovi postali naučne i obrazovne institucije

• kako su zoološki vrtovi spasli divljeg konja Pševalskog od nestanka

• da li zoološki vrtovi postoje zbog ljudi ili zbog životinja

• zašto je hranjenje životinja strogo zabranjeno

• koliko se ljudi koji brinu o životinjama zapravo emotivno vežu za njih

U ovoj epizodi „Analogije“ saznaćete i kako je slonica Tvigi ratovala sa paunima, šta su binturonzi i zašto mirišu na kokice, koliko su zmije zaista opasne i zašto Kristijan i Ana u jednom trenutku zaplaču tokom razgovora.

TRANSKRIPT RAZGOVORA:

Ana Manojlović: Da li životinje u zoološkim vrtovima mogu da budu srećne? Da li životinje uopšte mogu da budu srećne? I koja je uloga zooloških vrtova u modernim društvima? Gost Beogradske hronike je Kristijan Ovari, biolog Beo Zoo Vrta, mislim da je prava osoba koja će odgovoriti na ova i još mnoga pitanja. Hvala ti što si došao u Analogiju.

Kristijan Ovari: Hvala što ste me pozvali.

Ana Manojlović: Umalo da kažem u Beogradsku hroniku. Evo umalo. Hajde, kad sam već to prvo pitanje postavila, da li mogu životinje u zoološkim vrtovima da budu srećne?

Kristijan Ovari: Joj, to je jedno onako moralno-etičko pitanje, dilema oko koje se lome mnoga koplja. Činjenica je to da životinje koje danas borave i žive u vrtovima su, što kaže, potomci nekih davnih životinja koje su davnih dana uvezene iz divljine. Tako da te životinje koje su danas prisutne zapravo i ne znaju za drugačiji oblik postojanja sem onog koji imaju u vrtu. I generalno kad bismo ih sad onako samo tako pustili nazad u prirodu, vrlo brzo bi stradale ili bile eliminisane. To nisu životinje koje bez ikakve pripreme samo tako mogu da se vraćaju nazad.

Kristijan Ovari: Druga stavka je kada pričamo o zoološkim vrtovima, uvek ide ona priča "trči životinje treba vratiti nazad u prirodu", neke vrste više nemaju tu svoju prirodu gde ih možemo pustiti nazad. Moj omiljeni primer je evo ga vuk ili medved. Hajde da pustimo ga negde u Vojvodinu, pa gde će taj medved da ode? Cela Fruška gora koja je zaštićena, koja je divljina, zapravo predstavlja manji prostor nego što bi bio neki areal kretanja.

Ana Manojlović: Pustite ga na Taru.

Kristijan Ovari: Dobro, ali i tu ima svojih problema. Mi smo sad nedavno u vrt primili tri medvedice koje su iz prihvatilišta, koje su zajedno odrasle, koje terorišu ostale medvede pošto ne znaju kako da se slažu [nerazumljivo]. I ako bismo ih pustili bilo gde nazad u prirodu, one bi uradile ono što najbolje znaju. Našle bi prvu kantu za otpatke i nastavile da terorišu ljude. Tako da te životinje ne mogu da se vrate nazad. Da se vratimo na početak pitanja. U suštini, svaka životinja ima te neke svoje potrebe koje mora da ispolji da bi bila u hormonalnoj ravnoteži koju mi poznajemo kao sreća. Ono što mi percipiramo kao sreću, mislim sad ovako malo biohemijski gledano, je ipak ta neka igra između s jedne strane dopamina koji je izuzetno potentan narkotik i mozak ga luči u maloj količini, oksitocina koji je taj hormon sreće koji mi prepoznajemo kao zagrljaj, kao dodir majke i deteta...

Ana Manojlović: Da li ti sad hoćeš…

Kristijan Ovari: Hoću, hoću da kažem da životinje ako mogu normalno da funkcionišu, baš kao i dete koje se nalazi u svojoj sobi, trisa trisa računarom, može da bude srećno. Znači, one mogu i te kako da budu srećne. Ono što je problem starih zooloških vrtova, a mi idemo ka modernim vremenima, jeste da je stara neka ideja zoološkog vrta bila da se životinje prikazuju. Moderan zoološki vrt želi da prikaže životinju kao sastavni deo svoje životne sredine, gde je ona u jednoj stalnoj interakciji sa životnom sredinom. A ti naši ljubimci koji žive u zoološkim vrtovima, ne samo što su životinje, one imaju svoja imena, imaju svoje timaritelje, ljudi su mnogo vezani za svoje životinje kao i te životinje za svoje timaritelje. I onda u suštini je tu ta konstantna interakcija između čoveka i životinje što daje njoj mogućnost te celovitosti da bude srećna.

Ana Manojlović: Dobro, ovo je bio komplikovan odgovor na jednostavno pitanje da li životinje mogu da budu srećne u zoološkim vrtovima. Čini mi se hemijski gledano da, ako sam dobro shvatila, mogu. Zbog svih hormona koje luče tamo.

Kristijan Ovari: Da.

Ana Manojlović: Ne znam kako ti to znaš, ali…

Kristijan Ovari: Pa znači generalno može da se meri. Ako smo pod stresom, lučimo hormon kortizol. Postoje studije koje su radile merenje koncentracije kortizola, da li u kosi, da li u izmetu i tako dalje. I generalno, ako je taj kortizol povišen, to znači da smo pod nekim velikim stresom. Žirafa kada ugine u svojoj štali, ostale žirafe luče povišenu koncentraciju kortizola još narednih mesec dana. Što znači da i te kako, iako je jedna onako naizgled bezizražajna životinja sa onim svojim blentavim ogromnim okicama i smešnim jezikom kojim može i uši da počeše, žirafa je itekako jedno emotivno stvorenje i itekako se osećaju u okviru krda i zato u suštini kažemo da neke životinje prosto moraju da se drže u grupama, zato idu one priče šta, kako i zašto raditi.

Ana Manojlović: Dakle, luče kortizol kad su nesrećne. Je l' to znači da postoje studije koje pokazuju da ne luče kortizol u ostalim danima?Kristijan Ovari: Da. Da, mislim luče... Ana Manojlović: Mislim sad, sad uzimam te žirafe, one su imale visok kortizol zato što im je uginula drugarica, ali pre toga ne. Imali su visok šta, adrenalin, oksitocin...Kristijan Ovari: Ne, pa mislim generalno zoološki vrtovi itekako rade ovaj svoja istraživanja. Tako da, evo Lajpcig ako uzmemo u obzir gde sam nedavno bio, znači imaju čitav institut u okviru zoološkog vrta. Naravno se itekako vode istraživanja vezano za životinje.

Kristijan Ovari: Naravno da je držanje životinja jedna ozbiljna nauka. Ne možemo samo da uhvatimo životinju, stavimo je u kavez i da očekujemo da ona bude srećna. I ono što je bitno u celoj ovoj priči, a ja razumem da postoji jedna ozbiljna struja koja je protiv zooloških vrtova, ali ja kao neko ko zastupa te životinje, a nalazim se unutar zoološkog vrta, mogu da kažem da se mnogo toga promenilo u odnosu na ono viktorijansko držanje životinja u zoološkom vrtu, pa čak i na odnosu na onu imerzionu priču. Mnogo toga se promenilo da vrtovi itekako budu institucije koje zastupaju interese tih životinja, koje izučavaju te životinje i mnogo toga se preslikava i koristi za zaštitu životinja u divljini.

Ana Manojlović: Dobro, ne moramo da idemo do viktorijanskog doba, možemo da pogledamo samo par decenija unazad kako su izgledali zoološki vrtovi i zaista i ja isto po svetu gde god da odem, obiđem neki zoološki vrt i slike su se promenile. Zaista sve to izgleda mnogo drugačije. Čini mi se da dosta zooloških vrtova ide na to da smanji broj životinja da one imaju veći životni prostor i da, za razliku od onih ranijih vremena kad smo bili mali, ti u zoološkom vrtu možeš stvarno nešto da naučiš o tim životinjama.

Kristijan Ovari: Pa to i jeste ta očigledna nastava. To je najbitniji element zoološkog vrta. Jer generalno gledano, znači kad god da radimo sa decom, ja se držim one stare dobre "ruke u testu". Ako nešto ne možemo da opipamo, da iskusimo, da vidimo, onda nam je to jako teško apstraktno zamisliti. Znači jako je bitno da deca imaju ta neposredna iskustva. I tu zoološki vrtovi mogu da imaju izuzetno velikog značaja. I to govorim ne samo sa zbirkom živih životinja. Te životinje ostavljaju za sobom i neke svoje derivate, da l' će to biti kosti, da l' će to biti koža, lobanje, jaja, ne znam, različite druge stvari, gnezda koja prave i tako dalje. Sve to može super da se koristi u obrazovanju, u vaspitanju, o tom da dete dobije faktički tu empatiju, da dobije te neke društvene veštine koje će mu trebati u životu. Jer na kraju krajeva ono što je daleko od očiju, to je daleko od srca.

Ana Manojlović: A koristite li to? Dolaze li deca da nešto zaista i nauče ili samo da hrane kozice?

Kristijan Ovari: Pa otkako sam došao u zoološki vrt, znači od 2019-te, moja zvanična pozicija nije biolog nego biolog-edukator. I postepeno je l' ta brojka raste. Prošle godine smo imali preko 6.000 posetilaca koji su namenski došli baš za tu edukaciju. I ta cifra iz godine u godinu raste. Tako da nama jeste jako bitno da imamo i tu funkciju.

Imamo super saradnju sa fakultetima, gde studenti veterine u okviru dva različita predmeta godišnje dolaze na čak tri nedelje da gostuju kod nas i onda sa njima sistemski prelazimo određene stvari vezano za držanje životinja, za uzgoj, za razviće, u okviru biologije tih životinja. Imaćemo sad nedavno šumarski fakultet nam treba doći, gde ćemo im pričati malo o tom hemijskom upoznavanju, hvatanju, šta je ono što se prati i gleda, kako možete da znate da je životinja bolesna ili se sprema razboleti. Tako da ono, ima tu mnogo stvari što radimo sa njima, a mimo toga imamo i druge manifestacije kao što će sad uskoro da bude Nedelja svesti o mozgu, gde ćemo imati zapravo grupe koje će biti vođene u odnosu na nekoliko tačaka... i mislim da je desetak tačaka predviđeno u vrtu gde će se obilaziti. Tema ovogodišnjeg programa je stres. Prošle godine smo imali igru, pre toga smo imali ljubav. Znači svaki put se obrađuje neka tema ovog životinjskog carstva i kroz različite tačke deca uče nešto novo.

Ana Manojlović: Je l' uče? Kako reaguju? Šta ti se čini, koliko ta tvoja predavanja zaista imaju smisla?

Kristijan Ovari: Pa, iskren da budem, ja sam od samog starta bio malo skeptičan. Nekako, što kažu, u ono vreme kad smo mi bili mali, onda su bili i Štrumfovi i slične vrste, oni filmovi koji danas više nisu toliko. I definitivno se to gledanje sveta mnogo promenilo, jer deca danas koriste mobilne telefone, gomilu gomilu drugih stvari. Ne bih želeo da zvučim kao neko od onih, što kažem, starijih ononjanja pa sad ja tu nešto gunđam. Ovaj, nisam srećan da koristimo te stvari, jer se one jako lako mogu koristiti pogrešno. Ja sam za to neposredno iskustvo.

Kristijan Ovari: E sad, kada smo krenuli priču sa školicom nauke zvanom Molekul, onda posle, imali smo dva vikenda vezano... i posle prvog vikenda, ovaj, znači prvog tog nekog predavanja koje sam održao uvodno o pticama, sledeće smo trebali da radimo obogaćivanje prostora. Prišao mi je jedan od roditelja, reče mi: "Ne znam šta ste radili vi tamo na tom predavanju, ali moje dete ne želi da ide na prvenstvo iz fudbala jer će onda propustiti sledeći čas." Tako da, generalno gledano, deca stvarno uživaju u takvom načinu, a na taj način najbolje nauče stvari. I verujem da im to posle ostane i te kako. Kao, ne samo jedna prijatna uspomena, nego dosta toga se ne izgubi posle toga, počnu i oni malo drugačije da razmišljaju. Jako je bitno da nauče da te životinje nisu igračke bez baterija. To će biti prva generacija ljudi koja neće tretirati te životinje kao igračke: kupimo psa da se dete malo poigra pa kad krene da cepa nameštaj onda ga šutnemo na ulicu. Ja govorim da se te stvari mogu preslikati ne samo na zoološki vrt i ne samo na divlje životinje, nego i na međuljudske odnose, na naš odnos prema prirodi, naš odnos prema životinjama, naš odnos prema živim bićima uopšte.

Ana Manojlović: Hajde pre nego što nastavimo priču o ljudima da se vratimo na životinje. Šta je to dobro što radite za životinje u zoološkim vrtovima?

Kristijan Ovari: Pa vrtovi se menjaju. Znači od onog starog dobrog zbirkanja gde je bilo poenta, ima...

Ana Manojlović: Izložba.

Kristijan Ovari: Da, izložba sa što više vrsta, je l', eto šta sve mi imamo. U poslednje vreme se mnogo radi na tome da, hajde da držimo životinje, ali da ih držimo u stvarno dobrim uslovima, gde će se one osećati kvalitetno. I druga stvar je, zoološki vrt je tronožac. Znači s jedne strane moramo da gledamo da te životinje nisu samo te komercijalne životinje zbog kojih svi dolaze, znači 'ajmo da gledamo flamingose, 'ajmo da gledamo majmune, ajmo... Znači hajde da držimo takve životinje koje jesu ugrožene u prirodi iz nekog razloga, gde će ovi stvarno biti ambasadori svoje vrste. I s druge strane da možemo da se priključimo programima zooloških vrtova za očuvanje genetske celovitosti dotične vrste. Beo Zoo Vrt je u takvom programu na primer za pingvine. Ovaj, čak sam nedavno ovaj pozvan da uzmem učešća u komitetu za Humboltove pingvine kao neko ko će tu biti stalni član i davati svoje ocene o postojećem stanju, preporuke gde šta gde kad putuje, koje grupe se razmnožavaju, koje ne, da se ne bi bile prezastupljene neke linije i tako dalje. Znači ima tu mnogo posla oko toga, gde mi uzimamo učešće. S druge strane, onaj najočigledniji deo priče je zapravo taj prihvat divljih životinja. Godišnje preko 200 različitih vrsta životinja dospe u Beo Zoo Vrt, bude rehabilitovano i vraća se nazad u prirodu. I to radimo u saradnji sa Ministarstvom, i to radimo u saradnji sa Zavodom za zaštitu prirode. I generalno postoje i drugi programi gde mi uzimamo učešća, tako da suštinski gledano vrt nije ustanova sama za sebe, nego je vrt ustanova ako je umrežena. E sad da bi radio svoj posao kvalitetno i valjano, moraš da imaš neka merila. I tu počinje priča o Evropskoj asocijaciji zooloških vrtova i akvarijuma koji prosto imaju neke svoje standarde koje mi želimo da dostignemo. Ne zato da bismo bili članovi, nego baš suprotno, da bismo bili kompetentni, da bismo bili jednostavno konkurentni, da da možemo da obavljamo posao zoološkog vrta na jedan kvalitetan način.

Ana Manojlović: To mi nešto zvuči kao Evropska unija za zoološke vrtove. Moraš da imaš određene standarde ispunjene da bi mogao da postaneš član te unije odnosno asocijacije.

Kristijan Ovari: Jeste, pa to i jeste poenta. Mislim, nije poenta da svako sebe naziva zoološkim vrtom. Znači poenta jeste da ipak imaš neke standarde da bi bio zoološki vrt.

Ana Manojlović: Ili onda zoološki vrt zapravo neka vrsta naučne institucije u moderno doba? U moderno doba zoološki vrt prvenstveno mora da bude jedna ozbiljna obrazovna ustanova, ali odmah pored toga ruku pod ruku ide i ta naučna ustanova. Nama će još trebati malo vremena da izgradimo te kapacitete, ali radimo na tome.

Je l' je zabranjeno da se uzimaju životinje iz prirode? Ne mislim u ovom slučaju kad su povređene pa ih rehabilitujete i vratite, nego da biste ih uzeli i držali u zoološkom vrtu.

Kristijan Ovari: Znači generalno to se ne radi. Zašto? Zato što prosto postoji nekih hajde da kažemo stotinak tih vrsta koje su "must have" za zoološki vrt, ali postoji jedna jako duga lista od nekoliko hiljada vrsta koje se generalno drže po zoološkim vrtovima. Svima nama je u interesu da te vrste koje su tu zadrže svoju genetsku celovitost. Šta to znači? Pa to znači da ne ide sad jedno selektivno ukrštanje "jao što je ovaj sladak, 'ajmo do njega da uparimo", nego prosto da gledamo da oni budu životinje koje će odgovarati činjeničnom stanju u prirodi, ali da imamo neki genetski materijal koji ćemo sutra koristiti za vraćanje u prirodu. Takvi programi već postoje. Moj naj... jedan od tih najomiljenijih je upravo priča konja Pševalskog.

Ana Manojlović: Aha, to je ako sam dobro shvatila vrsta koja izumire u prirodi…

Kristijan Ovari: Koja je izumrla u prirodi. Ostalo je svega 12 jedinki posle Drugog svetskog rata. Francuski zoološki vrtovi su videli nadolazeći problem i tih 12 jedinki su raspoređene u zoološkim vrtovima. Današnjih 3.000 divljih konja Pševalski, svi vuku poreklo od tih 12 konja su opstali. Kada su se jednog trenutka ti konji redovno našli u zoološkim vrtovima i poraslo njihovo brojno stanje, onda se postavilo pitanje šta raditi sa viškovima. Pa su se tu jako dobro dosetili zapravo priče. U Mađarskoj u okviru opusta ovog nacionalnog parka postoji Pentazug, se zove prostor. I tu trenutno krstari preko 300 tih divljih konja kao jedno krdo. I periodično, naravno pod selektivnim nadzorom, se prate se, periodično selektivno se uzimaju manje grupe od 20 do 40 konja koje se posle šalju drugde. Tako su konji vraćeni u Kazahstan, tako su konji vraćeni u Mongoliju, tako sad rade na priču da se vrate u Španiju. Jednostavno to su divlji konji koji su nekad nastanjivali... Da budem precizan, tarpan je bila vrsta koja je živela u Evropi i on je definitivno izumro, iščezao. Njega više nećemo dobiti nazad, ali možemo da ga zamenimo njegovim ekološkim pandanom, a to je taj konj Pševalski, i na taj način zoološki vrtovi i te kako pomažu na tome da se ekosistemi vrate u prirodi u svoju normalu.

Ana Manojlović: Dobro, ako ne uzimate životinje nove iz prirode, je l' to onda znači da ih međusobno razmenjujete i uparujete?

Kristijan Ovari: Znači jako je bitno, k'o što rekoh, to je ona priča genetske celovitosti. Jako je bitno da vodimo računa o poreklu životinja. Tu nam mnogo pomaže ZIMS, to je baza podataka zoološka. I tu se vodi rodoslov svih životinja. Postoje koordinatori za određene vrste, svaka vrsta ili grupa životinja ima te svoje komitete... koji se striktno nadzire. Znači jako je bitno da ne radimo ukrštanje u srodstvu. Jako je bitno da vodimo računa da ne gubimo genetski materijal. Znači sve te životinje se pažljivo odmeravaju broje, pažljivo se ukrštaju, vodi se računa o tome gde je poželjno, gde nije poželjno potomstvo. I neretko kao što je recimo primer za persijskog leoparda, jedan od osnovnih stvari u paketu kaže "u redu, možete ih razmnožiti ako možete da se starate o potomstvu narednih šest godina".

Ana Manojlović: Dobro, baš su stroga pravila.

Kristijan Ovari: Jeste. Iz prostog razloga što nije uvek tako jednostavno životinju vratiti u prirodu, ne mogu sve životinje da se vraćaju u prirodu nazad. I sa druge strane posao transporta životinja je nešto što nije mađioničarski trik. To traje. Vi morate da pripremite dokumentaciju, morate da obrazložite stvari, morate videti gde će doći. Znači sve se to pažljivo dokumentuje i odmerava i onda na osnovu toga ide transfer životinja. Predviđaš li sličnu sudbinu tog konja još nekoj vrsti koja je u zoološkim vrtovima trenutno?

Kristijan Ovari: Pa sad generalno radi se na različitim projektima. Jedan od mojih omiljenih projekata ovde u Srbiji je zapravo upravo ta neka buduća saradnja sa Fondacijom za očuvanje divljih ptica, mislim na lešinare. U prirodi je kod nas opstao do sada samo faktički beloglavi sup, dole na Uvcu. Ana Manojlović: Ali i njemu smo pomagali, ni on nije sam opstao…

Naravno, naravno, tu je ljudski faktor mnogo značio, to hranilište koje se tu napravilo i tako dalje. Ali govorim da je počeo da se pojavljuje i crni lešinar, znači vraćaju se neke vrste. Mi radimo sad trenutno sa egipatskom crkavicom ili belom kanjom kako se još zove. To je vrsta životinja koja se gnezdila, znači imala je nekih šezdesetak gnezdećih parova na Balkanu. Ona rapidno izumire na Balkanu i postoji neka pretpostavka da će u narednih 15 godina vrsta da iščezne u potpunosti.

Tako da mi kao vrt uzimamo sebi moralnu odgovornost da radimo sa tom vrstom. Sad pokušavamo, imamo do sad tri orla krstaša, nažalost sva tri su mužjaka, tako da pokušavamo da nađemo ženku koja će biti faktički komplementarna nekom od tih mužjaka i onda radimo na tome da se potomstvo vraća u prirodu.

Ana Manojlović: Da, vi ne možete znači da vratite te ptice koje već žive i rođene su u zoološkom vrtu, nego njihovo potomstvo da odgajite tako da vratite u prirodu da opstane. Teško i komplikovano.

Kristijan Ovari: Upravo tako, ali to... pa jeste komplikovano, ali postoji mnogo ljudi u tom lancu koji radi na tome. Znači postoji mnogo specijalizovanih ustanova koje upravo radi na tome.

Ana Manojlović: Pa baš je onda na prvu loptu kad ti kažu radiš u zatvoru za životinje. Da li te to frustrira?

Kristijan Ovari: Pa sad, što bi se reklo, nije to ništa manje zatvor za životinje kao što je škola zatvor za decu. Znači nije da dete može da ustane sa časa i da izađe kad god hoće, niti može da radi šta god hoće. Znači nekako ja to ne doživljavam kao zatvor. Druga stvar, postoji određen broj životinja da se mi razumemo koje kad bi se jako zainatile bi mogle da izađu iz svakog zoološkog vrta. Ali one to ne rade. One su generacijama ovde rođene. One nas percipiraju kao deo svoje porodice. Meni je jedna od dirljivih scena koje prosto ne mogu da da prebolim...

Kristijan Ovari: Meni jedna od dirljivih scena koje prosto ne mogu da prebolim... Porodila nam se Eland antilopa i sad ona, nesrećnica, ima mastitis. Nikako da podoji malo, jer bi malo je osuđeno na propast. Ali naravno, opet tu moje koleginice, Rada uzme, gunđa, ode pomuze kozu, pomognu druge koleginice i onda dođemo do afričke štale. I na kraju niko drugi nego kolega Šaljić, koga nema, morao je nositi dve cigle u džepu da ga ne oduva vetar, uđe unutra, čučne u ćošak, priđe ona beba da sisa... ...i dođe mama sa svojih 800 kila, pravi gorostas, se onako nadvije nad njega, njuška ono telence i ništa ne kaže. Da je ona htela nešto, razmazala bi mog kolegu po zidu kao ništa. Ali jednostavno ta interakcija između njih i nas omogućava opstanak. A i da ne postoji to uzajamno poverenje, da ne postoji ta neka ljubav prema tim životinjama koju mi gajimo... ...ovaj, mislim da to tako nečega ne bi moglo doći.

Ana Manojlović: Dobro, vi volite životinje. Vole li životinje vas?

Kristijan Ovari: Uf, pa kako da ne. Kako da ne. Znači, ja i danas ne mogu da preplačem malog Arčibalda, binturonga koji je odrastao u mojoj kuhinji, koji je otišao, je li, ovaj, za inostranstvo. Naravno da postoji ta uzajamna konekcija. Mi naravno...

Ana Manojlović: A binturong, to je ona divna životinja što miriše na kokice?

Kristijan Ovari: Jeste. Ovaj, i generalno gledano, znači naravno da pokušavamo da budemo profesionalci, naravno da nismo ni mi od kamena, naravno da se vežemo za životinje, a to je uzajamno. Jer u tom nekom odnosu životinja ima nekih svojih očekivanja od vas, mi gledamo da ta očekivanja uglavnom budu hrana. Znači, koliko god da možemo da izbegnemo taj deo imprintovanja, da oni sebe percipiraju kao deo naše vrste. Mislim da smo sa binturonzima konkretno odradili super posao. Imamo grupu binturonga ručno hranjenih, gde je mama toliko dobro odradila posao da mi nismo ni znali kad se ona porodila i kad je ona jednog trenutka samo izvela male. Tako da u tom nekom kontekstu tu toga ima. I naravno postoji to uzajamno kad životinja vas vidi pa se sva već uzbudi. Počinje da ispoljava one stereotipije koje ljudi vide, ali to je zato što u iščekivanju sad sve ne zna gde će od sreće. Kao kada dođete kući pa vam se pas upiški od sreće. E pa slična je situacija i ovde. Jednostavno postoji ta interakcija sa njima i mislim da je to osnova cele priče. Jer ako ne voliš rad u zoološkom vrtu, onda je to predvorje pakla za svakog. Znači i sve to i smrdi, i ujeda, i prljavo je, i tako dalje. Ali ako čovek voli taj posao, onda vrlo brzo prevaziđe preko svega toga, vrlo brzo se tu izgradi poverenje. I jednostavno mogu da uđem kod pelikana da zavirim ispod ženke da li sedi na jajima. U prirodi bi me verovatno pojela od besa do tada. Ovde je to više "nemoj", ali generalno mi omogućava da radim sa tim životinjama.

Ana Manojlović: Je li bilo nekih tužnih situacija za tebe? Kako preživ... Mislim, to je ogroman broj životinja i rađaju se i umiru isto kao i ljudi. Je l' postoje neke životinje za koje si se toliko vezao da si teško to prevazišao?

Kristijan Ovari: Huh, pa to je uvek jedna teška priča za ispričati. Generalno, ono što je najtužnije u radu sa životinjama, ali to svaki vlasnik psa, mačke, papagaja zna o čemu pričam... Jednog trenutka naša moralna obaveza jeste da se oprostimo od te životinje i jednog trenutka te životinje nužno odlaze od nas. Jer gde je selo, tu je i groblje. I taj deo je ono što svima nama jako teško padne. Jer prosto, imate životinju... Ja uvek kažem, pokojna baka je imala pet infarkta pa je nismo umlatili lopatom, je li?

Ana Manojlović: Gospode... (smeh)

Kristijan Ovari: Ovaj... Ista... Ista priča je i ovde. Imaš životinju koja jednostavno nužno ulazi u neki gerijatrijski proces i ona pati. Treba znati podvući crtu, kad kažemo "dobro, sad već ona pati više nego mi" i to je to. I to su ti jako teški momenti. Sa druge strane, postoje oni momenti kao što je meni recimo Tvigi... Slon je uvek jedna posebna priča u okviru zoološkog vrta. Njen odlazak je izuzetno teško pao svima. Imaš jednog ogromnog gorostasa sa kome ne možeš fizički ništa da uradiš. I ona jednog trenutka odlazi. To je toliko... toliko tužno. Nema, stojimo svi u nemogućnosti bilo šta da preuzmemo. I to ne zbog toga što ne znam šta, prosto je došlo njeno vreme. Ona je ušla u neke godine, srce je počelo da otkazuje i mi ne možemo tu da uradimo ništa. Znači, frustracija, bes, tuga, sve to je jedan miks emocija. I onda kada na kraju ode, sama ona činjenica da je tu čitava posada ljudi koja je radila sa njom i onako ćutke stoji i gleda ti glavnog timaritelja kako joj se samo pokloni i ode... Znači, to je... to je onako izuzetno teško.

Ana Manojlović: Sad, šta sad, hoćeš da se ja rasplačem, je l' ? Pa dobro, malo moramo, pričamo o emocijama...

Kristijan Ovari: Mislim, definitivno da...

Ana Manojlović: Jeste, bilo tužno. Ogroman broj ljudi je zvao i Beogradsku hroniku. Stvarno je bilo dosta tužnih poruka koje smo dobijali na društvenim mrežama. Nekako kao da je bila simbol i zoološkog vrta i Beograda. Dugo je živela i jako je tužno bilo posle toga proći pored onog prostora u kojem je ona bila i nema nikog.

Kristijan Ovari: Da. Ali sa druge strane, zoološki vrt ima i svoje lepe priče. Znači ne moramo se samo fokusirati na tužne i...

Ana Manojlović: Pa nije stvar u tuzi, htela sam samo da pokažemo koliko se zapravo ljudi vežu za životinje sa kojima rade svakoga dana. Sigurna sam da je bilo i zabavnih stvari sa njima. Je l' namćor bila?

Kristijan Ovari: Uu, Tvigi, da. Tvigi je bila posebna... posebna priča. Znači bila je onako baš jedna, što kažu, stara dama, ali čelične pesnice. Njena omiljena zabava je bila ubijanje paunova.

Ana Manojlović: (smeh) Gospode bože...

Kristijan Ovari: Nasloni se na ogradu onako, iznese nekih hlebica, hrani paunove da dođu blizu. I kad su dovoljno blizu, ona ih samo zgazi. Ili ih prosto udari surlom, kao golf lopticu ih lansira iz ispusta.

Ana Manojlović: Znači baš je... baš je znala da bude onako vrlo gadne naravi. A imala je igračke. Vi se trudite u zoološkom vrtu i rekla bih da životinjama date neke... Videla sam da imaju lopte, da imaju neke hranilice koje moraju da dohvate, da se malo pomuče oko te hrane. Postoji razlog za to, da im pravite igru.

Kristijan Ovari: Naravno, naravno. Znači... Nije morala da ubija paunove, ali ipak je htela. Dobro, ali ima igračaka. Ali hoću da kažem, druga stvar jeste upravo ona priča kad si me pitala da li je životinjama tamo dobro. Pa naš posao je da im učinimo da im bude dobro. Znači postoje tu različite... Hrana je najjači motiv svih nas, da se ne lažemo. I kroz hranu je uvek najlakše igrati se. Iz prostog razloga što uvek možeš da napraviš neku priču za papagaje, na primer. Radimo, omiljena... imamo super radionicu sa decom, to radimo. Gde uz malo mašte, uz par nekih faktički drvaca, oblutaka, šišarki i sličnih stvari, malo meda, malo semenki, napravimo super igračku. Da, i onda papagaj sad treba nekako da iščačka te semenke, pa mora to sve da razgrize. To provodi jedno kvalitetno vreme, dugačko vreme dok dođe do te hrane. I to je u stvari jedan dobar motiv i za papagaja jer radi ono što bi radio u prirodi, sakuplja hranu. Sa druge strane, izuzetno je dobro zbog nege kljuna i svega ostalog. Znači, imamo gomilu tih nekih stvari koje radimo. Medvedima smo napravili... Ove tri medvedice su dobile viseći krevet. Pa njima je to bila toliko jedna zanimljiva stvar. Do sad smo morali tri puta da ga vezujemo jer su kidale sajlu tri puta.

Ana Manojlović: Pa teške su, je li?

Kristijan Ovari: Pa da, ali kad ti se tri medveda tamo nameste na to kao mečić, pa sve skaču po tome od sreće, igraju se. Znači, životinja se u prirodi jako retko igra. Životinje se u prirodi igraju kad su male, kad su bezbrižne jer je tu mama da ih zaštiti. Odrasle životinje nemaju mnogo vremena. Provode pola radnog vremena u strahu od predatora, drugo pola u strahu od gladi. U zoološkom vrtu toga nema. I onda životinja kad je sita, kad je dobro raspoložena, onda se igra. Čak i medved, koji u prirodi nije mnogo društvena životinja... Njih tri su u jednoj neviđenoj harmoniji. Kad smo ih donosili, sticajem okolnosti transport je bio takav da mora da dođe jedna po jedna. Prva kad je došla, ona je bila uplašena jer je došla sama prvi put, sama bez svojih sestara. Druga kad je došla, ona je već došla na neko poznato mesto jer je ipak tu bila sestra. Ova treća što je ostala u Mađarskoj, čekali smo dva dana iz tehničkih razloga, je bila toliko tužna da ona ta dva dana nije htela ni da jede. I onda kad smo je spakovali, doneli i pustili u ispust... Medvedi su meni jako smešni zbog tih njihovih ogromnih ušiju nalik na miša, pogotovo kad ih načule. I ona je postepeno krenula napolje i sad oseća neke poznate mirise. I ona ovako polako, nesigurno, ali kreće upravo prema onom mestu gde su ove dve medvedice. Kad su se vrata otvorila i kad su se one ugledale... To je bilo izuzetno smešno za gledati. Znači onakav medved sa onolikim ušima, ali onako fragilan kao mali miš bojažljivo prilaze, međusobno kreću da se njuškaju i počinju da se taru jedna o drugu, da se grle, da se ližu. Znači, koja je to radost. I one su i dan danas... i Dunja i Višnja i Jagoda su vrlo nerazdvojne. S tim da svaka od njih ima svoju ličnost. Znači Dunja, ona je totalno u nekom svom svetu, ona će prva da izađe, prva da vidi, prva da iskuša. Višnja je onako odmerena, rezervirana, sačekaće da vide. A Jagodu ne dodiruje ništa, ona ko će da...

Ana Manojlović: Flegma.

Kristijan Ovari: Flegma. Tako da ono, generalno, jako zanimljivo gledati tako nešto. Meni sa aspekta biologa, ali posetiocima kada se nađu upravo tu, kad je vreme nekog hranjenja ili nečega, to je uvek jaka zanimacija.

Ana Manojlović: Koliko je teško raditi sa opasnim životinjama, sa divljim životinjama? One koje su nam zanimljive da ih gledamo zato što ih viđamo samo na televiziji, a sada su blizu, samo nas staklo deli od njih. Koliko je zahtevno i opasno za veterinara, za biologa, za ljude koji ih hrane?

Kristijan Ovari: Pa sad ovako, iskreno, ako pričamo... Ja bih uvek radije ušao u kavez kod tigra nego u ordinaciju kod mog kolege veterinara. Zato što tigar uvek zna šta da očekuje.

Ana Manojlović: Dobro.

Kristijan Ovari: Šalu na stranu, postoje pravila igre. I tu nema prevare, životinje su vrlo iskrene u svojim namerama. Druga stvar je, kada znamo da postoji određeni rizik, glupost je izložiti se takvom riziku. Mislim, što kaže definicija ludila je raditi jednu te istu stvar i očekivati drugačiji ishod. Mi nemamo direktnog kontakta sa tim stvarno opasnim životinjama. I ne zato što ne bismo mogli, nego zato što nije pitanje koliko puta se neće desiti problem, dovoljno je jednom da se desi problem.

Primer je radi Leo, lav koji je tu da jednog dana nasledi krunu i koji je u suštini kao beba dospeo kod nas. Morali smo da ga othranimo ručno, Milan naš veterinar obožava tog lava i to je uzajamno. Ali posle šest meseci, Leo je bio toliki da se kod njega više ne može ući. Ne zato što on tu sad nas ne bi skakao, nego zbog toga što životinja od 200 kila ne treba da želi da vas povredi, dovoljno da vas malo jače udari šapom pa da vam polomi kičmu... ...ili da sedne na vas da vas zadavi ili tako dalje. Znači tu toga nema. Ono što može biti problem u poslu, to je kada se zanesemo, zanemarimo, zaboravimo i tako dalje. Pa tu može da dođe do nekih problema.

Ana Manojlović: Što bi se reklo, ljudski faktor, ne poštuju se pravila i onda može da se desi nešto.

Kristijan Ovari: Jeste, ali moje neko iskustvo... Ja 21 godinu radim u zoološkom vrtu. Sva dva ili tri puta što sam bio na hitnom prijemu, to je bilo u slobodno vreme na godišnjem odmoru, ništa vezano za životinje. Jednom sam pao sa bicikle i tu sam polomio ruku i par puta sam uspeo da slomim prst nigde drugde nego u rođenoj kući, u kupatilu i tako dalje.

Ana Manojlović: Znači nisu te nikad povredile toliko da bi išao u Urgentni?

Kristijan Ovari: Znači sa životinjama uvek znaš na čemu si i prosto pratiš tu neverbalnu komunikaciju i nemaš nikakvih problema.

Ana Manojlović: A kako pomažete velikim mačkama kada budu... kada ostare, kada su bolesne? Skoro je bio, relativno skoro, tigar koji je bio zaista star i bolestan, pratili smo tu priču i njemu je zaista došao kraj. I mnogo je tužno sve to bilo, ali kako pomoći tako opasnoj i krvoločnoj životinji? Je li se na kraju predaju i daju da im pomognete ili morate do kraja da ih sedirate?

Kristijan Ovari: Pa sad generalno gledano, ako mene pitaš, kao mene lično, ja jesam pristalica eutanazije u takvim situacijama jer nije u redu da životinja pati. Znači prosto posle nekog vremenskog perioda znamo da ona neće biti ni mlađa, ni bolja, ni ništa. Jednostavno ti neki procesi uzimaju svoj danak. Druga stvar, prosečan lav u prirodi živi oko 3 godine. Retko koji primerak doživi neku svoju sedmu, osmu godinu. U zoološkom vrtu oni redovno doživljavaju neku svoju dvadesetu godinu. Tako da moramo da imamo u obziru to da oni žive natprirodno dugačko. I da bi ponekad zapravo ta eutanazija bila najhumanije, najbolje i najbrže rešenje za njihove probleme.

Kristijan Ovari: Naravno, mi smo ljudi, naravno smo emotivni, naravno se vežemo za njih pa tu ide mnogo suza, plakanja. Ono što se ja radujem, da za u svojoj karijeri od dvadeset i koju godinu nisam morao da prisustvujem više od svega par eutanazija, na jednu ruku mogu da ih nabrojim. I to su uglavnom bile ptice koje su došle u takvom stanju posle strujnog udara, faktički izmrcvarene, tako dalje. Znači to, to nema... nema nekog smisla uopšte bilo šta raditi sa njima jer nemoguće ih je popraviti, a pate. Za ove krupne životinje, pa ništa, tu smo u pripravnosti... Veterinar je ključni igrač u celoj toj priči. Veterinar je osoba koja ima licencu i zadužena je za lečiti životinje.

Ana Manojlović: Jadan Milan.

Kristijan Ovari: Da. Ovaj, ima svoju magičnu frulu, što bih ja rekao, duvaljku, pojavi se s njom, sedira životinju. Životinja kada uđe u potpunu sedaciju, onda se sa njom rutinski radi. To je nešto u čemu je on pravi čarobnjak. Ne bih hteo da ga hvalim previše da se ne uobrazi. Ali jako odmereno, jako dobro radi. Ono što ljudi moraju da znaju da su to pripreme isto. Nije to sad mi istrčimo kao u crtanom filmu, nego se takve stvari planiraju i pripremaju. Ja bih ponekad, stvarno mi je čast i zadovoljstvo raditi sa takvim čovekom, ko... kada bih došao do toga da treba neko da me operiše bez ikakvog, ovaj, ustručavanja bih legao pod nož u kontekstu toga što znam da je vrlo sigurne ruke i vrlo zna šta radi.

Kristijan Ovari: Tako da on je najbitniji momenat. Bilo ko je, ja mislim, trebalo bi... Čitao sam na Vikipediji, ljubitelji ovoga onoga kažu, je nadrilekarstvo i to ne treba da se radi. Znači veterinar je tu osoba zadužena za to. Sa druge strane, on ima svoju, zahvaljujući veterinarskoj asocijaciji, zahvaljujući veterinarskoj komori, zahvaljujući svojim kolegama na polju, ima isto tako jednu veliku mrežu ljudi sa raznim iskustvima, sa protokolima o radu. Tako da generalno gledano zna šta radi. A ako ne zna, ima koga da konsultuje, tako da tu nema nekih iznenađenja isto tako.

Ana Manojlović: Neko bi rekao, ti si biolog, naučnik, bio si u Petnici i tvoj posao je čist. A zapravo ja znam da nije, da vrlo često prisustvuješ i porođajima i kojekakvim, sam si rekao, da je to prljav posao, da nije uopšte tako idealno kako izgleda. Je li bilo trenutka kada si se zaista uplašio, da je bilo nešto strašno? Je l' ima neka životinja da je se bojiš?

Kristijan Ovari: Pa generalno...

Ana Manojlović: Ti si... [smeh]...

Kristijan Ovari: Da. Generalno gledano, malo ko bi rekao, ja nekako uvek imam to strahopoštovanje prema konjima. Konj je za mene jedna opasna životinja. Može da ugrize i može da šutne i to je nekako... Mislim, u radu se susrećem sa svima njima.

Ali nekako, ovaj, nekako to moje upoznavanje, sa gore pomenutim veterinarom i tim nekim strahom, počinje za vreme korone. Nigde nikog u vrtu, zebra kreće da se porađa, ne idu stvari kako trebaju. Zovi veterinara, on dolazi. U međuvremenu tele se rodilo, ali u tom svom nekom koprcanju ono se nađe, pošto je bilo sitnije tele, zaglavilo se ispod vrata. I sad, ni napred ni nazad, širina kukova ne dozvoljava da izvučete životinju, a besna mama koja gre... sa druge strane.

Ana Manojlović: A zebre su prilično opasne.

Kristijan Ovari: Jeste.

Ana Manojlović: Opasnije od konja.

Kristijan Ovari: O da, da. Ja bih rekao prava ratna kobila koja i ujeda i kopa i svašta nešto. A ona mu s druge strane... I sad mi nit' možemo bebu da izvadimo, niti možemo da je gurnemo nazad pod nju. I tu je krenula jedna onako ozbiljna, ovaj što kaže, ozbiljno nadmudrivanje i tako dalje, koje je trajalo par sati. Na kraju je sve dobro se završilo, uspeli smo da uzmemo tele, da ga očistimo, da ga podojimo, da ga vratimo nazad mami.

Ali onaj jedan trenutak u kome ja stojim sa dve lopate, pokušavam da... da... da kao da ja mogu nešto sa te dve lopate, da obeshrabrim zebru da priđe, u čemu Milan diže vrata koja otpadaju sa šarke, u jednoj ruci drži vrata kao štit, u drugoj izvlači, ovaj, malo ždrebe... Ja, ja prosto ne mogu više ni da se setim kako se to sve razlistalo, ali znam da je to bio onaj sledeći momenat kada se sve završilo... Sedimo onako obojica u vratima od štale, to je onako tresemo se, on je zapalio cigaru, ja počinjem da plačem. Znači, ono, manji nervni slom. Ali... ali to su ti neki momenti u poslu koji su realnost. Znači mi smo tu zbog njih i treba da razumemo da su oni mnogo više uplašeni u tim trenucima, mnogo više se brinu. Moramo znati kako da priđemo toj životinji. Nikad neću zaboraviti, dok sam radio na Paliću, ovaj, timaritelj koji je sad već u penziji, čika Torma... Ovaj, trebamo da hvatamo krave, radi se je li godišnje cepljenje, ovaj, to je TB test kako ga već oni zovu. I jednostavno, ulazi unutra i jednog trenutka krava odluči da ne sarađuje i krene prema njemu. A on onako lagano, kao neki gimnastičar, kao toreador u koridi, samo kreće onako... To nije nikakvo trčanje, to su samo lagani koraci oko drveta. Da ona čak s... čas sa leve, čas sa desne strane, nikako ne može da mu priđe. I na sve to joj je samo nabacio laso na rogove i onda smo mi kravu uhvatili, odradili šta je trebalo da se odradi sa njom. Znači ima tu puno i te priče o iskustvu, puno i priče o tome - ne treba se plašiti, treba poštovati životinju. I to je najbitnije. Jer ako mi nju poštujemo, onda nemamo problema. Znamo gde su granice koje se ne prelaze i onda ovo ostalo već ide, biologija radi svoje.

Ana Manojlović: Od kojih životinja bismo mi ljudi mogli nešto da naučimo?

Kristijan Ovari: Jao, od svake životinje. Od svake životinje možemo da učimo. Svi oni imaju svojih nadanja, snova... Svi oni znaju da se prave i ovakvi i onakvi, da budu lukavi. Pa recimo, gledam naše šimpanze i ova koja obožava da uzme maše posetiocima da ih vabi da dođu bliže. Ali to je ona gestikulacija ruke: "Dođi vamo, e treba mi ono tamo dole, dodaj mi to". I onda kad ljudi dođu dovoljno blizu, onda ih pljune ili gađa. I to mu je omiljena zanimacija. Ali sa druge strane, gde imaju onih nekih momenata gde životinje i te kako znaju da budu i nežne, gde one znaju da ovaj... da budu lukave, da dođe, nosi vam nešto i daje vam recimo klip kukuruza, daje vam neko parče drveta i sad očekuje nešto za uzvrat. Znači, njemu je taj koncept vrlo poznat.

Ana Manojlović: Poznata mu je trampa?

Kristijan Ovari: Da, da, da. S druge strane, mislim...

Ana Manojlović: Je l' mu daš nešto za uzvrat?

Kristijan Ovari: Pa kad mogu, dam, ali ne mogu ni ja do besvesti da ih hranim. Tako da ovaj... Znači jednostavno medvedi su mi i dalje fascinantni, ono kako oni sarađuju, kako oni gledaju, kako oni svo vreme posmatraju stvari. Znači kad se zatvore vrata, i sad održavamo ovaj jedan deo jer su ga prekopali, treba sad to da se sve vrati nazad na mesto, da se stave nove igračke ili tako dalje... I tri medvedice sede onako kao tri dame sa drugog... druge strane stakla i onako kao gledaju: "A šta sad ti to radiš?"

Ana Manojlović: Nadziru radove.

Kristijan Ovari: Da, da, nadzorni organ. I kad se sve završi, otvore se vrata, one onako lagano, nonšalantno ustaju, dolaze tamo i kreću onako vrlo strpljivo i polako da rastavljaju sve ono što smo mi sastavili tamo. Tako da ima i toga. Naravno, u svakom slučaju, definitivno životinje su uvek vrlo iskrene i direktne u svojim namerama. Tako da tu nema nekog iznenađenja, znaju da se naprave i i i što kažem, mangupi. Nikad neću zaboraviti, drugar u Subotici ima psa Malinou i ja nešto dolazim kod njega i ona da rastavi ogradu, besno laje onako, reži... I ja prolazim preko: "Ajš, al' to sam ja". I ona zastane na trenutak, shvati da sam to ja i brzo otrči na drugu stranu kapije i nastavi isto tako besno kao: "Pa ne lajem ja na tebe, ja lajem na tamo negde".

Ana Manojlovi:Na nekog drugog, da, da, da, dobro.

Kristijan Ovari: Tako da, generalno kad se sabere sve do kraja, mogu da kažem da sam za ovih 20 godina jako puno pozitivnih iskustava, jako puno toga naučio šta, kako... i da mi nije žao. Da bih celu priču počeo ispočetka, isto ovako.

 Ana Manojlović: Bez obzira što taj posao zapravo uzima tebe celog. Ti isto kao i taj veterinar, vi nemate pravo čini mi se uopšte na mnogo privatnog života. Jer kad se zebra porađa – porađa se, nemaš...

Kristijan Ovari: Imate vi sto veterinara koji mogu da porode zebru? Pa na kraju dana, ja uvek kažem – to nije posao. To je način života. Znači, ako to tako prihvatimo, onda nemamo problema sa tim. Jer to nije fabrika cipela. Nije klasično radno vreme gde ću ja u 14:00 da spustim stvari tu gde jesu i da odem kući, pa ko je jeo – jeo je. Toga nema. Kad se nešto dešava, onda se to dešava i onda moramo biti aktivno prisutni. E sad, postoji tu mnogo drugih je li dilema, šta, kako, zašto... Ali na kraju dana, to je takav posao u svim zoološkim vrtovima. Meni ovo nije prvi zoološki vrt u kome radim, tako da govorim iz ličnog iskustva. Svi zoološki vrtovi imaju identičnih problema, svi zoološki vrtovi jako zavise od tog ljudskog faktora i zapravo ljudi koji tu rade čine okosnicu cele te priče i na njima uspeva ili ne uspeva cela priča.

Ana Manojlović: Je l' imamo mi predrasude o nekim životinjama? Je li tačno da su vukovi krvoločni? Je l' imamo razloga da se toliko plašimo zmija? Na primer, dajem dva najveća stereotipa.

Kristijan Ovari: Ovako. Životinje napadaju samo i isključivo onda kada se osećaju ugrožene ili kada se osećaju da ste vi njima hrana, a oni su gladni. U drugim situacijama toga nema. Izuzetak mogu naravno da čine neke vrste poput naših prijatelja primata koji su ništa bolji od nas, hoće iz čiste obesti da vas ubiju. Ali na kraju dana, ja lično ne mislim, kao i kod pasa – ne postoji opasan pas, postoji neodgovoran vlasnik. Ne postoji krvoločna životinja, postoji neodgovorno ponašanje. Kada pričamo o zmijama konkretno, nijedna zmija vas neće juriti pola kilometra kroz šumu da vas ubije. Znači, sa zmijama uvek dolazi do onog incidenta kada imamo otrovnu vrstu i kada mi nagazimo, sednemo na nju, uhvatimo je. Da li namerno, da li nenamerno, onda dolazi do ujeda. U drugim situacijama toga nema. Kada ste u šumi, ako ste se približili medvedu, pogotovo ako je to mama medvedica sa mečićima, a šta očekujete da će se desiti? Znači, zamislite sebe sa svojom decom u javnom prevozu, neko dođe i krene da vam štipne dete za obraz kako je slatko. Pa ne bi vam bilo prijatno. Siguran sam da bi bile...

Ana Manojlović: Da bi ga branili, da.

Kristijan Ovari: Upravo je ta priča i sa tom mama medvedicom koja ima negativnih iskustava sa ljudima, jer je videla i zna šta je lov, zazire od kontakta sa ljudima i vi priđete da dirate njene mečiće. Znači, isto ta priča sa vukovima. Vuk je apeks predatori. Ako je on gladan, on će gledati da ulovi sebi neki plen koji će da pojede. E sad, ako se vi nađete u toj situaciji, onda ste vi plen. Ako ste dovoljno neodgovorni da dozvolite sebi da dođete u takvu situaciju, onda nemate šta da se iznenadite.

Ana Manojlović: Krivi vuk, krivi smo mi.

Kristijan Ovari: Da.

Ana Manojlović: Dobro. Pomenuo si sam Palić... da si radio tamo i da su svi zoološki vrtovi pate otprilike od istih problema. Šta se to desilo na Paliću pa je izašao tako na loš glas? Jesu zaista toliko loši uslovi za životinje?

Kristijan Ovari: Znači, generalno gledano, sve je stvar kako se serviraju stvari. Palić radi jako puno na zbrinjavanju divljih životinja. Slabo ko će vama reći da na primer jedan od onih spornih medveda sa slike zapravo je jedna medvedica koja je '92. godište, prošvercovana za Srbiju. Koja je bila ilegalno držana u Kraljevu, kada ju je zapravo pre par godina inspekcija na kraju reagovala, zaplenila tu životinju, oni su zapisnički smešteni na Palić. I to su stari medvedi. Naravno, kada imate svoju životinju, vi se s njom raspolažete. Ali kad je to tuđa životinja, vi morate imati odobrenja drugih organa. Do ovog trenutka u Srbiji ne postoji prihvatilište za medvede. A ona koja su u regionu su jednako prebukirana. To je razlog zašto smo mi prihvatili medvede iz prihvatilišta. I tako da, sve te stvari se upravo ogledaju na tome da ako imate nekog ko te slike servira na specifičan način, onda dobijete jednu jako tužnu priču. A ovde po mom iskustvu u radu sa ljudima, postoje ljudi koji isto tako vole životinje, kao i u svakom zoološkom vrtu, koji mnogo rade sa tim životinjama, a da većina problema u svakoj zajednici uvek proizilazi iz međuljudskih odnosa. Iz toga što je možda neko imao tog dana loš dan, možda je bio namrgođen, možda je odbrusio nekom nešto i onda tu kreće jedna lavina stvari. A na kraju dana, oni su isto tako kandidati za članstvo u Evropskoj asocijaciji zooloških vrtova, isto tako se menjaju, dižu svoje standarde. Siguran sam da isto tako imaju svoje izazove. Upravo zbog tog razloga što imaju mnogo obimniji prihvat divljih životinja, oni imaju namenski građene objekte za to. I onda kad vama dođe životinja koja je povređena, bez krila, bez noge, bez oka i tako dalje...

Ana Manojlović: Gde izgleda lepo, razumem, izgleda loše, izgleda zapušteno.

Kristijan Ovari: Onda smo mi... Da, onda smo mi vrlo skloni da osuđujemo te stvari. A druga stvar je kada nemate drugu opciju, onda morate da se oslonite na taj nužni smeštaj. A lavove, medvede, žirafe, foke... Sad dajem jednu paletu životinja, koja je... nije da možete baš bilo gde da smestite. I onda ako dođu to tako neke zaplene kao što se dešavalo, vukovi, lavovi i slično, medvedi, koji su krupne zveri, onda generalno i smešta država tu gde može, a onda mi pružamo najviše što možemo. Medved zvani Napa koji je došao iz cirkusa Korone je čekao pa bome skoro 3-4 godine dok nije otišao u prihvatilište u Arosu.

Ana Manojlović: A bio je na Paliću sve vreme? Kristijan Ovari: Bio je na Paliću sve vreme. I sad za njega taj mali betonski kavez u kome je... mislim kavez, mali betonski ispust u kome je bio smešten, u odnosu na kavez od 4 kvadrata gde je bio zavaren...

Ana Manojlović: U cirkusu? Kristijan Ovari: Da, to je... mi smo ga tako zatekli. Znači u odnosu na to, ono je bio Hilton hotel za njega. Iako kad čovek pogleda, pa to je jedan dotrajao objekat koji je 80-ih važio za objekat. Naravno 30-40 godina kasnije sve zastari pa ti je i vreme da se i taj objekat obnovi. Ali je trenutno to jedini objekat u koji možete da smestite medvede.

Ana Manojlović: A on je i mogao da bude smešten, razumem.

Kristijan Ovari: Da. Tako da to su te neke stvari koje uvek treba... Ja uvek kažem, svaka priča ima svoje dve strane. I kad recimo nama dolazi inspekcija u kontrolu, ja uvek kažem: "Vi ste naš prvi i najbolji saradnik i najbolji prijatelj". Pa kao kako? Pa rekoh, zato što vi ste tu da nadzirete naš rad. I ukoliko nešto ne radimo kako treba, da nas opomenete, da nas ispravite u tome. Nije ovo moja privatna firma pa da sad ja pokušavam nešto tu da smuljam. Ja sam tu zbog tih životinja i svi gledamo zajednički da im pomognemo. A one će nam tu ljubav vratiti nazad na toliko načina, a učenje je jedno od njih.

Ana Manojlović: I za kraj, da privedemo ovaj razgovor kraju, mislim da bismo mogli ovako do ujutru, a moramo da se smestimo u neki vremenski okvir. Šta bi voleo da posetioci zoološkog vrta iznesu sa sobom kada dođu u posetu i odu kući?

Kristijan Ovari: Pa sad da se našalimo, nikako inventar zoološkog vrta. To nemojte da radite. Ali definitivno te lepe uspomene. Svi ih imamo. Svi smo bili deca, svi se sećamo te cike na igralištu, svi se sećamo tih nekih naših događaja sa životinjama. Sad kao odrasla osoba znam da baš nije bilo dobro što smo kao deca gađali majmune bombonama jer nama je bilo super kako oni otvaraju je li te bombone i pojedu, ne razmišljajući o tome da je nas tog trenutka tamo bilo 40. A da...

Ana Manojlović: Ja sam hranila medveda hlebom. Ali on je bio super, ja ne znam da l' se sećaš, to je bilo pre 10, 15 godina, 20... Daš hleb i baciš mu i on ga uhvati, a dok ga žvaće drži ruku ovako, mislim šapu. I kada završi, spusti šapu i kao "Hajde još". I mi smo ga tako hranili. Mislim, posle sam i ja naučila da je to pogrešno jer medvedi ne treba da jedu hleb. Kristijan Ovari: Ali naravno, poenta je u tome da zato mi sada našu decu treba da učimo da budu bolji ljudi od nas. I jednostavno to je način na koji se svet gradi.

Ana Manojlović: A problem je što vam hrane koze hlebom?

Kristijan Ovari: Pa naravno da je problem. Zato što prvo strada najumiljatija koza. Ona koja priđe ogradi i se ulaguje, ona pojede najviše. Normalna stvar.

Ana Manojlović: A što je problem?

Kristijan Ovari: Pa zato što... ovako. Postavi se u sledeću stvar. Ti dođeš i kažeš: "A šta je jedno zrno kikirikija, ja ću to sad da dam papagaju". Nas godišnje poseti pola miliona posetilaca. Ako bi svako dao to jedno zrno od jednog grama, to znači da bi u tom kavezu završilo 500 kila kikirikija. Što, ako podelim na 365 dana, znači više nego pa skoro kila i po je li dnevno. Što znači da odrasli čovek, barem ja, ne mogu da pojedem kilogram kikirikija, a ne taj papagaj od svojih 200 do 400-500 grama. Zato ne treba hraniti životinje. Druga stvar je, mi ne znamo da li je životinja na nekoj terapiji tog trenutka. Ana Manojlović Dobro, i da ne jedu hleb, kvasac, jednu travu, je li.

Kristijan Ovari: Ne znamo šta, vrlo često ne znamo šta jedu, a čak i ako im damo ono što mislimo da bi trebali da jedu, ne znamo koliko ljudi razmišlja pre nas tako. Zato je najbolje ne hraniti životinje. A generalno ako ste strpljivi posetilac, a pretpostavljamo da ako ste ljubitelj životinja onda ste strpljivi, onda znate da je zoološki vrt jedno celodnevno iskustvo ili poladnevno iskustvo, gde vi dođete da se prošetate, gde sednete malo, posmatrate te životinje, uživate malo u tome kako oni pasu, kako oni jedu, kakve su interakcije. Doći će nekog trenutka neko da se bavi sa njima i to bude jako zanimljivo. Znači ima tu toliko toga lepog što možemo da ponesemo sa sobom odatle, da prepričamo i pružimo drugima ili jednog trenutka narednim naraštajima da omogućimo da zoološki vrt i za njih bude isto ono lepo mesto koje je bilo i za nas.

Ana Manojlović: Se dešava da se baš to životinje prejedou od toga što su ih hranili? Često vidim malu decu sa smokijem koji idu, daju onim kozicama i... Kristijan Ovari: Znači, jedan od razloga zašto držimo koze u zoološkom vrtu je upravo to, jer ovako malo-malo pa znamo imamo sad već skoro pa tridesetak tih patuljastih koza koje se menjaju pravilno kao vojska u grupama. Tako da se ni jedna ne stigne prejesti, sve stignu da se istrče i onda imamo koliko-toliku kontrolu nad posetiocima, jer u protivnom bi oni to gurali svuda koštice, ne razmišljajući o tome kakav problem mogu da naprave, a onda bismo bili u ozbiljnom problemu. Je l' se dešava da vam posetioci naprave neki problem? Na primer, šta da ne radimo?

Kristijan Ovari: Uvek problema... pa od onog da im upadnu stvari kod životinja do onog dela da neko pokuša da napravi kontakt sa nekom životinjom. Pa bilo je tu kojekakvih situacija. Znači mene i dan danas zabezekne otac koji diže kolica sa detetom na ogradu kod bizona, da bi dete videlo bizone. Ja bih takvim ljudima oduzeo decu. Ako mene pitate, mislim da to nije nešto što bi neko trebao da radi. Jer ako nam je stalo do tog deteta, podići ćemo ga iz kolica i iz ruke mu pokazati te životinje. Nema potrebe stavljati cela kolica na ogradu.

Ana Manojlović: Dobro. Hvala ti mnogo što si bio gost Analogije. Ja ti stvarno želim što više lepih uspomena, što manje suza u Beo Zoo vrtu, ali čini mi se da su oni sastavni deo života kao i svuda. Kristijan Ovari: Naravno. Ali ja opet kažem, na kraju dana to je staza kojom bih opet rado prošao i druga stvar je uvek – nemojte verovati meni, dođite i uverite se sami. Vrt otvara svaki dan od 09:00 sati, a kad smo već došli da nahranimo životinje, nije teško ostaviti kapije otvorene za posetioce, tako da dogod je vidno mi smo tu, a kad se ne vidi, nema ni šta da se gleda.

Ana Manojlović: Hvala vam što pratite Analogiju. Ako nas niste zapratili, mislim da je sada pravi trenutak. Podržite nas ako želite još ovakvih razgovora.