Sto godina Obznane: Komunisti su se okrenuli ekstremizmu i antijugoslovenstvu, Jugoslavija diktaturi

Pre tačno sto godina, 29. decembra 1920, Obznanom je praktično zabranjen rad Komunističke partije tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Mesec dana ranije na parlamentarnim izborima, komunisti su osvojili gotovo 13 odsto glasova i bili treći po broju poslaničkih mandata.

Trebalo je da formiraju i lokalnu vlast u Beogradu i Zagrebu i još nekoliko gradova u kraljevini. Obznana je sve to sprečila. Kakve su posledice te odluke i da li neke osećamo i danas, o tome razgovaram sa istoričarem Predragom Markovićem.

Zašto su komunisti bili toliko popularni posle Prvog svetskog rata?

Dva su razloga njihove snage. Jedan su oni krajevi gde su ljudi bili nezadovoljni nacionalnim rešenjem. Zato su imali odlične rezultate u Makedoniji i nekim delovima Hrvatske i u Crnoj Gori. Zanimljivo je i da su u velikim gradovima Srbije ostvarili dobre rezultate.

Zašto je to tako? Zbog jednog razočaranja poratnim stanjem. Jer, gledajte, ljudi su se vratili iz rata, sedam godina su bili u ratu, upropastili su živote, a neki ratni profiteri su već zauzeli položaje.

Tako da je taj glas za komuniste negde bio masovan iz nacionalnih razloga, ali je u gradovima Srbije to bio protest zbog nepravde. Bivši ratnici su se vratili svojim upropaštenim životima i zatekli neke ljude koji su na njihovoj krvi napravili novac i političke karijere.

Ali, zašto baš komunisti? Sigurno je bilo i drugih političkih ideja, a komunisti su delovali kao neko ko menja sve i to na način koji se tadašnjim političarima sigurno nije sviđao.

Što bi rekli lenjinisti iz tog vremena, situacija je bila revolucionarna. Tek je ugašena revolucija u Mađarskoj, gde su pokušali da naprave sovjetsku republiku. Oktobarska revolucija je zaista potresla svet. Još ti talasi od boljševičke revolucije iz 1917. vibriraju svetom. Komunisti izgledaju kao prava alternativa. Jer ovo ostalo su partije manje-više poznatih političara, a ovi izgledaju kao nešto novo, kao nešto što stvara novi svet.

A da li izgledaju nekome zastrašujuće?

Apsolutno. Upravo tih dana stiže najveća grupa izbeglica „belih“ Rusa. Tada pada Krim i desetine hiljada ljudi sa Krima u novembru i decembru stižu u jugoslovenske luke, pre svega u Kotor. Užasan je strah od revolucije, pogotovo u glavi kralja Aleksandra.

Ne zaboravimo da je kralj Aleksandar po obrazovanju i formiranju carski kadet. On je najcrnji antikomunista koji može da se zamisli. I upravo u tom trenutku u Jugoslaviji besne veliki štrajkovi. Čuveni husinski rudari, nešto pre toga železničari i tako dalje. A stižu „beli“ Rusi sa strašnim pričama o revoluciji.

Tako da je kralj Aleksandar, koji je inače vrlo nefleksibilan i krut čovek, jedva dočekao da se obračuna sa tom strankom koju on smatra antidržavnom i antisistemskom i nije mogao da bude gori tajming.

Štrajkovi, partija koja preti revolucijom i tragedija tih „belih“ Rusa koji su u hiljadama u nekim danas bi rekli migrantskim, izbegličkim kampovima. Najviše ih ima u Kotoru i iz Kotora se po celoj Kraljevini SHS raspoređuju.

I to mora da je tom konzervativnom i suštinski antikomunističkom vladaru izgledalo kao poslednje vreme i on je reagovao preventivno, zabranom te velike partije, što je imalo velike posledice po tu državu.

Šta je Obznana zabranila? To nije bila u pravom smislu zabrana Komunističke partije, ali je predstavljala zabranu delovanja.

Obznana je, kako bi danas rekli, uredba. Tek je Zakon o zaštiti države potpuno zabranio komuniste. Razlika je u zakonskom stepenu. U to vreme je vlada još privremena, tek se 1921. stvorila mogućnost da se trajno zabrani rad komunista. Oni su tada postali ilegalna stranka, što je imalo loše posledice i za njih i za našu zemlju.

Pre tih loših posledica, šta bi bilo, kad bi bilo? Da su komunisti ostali u parlamentu, šta bi to promenilo u političkom životu ne samo te kraljevine već i u političkom životu posle Drugog svetskog rata?

Oni ne bi bili antisistemska stranka. Bili bi kao u Čehoslovačkoj. Bili bi velika partija, kao u Italiji pre fašizma. Kao u Francuskoj. Ne bi bili antidržavna partija. Oni su imali terorističke akcije kao što je ubistvo ministra unutrašnjih poslova. Zbog ubistva Miroslava Draškovića, donesen je Zakon o zaštiti države. Ekstremizam kralja Aleksandra je pojačao njihov ekstremizam.

Druga stvar koja je vrlo loša je što su u doba dok su bili legalna partija komuniste vodili srpski komunisti koji su, zapravo, Jugosloveni poput Filipa Filipovića i Sime Markovića. Kasnije, padom u ilegalu, glavnu reč će preuzeti hrvatski komunisti koji su bili protivnici jugoslovenske države kao takve.

Ima li nekih posledica Obznane koje osećamo danas, šta su dugoročne posledice?

Pokrenut je lanac događaja. Možda je najgora posledica okretanje komunista antisrpskim nacionalistima. Oni su dvadesetih godina postali partija koja je sarađivala sa svim mogućim separatistima – od hrvatskih do crnogorskih. Tako da je to silaženje u mrak ilegale ekstremizovalo tu partiju i najgora posledica je njihovo dugotrajno opredeljenje protiv Jugoslavije kao takve. Koje je, naravno, promenjeno.

Tridesetih godina, Sovjetski Savez je promenio politiku i počeo je da podržava Jugoslaviju. Međutim, kod ovih glavnih kadrova kao što su Tito i još neki drugi ostali su tragovi antidržavnog programa iz dvadesetih godina.

Zašto je komunistička ideja propala u Evropi? Sto godina posle Oktobarske revolucije, u Evropi ga nema ni u tragovima.

Ideja komunizma je jedna utopija. Mi stariji znamo, ali za ove mlađe koji nisu učili marksizam da kažemo da se Marks nikada nije bavio detaljima kako treba da izgleda socijalističko društvo.

Imali su utopiju koja je u Sovjetskom Savezu bila vrlo radikalna. Ukidaju privatnu svojinu, ukidaju novac, čak ukidaju i brak kao buržoasku instituciju. Naravno, to nije moglo da se održi. I onda je uveden socijalizam koji je bio jedno privremeno rešenje.

Pokazalo se da je i socijalizam imao svojih problema u ostvarivanju. Ali komunizam je odigrao zanimljivu pozitivnu ulogu kao bauk, što bi rekao Karl Marks. Zapadne države sigurno ne bi uvele socijalnu državu da nije bilo straha od revolucije.

Već od dvadesetih godina, a pogotovo posle Drugog svetskog rata, sve zapadne države su uvele radnička prava, socijalnu zaštitu i pitanje je da li bi to bilo uvedeno u toj meri da nije bilo straha od komunističke revolucije.

Ironija istorije je da je komunizam najviše dobra doneo francuskoj, britanskoj i nemačkoj radničkoj klasi, a ne u SSSR-u i istočnoj Evropi.

Po pitanju političke kulture, šta je Obznana donela Kraljevini SHS kasnije Jugoslaviji i posle SFRJ?

Slobodan Jovanović, kao vrhunski pravnik i pristalica ustavnih rešenja, bio je veliki protivnik takvih mera. Obznana je akt koji nema nikakvu ustavnu osnovu. Primenjeno je jedno sumnjivo objašnjenje da država mora da brani svoj opstanak od protivnika države, što nije tačno jer komunisti u to vreme još nisu bili protivnici države kao što će kasnije biti.

Slične mere su posle primenjivane i protiv Hrvatske republikanske seljačke stranke, ali su kraće trajale i HSS je pristala na saradnju sa Beogradom.

Obznana je zlokobna najava kraljevog ličnog režima. Obznana je početak ukidanja parlamentarizma. Kralj je, pravdajući se spasavanjem države, malo po malo ukinuo demokratiju u toj zemlji. Mi nismo sigurni šta bi bilo od Jugoslavije da je ostala demokratska država, kakva-takva, kakva je bila dvadesetih godina.