Heroji Košara: Bitka koja i dalje traje

Na Veliki petak, 9. aprila 1999. godine, započela je jedna od najsurovijih epizoda odbrane otadžbine, bitka za Košare. Svake godine ovaj datum je prilika za odavanje počasti poginulim borcima, većinom veoma mladim ljudima, ali i za one koji su komandovali i borili se u tom "paklu", to je dan koji se iznova preživljava.

Taktičko iznenađenje i odnos snaga

Pukovnik Ljubinko Đurković, komandant odbrane Košara, ističe da neprijatelj nije slučajno izabrao praznik za napad. Prema njegovim rečima, glavni pravac napada nije bio očekivan na Košarama zbog teških geografskih karakteristika zemljišta.

"Njihov plan je bio da prođu preko pravca Košare, da odseku snage Prištinskog korpusa, izvrše proboj prema dubini Metohije i deo jedinica stave u poluokruženje. Očekivali su da će tih stotinak vojnika na granici lako savladati, jer su u prvom talasu pripremili 2.500 vojnika, a ukupno 5.000 do 6.000 za prodor", navodi pukovnik Đurković.

Mladost u "paklu" snega i granata

Učesnici borbi ističu da je neprijatelj koristio sve dostupne resurse, od terorističke OVK i regularne vojske Albanije, do logističke podrške NATO-a i Legije stranaca. S druge strane stajala je srpska mladost.

Vladan Stojiljković, tada dvadesetjednogodišnji vodnik 63. padobranske brigade, priseća se dolaska na planinu 11. aprila.

"Bilo je mnogo snega i blata. Trebalo nam je nekoliko sati da se popnemo gore pod borbom. Ušli smo, malo je reći, u pravi pakao. Upao sam u sneg do pasa kada je počeo minobacački napad i artiljerijsko dejstvo iz Albanije. Što mi padobranci kažemo, pakao smo već prošli, mesto u raju nam je zagarantovano", priča Stojiljković.

Kapetan Vojislav Perović, komandir grupe "Džokeri", opisuje atmosferu među borcima, koju je činilo 100 odsto mladića od 18 godina i nekoliko starešina.

"Neprijatelj je iskoristio provalu oblaka i grmljavinu da otvori dejstvo na mučene graničare. Kasnije, kada biste tim momcima rekli da je neprijatelj brojniji i opremljeniji, oni su svoju pušku čuvali kao ikonu. Neprijatelj je pre svega bio uplašen našim otporom", kaže Perović.

Šta je presudilo

Na pitanje šta je omogućilo odbranu granice pred daleko brojnijim protivnikom, pukovnik Đurković ističe borbeni moral i "genetski kod".

"Svaki vojnik je bio svestan da će, ako ne odbrani taj pedalj zemlje, neprijatelj izvršiti teror nad njegovom porodicom i manastirima. Jedan francuski pukovnik me je pitao šta je održalo vojnike na Košarama. Rekao sam mu: 'To je neutvrđen genetski kod kod Srba i vi to nikada ne možete proučiti'", naglašava Đurković.

Bol zbog povlačenja i "žive rane"

Iako vojnički neporaženi, borci su nakon Kumanovskog sporazuma morali da napuste položaje. Taj trenutak za mnoge je bio teži od same borbe.

"Vojnici su me pitali: 'Komandante, ko nas menja?'. Bili su uvereni da to nikada neće pripasti nekome drugome, samo srpskom vojniku. Tada sam zanemeo, nisam imao odgovor", priseća se pukovnik Đurković.

Vladan Stojiljković, koji je bio teško ranjen nekoliko dana pre kraja rata, kaže da su za njega Košare i dalje stvarnost: "Bolno je još uvek, rana je živa i bitka je živa. Sve to još uvek traje."

Borba za status veterana

Gosti emisije "U središtu pažnje" Prvog programa Radio Beograda upozorili su na težak položaj preživelih boraca. Pukovnik Đurković ističe da društvo mora prebaciti ove ljude iz socijalne kategorije u kategoriju zaslužnih građana.

"Mnogi borci odlaze u tišini, često zbog posledica osiromašenog uranijuma. Moramo kompletirati zakon o boračko-invalidskoj zaštiti, priznati posttraumatski sindrom kao trajnu kategoriju i omogućiti tim ljudima da žive dostojanstveno, a ne da sakupljamo novac kako bismo im platili račune za struju", apeluje Đurković.

Bitka za Košare odnela je 108 života, a preživeli poručuju da je njihova misija danas, očuvanje istine o tom herojstvu.