Kad za istorijske činjenice nije potreban dokaz – fenomen Jovanke Jolić

Jasno je da Jovanka Jolić nije nastupala kao istraživač ili tumač istorije, već kao glas koji je obznana skrivenog znanja. Prostora "s one strane uma", gde sumnja ne postoji, a pitanja su suvišna, jer su objašnjenja dovoljna. Upravo ta sigurnost, neutemeljena, ali (paradoksalno) "potpuna", "sveobuhvatna", "neupitna", bila je ključna za privlačnost.

Jovanka Jolić preminula je 4. januara u Beogradu, prema zvaničnom izveštaju – prirodnom smrću. Njeno telo pronađeno je na Voždovcu bez ličnih dokumenata, a identitet je naknadno utvrđen. Prema nezvaničnim informacijama, pozlilo joj je dok je bila na ulici. Sahranjena je 10. januara na groblju Lešće.

Na društvenim mrežama, pogotovo na platformi Iks, njena smrt izazvala je reakciju velikog broja korisnika, ali i podgrejala sumnju i stvorila novi narativ, uglavnom upitnog karaktera o načinu smrti.

Kratka hronologija svršetka zatvara jedan život, ali ne i fenomen koji je, naročito u digitalnom prostoru, obeležio poslednje godine njenog pojavljivanja u medijima. Taj fenomen, međutim, nije nastao ni iznenada, niti niotkuda. Jugoslovenski i srpski medijski prostor i ranije je poznavao figure koje su govorile sa iste pozicije.

Od marginalnog do masovnog

U televizijskom formatu, jedan od ranih oblika takvog javnog govora mogao je da se prepozna u emisiji "Crni biseri" Vanje Bulića. Njegovi gosti, kolokvijalno nazvani "biseri", iznosili su uverenja, vizije i tumačenja sveta koja su, između ostalog, neretko odstupala od dominantnog racionalnog i naučnog okvira, ali su delovala celovito, zatvoreno i skladno.

Ono što je bilo marginalno, često egzotično ili kuriozitetno, s Jovankom Jolić postalo je centralno i masovno, makar u digitalnom prostoru.

Razlika nije toliko u sadržaju, koliko u medijskom okruženju i poziciji govornika. "Crni biser", jedan od najpoznatijih Ljubiša Stojanović Ljuša (tumač vanzemaljskog jezika i saradnik vanzemaljaca) pripadao je vremenu u kojem je takva vrsta govora bila označena kao izuzetak, neobičnost ili televizijski fenomen.

U digitalnom prostoru, u kojem je Jovanka Jolić delovala, sličan govor ili interpretacija istorije više nije kuriozitet, već ponuda dostupna svakome, neprestano, bez posrednika i bez korektiva. Ono što je nekada bilo emitovano kao "biser", danas se neretko deli i shvata kao istina, ali i čista lakrdija.

"Ilon Mask? On je iz Republike Srpske, ako se ne varam!?"

Javnost je Jovanku Jolić upoznala kao internet i podkast pojavu koja je govorila o "skrivenoj istoriji" sveta, poreklu srpskog naroda i globalnim zaverama. Njene tvrdnje – od onih o Srbima kao najstarijem narodu na svetu do srpskog istorijskog nasleđa koje seže do izgradnje Kineskog zida – širile su se društvenim mrežama velikom brzinom, izazivajući podeljene reakcije.

Za jedne su bile predmet podsmeha, za druge razlog za zabrinutost, a za treće potvrda dubljeg uverenja da je "zvanična istorija" nepouzdana ili namerno falsifikovana.

"U smislu uticaja na društvo i pojedinca, znanje i osećanja nikada nisu strogo odvojeni. S jedne strane, sa profesionalizacijom nauke i svođenjem iste na mehanicističku i praktički-orijentisanu nauku, pitanja o smislu, beskonačnosti, Bogu i ostalim metafizičkim fenomenima proglašena su ili za nebitna ili za besmislena, ali to ne znači da su ih ljudi izgubili odnosno da su prestali da traže odgovore na njih. S druge strane, sprega nauka (i prirodnih i društvenih) sa različitim ideologijama i centrima moći proizvode svojevrsnu krizu poverenja u nauku (posebno u zapadnim društvima) i onda 'teorije zavere' počinju da kuljaju", navodi Andrea Jovanović.

Tvrdnje Jovanke Jolić da je Ilon Mask poreklom iz Republike Srpske, da su Srbi najstariji narod, da je Egipat Srbima "prvi otet", pa čak i da se ispod Kineskog zida nalaze srpske kosti, širile su se društvenim mrežama brzinom koja nije ostavljala prostor za ravnodušnost.

"Ilon Mask? On je iz Republike Srpske, ako se ne varam!? Je l' tako? Negde sam pročitala da je menjao ime i prezime i da je iz Republike Srpske... da nije mogao da uspe ako ne promeni ime i prezime. A, to znači da pripada plemenu koje menja imena i prezimena kada ide iz jedne države u drugu. Vidim da su mi ljudi na 'Fejsu' potvrdili da je iz Republike Srpske poreklom. Je l' tako, je l' Vi znate nešto o tome", rekla je Jovanka Jolić u intervjuu za Balkan info, objavljenom na Jutjubu 12. februara 2021. godine, pod naslovom "Crno plemstvo vlada svetom, kovčeg znanja čuva jedna porodica!".

Teorije zavere kao potraga za smislom

Iako bizarne, ovakve izjave nekima su zvučale kao davno potisnuta istina, pa je pravo "osveženje" kada neko obznani, primera radi, da je Donald Tramp potomak Karla Velikog, a Karlo Veliki – Aleksandra Makedonskog.

"Teorije zavere istovremeno zadovoljavaju ljudsku radoznalost i potragu za smislom, ali i predstavljaju plodno tle za one koji umeju to da zloupotrebe i naprave ozbiljan novac od toga. Ne pomaže mnogo ni što su se neke od teorija zavera (posebno u domenu ekonomije i geopolitike) poslednjih decenija ispostavile – tačnim", dodaje Andrea Jovanović.

Nedostatak obrazovnog ili naučnog autoriteta nije umanjio Jovankin uticaj. Naprotiv, činjenica da je nastupala izvan institucija i s izostankom jezika akademske rezerve bila je deo njene privlačnosti. Uz to, ne treba zanemariti i poziciju, odnosno ulogu iliti govor tela i način na koji je iznosila pojedine tvrdnje.

Jovanka Jolić nije argumentovala svoje tvrdnje niti je ulazila u polemike – ona je sve saopštavala. U tom smislu, njen nastup bio je bliži figuri proroka nego savremenim teoretičarima zavere.

"Ne zaboravimo da samouverene tvrdnje često predstavljaju odgovore na sumnju koja je prilično normalno stanje svakog mislećeg bića. Međutim, svima nam je lakše da poverujemo da iza te teskobe stoji neka organizacija, ili neka osoba, koja je namerno proizvodi, jer onda postoji krivac, makar ga nikada 'ne uhvatili' i 'ne osudili', znamo da je jasan krivac - nego da priznamo da je sve više društvenih procesa ne samo izvan naše kontrole, nego i izvan kontrole onih entiteta koje vidimo kao moćnike (od konkretnih ljudi do država ili korporacija). Nevidljivi odnosi moći ne samo da se ne mogu uhvatiti konkretno, nego ni u principu, i to onda samo pojačava naš osećaj nesigurnosti i neizvesnosti", naglašava Jovanovićeva.

Simptom kolektivne potrebe

Pogrešno bi bilo Jovanku Jolić posmatrati isključivo kao kuriozitet, internet-šalu ili primer individualne ekscentričnosti. Ona nije bila uzrok, već simptom: medij kroz koji su progovorile određene kolektivne potrebe, strahovi i želje.

Njene izjave su bile previše apsurdne da bi se shvatile bukvalno, ali i previše privlačne da bi bile odbačene bez ostatka. Previše sigurno izgovorene da bi ostavile mesta sumnji.

Jovanka Jolić nije bila autor u klasičnom smislu te reči. Nije gradila argumente, nije ulazila u polemike, nije pokazivala interesovanje za sumnju. Ona je nastupala kao neko ko zna.

Izlaganja joj nisu pozivala na mišljenje, već na prepoznavanje: slušalac je trebalo da oseti da je to oduvek znao, samo što mu to niko nije rekao tako jasno.

U srži njenog narativa nalazio se motiv ukradene veličine. Egipat, Kina, svetska istorija, tehnološki genije, sve je to, u Jovankinoj interpretaciji, nekada bilo "naše", da bi nam kasnije bilo oteto, prikriveno ili falsifikovano. Taj motiv nije nov, niti je specifičan. On je duboko ukorenjen u kulturama koje su svoju sadašnjost doživele kao nedovoljnu u odnosu na zamišljenu prošlost. Kada sadašnjost ne nudi osećaj dostojanstva, prošlost mora postati grandiozna?!

Tu teorije zavere prestaju da budu puka obmana i postaju oblik utehe. One nude objašnjenje za svet koji deluje haotično i nepravedno. Ako postoji zavera, onda postoji i red.

Ako postoji neprijatelj, onda postoji i smisao.

Digitalno okruženje Jovanke Jolić

Jovanka Jolić je, svesno ili ne, funkciju i očekivanja ispunjavala. Izjave su bile jednostavne, jasne i konačne, upravo suprotno od stvarnosti u kojoj su živeli (žive) njeni slušaoci.

Važno je primetiti da su njeni pratioci retko insistirali na doslovnoj tačnosti onoga što govori. Mnogo češće su reagovali osećajem olakšanja, pa čak i zadovoljstva. Kao da je neko najzad imenovao njihovu nejasnu sumnju da nešto tu nije kako treba.

Kada je reč o prostoru gde je delovala, može se reći da algoritmi ne favorizuju ni istinu ni laž, već jasnoću, intenzitet i emociju. U tom okviru, nijanse gube bitku, a sigurnost, ma koliko neutemeljena, postaje vrlina. Jovanka Jolić je bila savršeno prilagođena takvom svetu, čak i ako ga nije teorijski razumela. Postala je mim, obrazac i stvar prepoznavanja.

"Digitalni svet i algoritmi bazirani na dopaminskoj zavisnosti utiču apsolutno na sve, pa i na poimanje 'istine'. Oni su neke već postojeće procese značajno ubrzali i olakšali, ali i dovode do ozbiljnog transformirasanja našeg shvatanja stvarnosti. Ne treba nikada zaboraviti da smo na društvenim mrežama roba upravo mi, naše mišljenje i naše ponašanje, a da na ponašanje algoritma više ne mogu da utiču ni programeri koji ih stvaraju", navodi Andrea Jovanović.

Mitskim okvirom protiv surove svakodnevice

Nakon smrti Jovanke Jolić, logika zavere se nastavila bez prekida. Društvene mreže su ubrzo ponudile novu fazu narativa: Jovanka nije umrla slučajno; ona je "znala previše". Taj momenat bio je gotovo neizbežan. Svaka figura koja funkcioniše unutar mitskog okvira mora na kraju postati žrtva. Time smrt ne demantuje mit, već ga samo zapečaćuje.

"Iskreno verujem da filozofija uvek može pomoći, mada ne treba zaboraviti da je rodno mesto filozofije, pored ljubavi, takođe i sumnja, i da su njih dve nerazdvojive. Ako se u filozofiju uđe samo zbog sumnje, ali bez ljubavi i ka istini koja nam se možda neće svideti, koja će nas možda veoma zaboleti i koju ćemo možda želeti što pre da zaboravimo, onda filozofija ostaje bez 'filo' i može i sama postati sredstvo zavaravanja i borbe moći", zaključuje Jovanovićeva.

Na kraju, pitanje nije da li je Jovanka Jolić bila u pravu. Pitanje je zašto je jedan deo ljudi želeo da ona bude u pravu. Odgovor na to pitanje ne govori ništa o njoj.

Možda se u njenim tvrdnjama nije krila istina o svetu, ali se u privlačnosti svakako krila istina o vremenu u kojem živimo. Možda je, uostalom, najzanimljivije u čitavoj priči to što su Jovankine tvrdnje bile toliko velike da su na kraju prestale da budu uvredljive za razum.

Kada vam neko saopšti da ste naslednik Egipta, svetske civilizacije i budućnosti čovečanstva, teško je ne osetiti izvesnu vrstu učtive zahvalnosti, čak i ako niste sasvim sigurni šta biste sa tim nasleđem. U tom smislu, Jovanka Jolić je podizala samopouzdanje, nudeći slušaocima, bar na trenutak, osećaj da su mnogo veći nego što svakodnevica uporno dokazuje. Ma koliko to bilo smešno, netačno, neutemeljeno.