Nadzorne kamere u Srbiji – pitanje bezbednosti ili zadiranje u privatnost

Zakon kojim je bilo predviđeno uvođenje biometrijskog nadzora u Srbiji dva puta je povlačen iz skupštinske procedure. Ključne primedbe odnosile su se na moguće zadiranje u privatnost građana, kao i na rizik od zloupotrebe softverskih rešenja za prepoznavanje lica.

Poverenik za informacije od javnog značaja Milan Marinović navodi da razume argumente Ministarstva unutrašnjih poslova da bi takav sistem mogao da doprinese većoj bezbednosti u javnom prostoru, bilo u slučajevima fizičkih napada ili potencijalnih terorističkih pretnji.

Jasan pravni osnov

"Sporno je da li je zbog takvih slučajeva koji nisu svakodnevni, odnosno ne dešavaju se u većem broju,  opravdano nadzirati sve građane na javnim prostorima", smatra Marinović.

Sličan stav iznosi i Nevena Ružić, saradnica na Fakultetu bezbednosti, koja tvrdi da bi primena biometrijskog prepoznavanja mogla biti prihvatljiva isključivo u strogo definisanim situacijama.

"Upotreba takve tehnologije morala bi da počiva na jasnom pravnom osnovu koji, pored ovlašćenja za primenu, precizno propisuje sankcije u slučaju zloupotrebe i mere koje onemogućavaju bilo kakvu zlonamernu, nenamernu, ali dalekosežnu i po ljudska prava pogrešnu upotrebu", zaključuje Ružićeva.

Iako u Srbiji sličan sistem još ne postoji, biometrijski nadzor se već dugo koristi u brojnim državama Evropske unije, pre svega iz bezbednosnih razloga.

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić ukazao je tokom potrage za osumnjičenim za napad nožem na ženu u hodniku stambene zgrade na Novom Beogradu na određeni paradoks u odnosu građana prema toj tehnologiji.

"Naši građani prihvataju da prilikom odlaska u EU daju i otiske prstiju i fotografije, koje se koriste za prepoznavanje lica, ali mi tu funkciju unutar zemlje nemamo i pored nastojanja policije da objasni njen značaj u pojedinim situacijama", rekao je nedavno Dačić.

Biometrijski nadzor – gde je granica privatnosti

Reč je o kamerama koje, osim snimanja, mogu da prate kretanje osoba u javnom prostoru. Stručnjaci upozoravaju da takvi snimci mogu da sadrže znatno više podataka o građanima nego što je neophodno za konkretnu istragu, što otvara prostor za potencijalne zloupotrebe.

Marinović naglašava da bi primena biometrijskog prepoznavanja morala da bude ograničena i ciljana. Umesto masovnog nadzora, kako ističe, racionalniji pristup bio bi da se već postojeća fotografija lica za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo upari sa konkretnim snimkom.

"Tada se eliminišu svi ostali podaci i sadržaji sa snimka, ako dođe do podudaranja, a ne da se polazi od snimaka svih nas i upoređuju sa bazama podataka", objašnjava poverenik.

Ružićeva podseća da svaka kamera, sama po sebi, predstavlja zadiranje u privatnost i da se celo pitanje u krajnjoj liniji svodi na poverenje u institucije. Kada tog poverenja nema, kako kaže, postavlja se pitanje opravdanosti obrade podataka.

Biometrijsko prepoznavanje lica u krivičnim istragama već koriste policije Austrije, Francuske, Mađarske i Slovenije, a u pojedinim zemljama zabeležen je pad stope kriminaliteta posle uvođenja tih sistema. Kina je otišla i korak dalje, ugradivši više od 170 miliona savremenih nadzornih kamera širom zemlje, što ovaj model nadzora čini jednim od najobuhvatnijih u svetu.