Kako je nastala legendarna srpska puška "kokinka", kojoj je kumovao Mauzer

Kosta Milovanović rođen je u Beogradu 1847. godine. Pohađao je gimnaziju u istom gradu, nastavio školovanje u artiljerijskoj školi u Kragujevcu. Stručno se usavršavao i u Berlinu.

Bio je prvi srpski izaslanik odbrane – dva puta u Beču, tada najznačanijem gradu za zvanični Beograd.

Predavao je na Vojnoj akademiji, pisao udžbenike.

Tokom Srpsko-turskih ratova 1875. i 1878. aktivno učestvuje u borbama. Bio je komandant artiljerije kod Prilepa, Đunisa, Aleksinca. Bio je i načelnik artiljerije pri Vrhovnoj komandi.

Nakon Srpsko-turskih ratova, bilo je jasno da srpsku vojsku treba reformisati, osavremeniti i opremiti. Bez sujete, birani su i mlađi oficiri, koji su isksutva sticali i u inostranstvu – među njima i tada major Koka Milovanović.

"U sklopu te modernizacije Srpske vojske, bila je potreba i da se modernizuje pešadijsko naoružanje, odnosno da se nabavi nova pešadijska puška. Formirana je Komisija koja je imala zadatak da izvrši odabir najboljeg sistema za srpsku vojsku. Raspisan je međunarodni konkurs na koji se javilo 17 različitih proizvođača. Ostala su dva sistema u najužem izboru. Jedan je bio austrougarski Kropaček, a drugo je bila puška, tada male fabrike Mauzer, sa modelom M1871/79, pravljenog za prusku vojsku", objašnjava Vuk Obradović, viši kustos u Vojnom muzeju.

Stvaranje najbolje puške toga doba

Predsednik Komisije major Kosta Milovanović uvideo je potencijal Mauzerove konstrukcije i odlučio je da da ostavku na mesto predsednika Komisije i da se lično pozabavi konstrukcijom puške, odnosno poboljšavanjem balističkih svojstava oružja.

"U tu svrhu konstruisao je novu cev i radio je zajedno sa Mauzerovim majstorima, jer jedna stvar je konstruisati, odnosno zamisliti nešto kako bi to trebalo izgledati, a sasvim druga stvar je konstruisati nešto da bude u skladu sa mogućnostima proizvođača, odnosno sa tehnološkim procesom proizvodnje oružja. Takva puška je prošla ispitivanje i na kraju je 1880. u oktobru i prihvaćena za oružanje srpske vojske kao 'pešadijska ostrag puna puška model 1880.'“, kaže Obradović.

Ta puška se i dan danas čuva u Vojnom muzeju na Kalemegdanu.

"Ona nema magacin, jednometna je 'ostrag puna', što znači da se puni sa zadnje strane cevi, za razliku od ranijih modela koji su punjeni sa usta cevi. Usvojena je ta nova veoma kvalitetna konstrukcija cevi, koja je bila namenjena za švedski metak 10,5x65R mm, koji je imao izuzetne balističke osobine. Stalni nišan puške je za 400 koraka, podizanjem se moglo gađati do 2.500 koraka, odnosno sa najgornjim zarezom i do 2.700 koraka, što je izuzetno, s obzirom na to da je krajnji domet zrna 3.250 koraka. U tadašnjoj vojnoj terminologiji smatralo se da je metar kao merna jedinica suviše imaginaran za prosečnog evropskog vojnika i zato su korišćeni koraci kao nešto mnogo praktičnije za običnog vojnika da mu bude lakše da odredi daljinu do cilja", detaljno objašnjava Obradović.

Srbija spasila fabriku Mauzer

Srpska država nije mogla da obezbedi finansijska sredstva za isplatu Mauzera, pa proizvodnja nije započela odmah po sklapanju ugovora, već se rešenje otplate pronašlo u podizanju kredita.

"Na kraju je kredit na 5,6 miliona dinara, što je negde oko 6-7 miliona rajhsmaraka tadašnjih. Za firmu Mauzer u Oberndorfu to je bio izuzetno značajan posao, pošto jedan njegov model do tada nije bio usvojen u zvanično na oružanje i nije imao finansijsku dobit, bio je u finansijskoj krizi kao firma, pretio je bankrot i zatvaranje. Tako da je ovaj posao sa srpskom vojskom, sa srpskom državom, faktički spasio Mauzerovu firmu od propadanja i omogućio joj da dalje radi", kaže Obradović.

Proizvodnja je započela 1881. godine i poslednja puška, odnosno poslednja serija oružja je isporučena 1884. godine. U tom momentu to je bila najmodernija, najbolja puška na svetu. Znači, srpski vojnik je bio naoružan vrhunskom puškom izuzetnog kvaliteta, ističu u Vojnom muzeju.

"Kao vrhunsko oružje, na oružanju novoformirane, stajaće vojske srpske, prvu svoju upotrebu, nažalost, imala je u gušenju Timočke bune 1883. godine. Pokazala se dobro i u bugarskim ratovima 1885. koji su isto nesrećno završeni. Bila je najbolja, međutim, već 1888. godine, znači nepunih, odnosno osam godina od usvajanja, pronađen je bezdimni barut. Francuzi su počeli da koriste u svom oružju bezdimni barut, što je automatski potisnulo sva oružja na crni barut, kao što je ova puška, i učinilo ih zastarelim", ističe Obradović

Puška "kokinka" u upotrebi i nakon Prvog svetskog rata

Pošto je vrlo brzo zastarela, a bila izuzetno kvalitetno izrađeno oružje, 1907. godine je izvršena modernizacija puškara Gojka Đurića, gde je promenjen kalibar puške na 7 mm, stavljena je nova cev, novi nišani i dodat je magacin za pet metaka, petometni.

Te puške, tzv. "đurićke", nalaze se tokom Prvog svetskog rata u naoružanju drugog i trećeg poziva, a onaj deo koji nije prepravljen, one originalne "kokinke", nalazile su se u naoružanju poslednje odbrane i delom trećeg poziva. Deo prerađenih je ostao čak i posle Prvog svetskog rata.

Kosta Koka Milovanović, otišao je u penziju 1897. godine u generalskom činu. Nema zvanične istorijske potvrde da se oženio ćerkom jednog od dvojice braće Mauzer.

U Beogradu je živeo do smrti u 57. godini (1905. godine). Puška koju je smislio, nastavila je da se koristi godinama nakon njegove smrti.