Crna Gora između Pavla Đurišića i Josipa Broza – spomenici kao bojno polje

Do sela Gornje Zaostro u Crnoj Gori stiže se propalim planinskim putem u dužini nešto manjoj od 10 kilometara od centra Berana. U petak, 8. avgusta, meštani su proslavljali seosku slavu Svetu Petku, kada je otkriven spomenik Pavlu Đurišiću, koji je domaćin slave Vujadin Dobrašinović postavio na svom imanju. Domaćin ipak nije pozdravio goste, jer ga je uoči slave privela beranska policija zbog, kako navode, nezakonitog postavljanja spomen-obeležja Đurišiću.

"Toga dana smo zaključili da ovde, naročito kod predstavnika bivšeg režima i njima bliskih nevladinih organizacija, istoričara i medija –postoje dvojni aršini. Stvara se narativ da je prirodno i logično da je nekim građanima dozvoljeno da na državnom zemljištu mogu da podignu spomenike kome hoće, a neki građani ne mogu da podižu spomenike ni na svom zemljištu", smatra Budimir Aleksić, potpredsednik Vlade Crne Gore za obrazovanje, nauku i odnose sa verskim zajednicama.

Otkrivanje spomenika i sukob tumačenja 

Spomenik Pavlu Đurišiću još nije bio ni otkriven, a protiv njegovog postavljanja progovorili su predsednik i premijer Crne Gore, opozicija i većina medija. Naloženo je da se ukloni. U ranim jutarnjim časovima, na slavu Zaostrožanima, došli su nezvani gosti – policija iz Berana – sa namerom da uklone spomenik, što okupljeni meštani nisu dozvolili. Dogovorili su se da spomenik sami uklone posle liturgije u Crkvi Svete Petke, koju je tog dana služio mitropolit budimljansko-nikšićki Metodije.

Mitropolit Metodije, koji je prisustvovao otkrivanju spomenika Đurišiću, i u govoru ispred crkve tog dana rekao je da "ako neko ima nameru da ukloni spomenik, moraće da ruši crkvu, jer će spomenik uneti u nju". Zbog tog govora je Više državno tužilaštvo u Bijelom Polju pokrenulo postupak u vezi sa podizanjem spomenika. Istoričar Šerbo Rastoder tvrdi da su "ideološke varijacije iz vremena rata u Crnoj Gori i danas prisutne na jedan osoben način". 

"Da li je to politika ili folklor, ja ne znam, ali ono što znam – ovaj spomenik je s pravom izazvao ogromno negodovanje ili interesovanje javnosti Crne Gore. Iza tog projekta očigledno stoji aktuelna vlast i onaj ko je poslednji bunker četništva na ovim prostorima, a to je Srpska prvoslavna crkva", navodi Rastoder. 

Istraživač na Institutu za napredne studije Univerziteta Crne Gore Nikola Zečević podseća da je SPC u Crnoj Gori dugi niz godina jedna od najpopularnijih institucija u zemlji.

"Radi se o verskoj instituciji koja ima ogroman integrativni potencijal. Međutim, postavlja se pitanje zašto SPC bira jednu, rekao bih, potrošenu istorijsku temu, kao što je četništvo, značajnu za oko 15 odsto građana Crne Gore, i stavlja je iznad svoje integrativne uloge i značaja", ističe Zečević.

S druge strane, Budimir Aleksić uveren je da je stav "crkvenih velikodostojnika legitiman kao i bilo čiji drugi", kao i da je vreme verbalnog delikta prošlost. 

"Ljudi iz crkve, sveštenstvo, monaštvo i njeni službenici mogu da govore o raznim istorijskim ličnostima i događajima. Uostalom, najveći naši istoričari u prošlosti bili su crkveni ljudi. Otac moderne kritičke srpske istoriografije, Ilarion Ruvarac, bio je kaluđer. Potpuno je deplasirano razmišljati o tome da li crkveni velikodostojnici mogu da iskažu stav o nekom istorijskom događaju", ukazuje Aleksić.

Zaostro, Đurišićeva Ravna gora

U međuvremenu, spomenik Pavlu Đurišiću prenet je u Đurđeve Stupove i, za sada, neće biti vraćen u Zaostro – selo koje je u Crnoj Gori za Đurišića predstavljalo isto što i Ravna gora za Dragoljuba Mihailovića u Srbiji – komandni štab. Budimir Aleksić kaže da je Đurišićeva uloga potpuno jasna.

"Činjenica je da je Đurišić učestvovao u Junskom ustanku, a prije toga u njemačko-jugoslovenskom sukobu tokom kratkotrajnog aprilskog rata. Poznato je da je odlikovan za hrabrost ispoljenu u otporu Njemcima, što u svojim memoarima potvrđuje i Herman Nojbaher, njemački izaslanik za Balkan i Jugoistok. Oslobodio je Berane i bio jedan od četničkih komandanata. Učestvovao je i u borbama sa partizanima. Njemci su ga zarobili 1943. godine i odveli u zarobljeništvo. Odatle je pobegao i vratio se u Beograd, pa potom i u Crnu Goru. Stradao je od ustaša u aprilu 1944. godine", sumira Aleksić.

Nikola Zečević objašnjava da je "nesporna Đurišićeva saradnja sa okupatorom". 

"On od januara 1942. aktivno ulazi u kolaboraciju sa italijanskim vlastima. Dobija pomoć u hrani, municiji i u oružju tokom cijele 1942. Cilj je bio njegova potreba da se sukobljava sa crnogorskim partizanima. Već od avgusta 1942. potpomaže jedan proces masovnih zločina nad muslimanskim življem na prostoru takozvanog Sandžaka. Već od novembra iste godine, odnosno od famozne konferencije u Šahovićima, šalje jasne instrukcije sebi podređenim komandantima da se mora ući u konačan obračun sa svim neprijateljima naroda, a pod tim – pre svih – podrazumeva partizane i muslimane", tvrdi Zečević.

Dokumentacija

Istoričar Aleksandar Stamatović izražava sumnju u autentičnost dokumenata koji se odnose na istorijsku ulogu Pavla Đurišića. Zaključuje da je, iako postoje svedočanstva o saradnji Đurišićevih jedinica sa italijanskim i nemačkim okupatorima – kao i o njihovoj umešanosti u ratne zločine – potrebno postaviti pitanje porekla tih dokumenata.

"Jedna stvar je famozni dokument – Đurišićev izveštaj Mihailoviću o akciji njegovih jedinica protiv muslimana u nekoliko srezova na trouglu Srbije, Bosne i Crne Gore", ističe Stamatović.

Podseća da se taj dokument prvi put pojavljuje 1945. godine u zborniku "Dokumenta o izdajstvu Draže Mihajlovića", koji je objavila Državna komisija odmah po završetku rata, u vreme kada je Mihajlović još bio u odmetništvu. Stamatović sugeriše da je zbirka možda imala za cilj pripremu javnosti za njegovo hapšenje i suđenje.

"Postavlja se pitanje otkud komunistima, koji su pobednici u Drugom svetskom ratu, ta dokumenta? Ako su ih eventualno zarobili u nekoj četničkoj arhivi, otkud im to", pita se Stamatović, ukazujući na važnost kritičkog pristupa izvorima.

Istoričar Šerbo Rastoder je uveren da su arhivi i literatura dovoljno rekli o Đurišiću.

"Pogledajte u dosijeima – bez obzira na to što su ih posle rata gradile nekakve komisije za koje ćete vi reći da su komunističke, a u njima su se nalazili uglavnom bivši četnici koji su prešli u partizane – imate ime, prezime, ime oca i majke, zanimanje, kratak opis biografije i zločinačka dela. Kod Pavla je spisak zločinačkih dela na hiljadu. Ima ih i kod partizana, ali se Đurišić u izveštajima hvalio Draži Mihailoviću koliko je ljudi pobio", tvrdi Rastoder.

Budimira Aleksić kaže da je reč o falsifikovanim dokumentima. 

"Glavna optužba protiv Đurišića temelji se na evidentno falsifikovanom dokumentu i navodnom izveštaju Draži. Miroslav Samardžić u knjizi dokazuje falsifikate komunističke istoriografije, prema kojoj je Pavle pobio 8.000 muslimana u Čajničkom, Pljevaljskom i Fočanskom srezu", podvlači Aleksić.

Crnogorska bura, priča o spomenicima

Spomenik Pavlu Đurišiću nije jedini koji je ovog leta izazvao burne reakcije u Crnoj Gori. Sličnu pažnju privukla je i bista Jusufu Čeliću, odnosno Isufu Kameru Čelaju, u selu Vusanje kod Gusinja. Podignuta još 2013. godine, u mestu sa oko 600 stanovnika albanske nacionalnosti, tadašnje vlasti nisu sprečile njeno postavljanje, niti je, kako tvrde pojedini Srbi sa severa Crne Gore, zakon zaštitio njihova osećanja.

Spomenik Čeliću uklonjen je ovog leta, u danima pošto je i spomenik Đurišiću sklonjen po nalogu Ministarstva kulture. Natpisi zahvalnosti lokalnog stanovništva ljudima iz Vusanja, Plava i Gusinja su sastrugani i zateknuti razbacani po betonskom postamentu. Istoričar Šerbo Rastoder naglašava da se o žrtvama rata mora govoriti bez podela na "naše i vaše".

"Ubivstvo svakog čovjeka bez suda je zločin. Ako poštujemo to stanovište, onda vi ovdje nemate nevinih. Bilo da se radi o četnicima, partizanima ili drugima. Posebno je veliki zločin ubistvo nenaoružanog čovjeka, žene i đece. Potrebno je afirmisati taj stav, a mi to nemamo. Mi imamo stav 'moji i tvoji'", uverava Rastoder.

Smatra da je "neprihvatljivo porediti Đurišića i Čelića".

Istoričar Aleksandar Stamatović tvrdi da podizanje spomenika nije samo po sebi sporno, već je problem u interpretaciji prošlosti. 

"Neki visoki državni funkcioneri u Crnoj Gori su osudili podizanje spomenika Đurišiću. Neka odu ti ljudi u Gusinje kada ima najviše naroda, zakažu javni skup i kažu ljudima – jeste, Čelić je bio koljač i zločinac... Da vidimo koliko će ih ljudi podržati", navodi Stamatović.

Zalaže se za ravnopravan i demokratski pristup istoriji.

"Ako za jednu zajednicu neko predstavlja heroja i zaštitnika – tim ljudima treba dopustiti da misle to što misle i dopustiti im da podižu spomenike ljudima za koje veruju da su njihove znamenite ličnosti. Isto tako treba pustiti i većinsko pravoslavnom narodu da tumači prošlost i podiže spomenike", kaže Stamatović.

Istorija i ćutanje 

Selo Vusanje, smešteno u podnožju Prokletija, moglo bi da bude turistički biser – odatle se kreće ka Zloj Kolati, najvišem vrhu Crne Gore, ili ka kanjonu reke Grlje. Ipak, kao i Gornje Zaostro, Vusanje je postalo poznatije po istorijskim spomenicima nego po turizmu.

Spomenik Jusufu Čeliću nekada je stajao uz glavni put ka turističkim kampovima, ali mu je lokacija bila teško uočljiva. Meštani nisu bili voljni da govore o Čeliću, a javna rasprava se svela na suprotstavljena mišljenja istoričara. Šerbo Rastoder ističe da je Čelić pripadao kvislinško-vulnetarskom pokretu. 

"Razlika između četničkog pokreta i drugih je u tome što četnici imaju hijerarhiju, komandu, organizaciju, vojsku i zvaničnog predstavnika vlade u Londonu. Muslimanska milicija i vulnetari su ad hok organizacije samoorganizovanog naroda u pokušaju da brane sopstveni dom", zaključuje Rastoder.

S druge strane, Budimir Aleksić napominje da dokumenti dokazuju da je Čelić učestvovao u zločinima protiv srpskog naroda i da je ubijen od strane pripadnika Ozne posle Drugog svetskog rata, 1945. godine.

"Te dokumente možemo da vidimo u Vojnom arhivu u Beogradu ili Arhivu Jugoslavije", upućuje Aleksić.

Stradanja u Pivi i Velici

Selo Velika smešteno je na obroncima planine Čakor, na putu kojim je kralj Aleksandar nekada spojio Crnu Goru i Srbiju preko Peći. U njemu se nalazi škola iz 1864. godine i Crkva Svetih Kirika i Julite. Poseban simbol stradanja ovdašnjeg stanovništva predstavlja krst donet iz Jasenovca, kao i spomenik sa uklesanim datumom "28. jul 1944. godine" – najtragičnijim danom u istoriji sela, kada je ubijeno 428 žena, dece i staraca. Crkva u Velici oslikana je freskopisom Veličkih mučenika, dok je parlament Crne Gore 2022. godine usvojio Rezoluciju o genocidu u Pivi i Velici.

Nikola Zečević ističe da su meštani postradali samo zbog verskog opredeljenja.

"Radilo se o pravoslavcima i lokalna muslimanska milicija je imala naopaku potrebu da se obračuna sa nedužnim civilima. Možemo sasvim otvoreno reći da se taj zločin može tretirati kao određena vrsta genocida. Kao što se i zločini na prostoru Sandžaka nad muslimanima mogu tretirati na isti način", napominje Zečević.

Šerbo Rastoder naglašava da su zločine u Pivi i Velikoj "počinili pripadnici 21. SS Skenderbeg divizije".

"To su divizije koje je Hitler pravio želeći da uvuče manjinske narode u svoje elitne jedinice. To je zločin koji je sam po sebi zaista veliki i ne treba ni o jednom zločinu pričati drugačije nego sa dozom pijeteta", kaže Rastoder.

Ulica, mit i istina

Jedan od aktera Drugog svetskog rata bio je i Osman Rastoder. Pričalo se da i on ima obeležje u kraju iz kojeg je potekao. Petnjica ima nešto manje od 5.000 stanovnika pretežno muslimanske veroispovesti. Iako ulice ove opštine nemaju posebno naznačene nazive, ime Osmana Rastodera pre par godina našlo se, nakratko, u jednoj. Za starosedeoca Arslana Adrovića kratkotrajno postojanje ove ulice izazvalo je dugotrajnu i nepotrebnu pažnju.

"Tvrdim da ne postoji to što vi tražite, Ulica Osmana Rastodera. Prije par godina bila je – kao, u toku noći, neko je stavio tablu i sutradan je nije bilo, i nikada više. Čuo sam o njemu, nisam ga znao, kažu da je imao vojsku i da je, kao, štitio. Ko je i šta je, ne znam", navodi Adrović.

Mišljenje o Rastoderu ima i Šerbo Rastoder. Podvlači da u ovom slučaju rodbinski odnosi nisu bitni.

"Meni Osman jeste rođak, ali ja ne mogu da budem odgovoran za njegova djela, kao što on ne može za moja. Valjda je to jasno! Ako hoćete da me degradirate time što sam ja potomak nekoga, onda mogu ja da pomenem par imena potomaka drugih, pa da se šokirate. Hoćete li da vam kažem ko je đed predsednika Skupštine? Ne mislim da treba da nosimo krivicu naših predaka", kaže Rastoder.

Nikola Zečević tvrdi da je Osman Rastoder bio "ugledni čovek iz bihorskog kraja, očevidno obrazovan".

"Međutim, od 1941. godine ulazi u aktivnu kolaboraciju sa okupatorom i učestvuje u određenim zločinima. Već na početku svog delovanja na prostoru beranskog sreza, konkretno na prostoru sela Police, dešavaju se zločini nad tamošnjim civilnim stanovništvom. Bio je poznat u tom kraju kao Hodža Rastoder i prepoznat po tome što se zalagao da jedan dio današnje Crne Gore, konkretno Plav i Gusinje, postane dio Velike Albanije", ističe Zečević.

Zločini partizana

Istoričar Aleksandar Stamatović smatra da ideologija nije bila presudna za postupanje prema srpskom stanovništvu u Drugom svetskom ratu.

"Marsovci da su se iskrcali u ta područja, oni će biti uz njih ako rade protiv Srba i pravoslavaca. To je bio jedan primitivni oblik saradnje sa fašističkim okupatorom, gdje su se poklopili isti ciljevi. Stanovništvo petnjičkog kraja, Plava i Gusinja sarađuje i sa austrougarskim okupatorom za vrijeme austrougarske okupacije u Crnoj Gori od 1916. do 1918. godine", uverava Stamatović.

Građanski rat u Crnoj Gori od 1941. do 1945. bio je izuzetno krvav. Na teritoriji Kolašina postojala su brojna "Pasja groblja". Tragovi partizanskih i komunističkih zločina u Crnoj Gori do danas nisu obeleženi, i teško da ima Kolašinca koji bi sa potpunom sigurnošću mogao da kaže gde se tačno nalaze.

"Početkom decembra 1941. došlo je do preokreta u bici za Moskvu. Njemačke snage su bile odbačene 200 kilometara unazad. Komunističko-partizansko rukovodstvo je procijenilo da će rat brzo da se završi. Za njih, okupator više nije bio primarni protivnik, već su to bili ideološki neprijatelji, kako su ih oni nazivali – ostaci buržoazije i svih pratećih elemenata. Gdje je u toj i takvoj ruralnoj i pastirskoj Crnoj Gori buržoazija!? Takvih primjera masovnih grobnica je na desetinu", objašnjava Stamatović.

Nikola Zečević ističe da "Pasja groblja" – zločin koji se dogodio 1942, u ograničenom području kolašinskog sreza – nesumnjivo predstavljaju jedan od najtežih zločina koje su počinile partizanske snage.

Međutim, naglašava da, kada se govori o komunističkim zločnima, ne sme sva pažnja javnosti da se usmeri isključivo na taj događaj. Prema njegovom mišljenju, neophodno je otvoriti i pitanje masakra u Baru iz 1945. godine, u kojem su, kako tvrdi, crnogorski partizani počinili zločine nad lokalnim albanskim stanovništvom.

Brozovo nasleđe

Može li se, zbog ovakvih zločina, u trenutku velikog preispitivanja događaja i ličnosti iz Drugog svetskog rata, postaviti pitanje odgovornosti čoveka čije je ime glavni grad Crne Gore nosio gotovo pet decenija. Za razliku od drugih bivših jugoslovenskih država koje su krajem osamdesetih rušile spomenike Brozu, Crna Gora i tadašnja vlast su 2018. godine u centru Podgorice podigle spomenik Titu.

Šerbo Rastoder smatra da je "Tito u Podgorici siguran", kao i da Crna Gora nije "primarno četnička, nego partizanska sredina".

"Zaboravljate da je ovdje još uvijek mnogo ljudi čiji su očevi poginuli u partizanima i da je Crna Gora na kraju rata imala toliko generala da je to bio jugoslovenski problem", smatra Rastoder.

Budimir Aleksić, međutim, ističe da je problematično to što Podgorica ima spomenik Titu.

"Podignut je spomenik čovjeku koji je naredio bombardovanje Podgorice 1944, zahvaljujući kome je sravnjena sa zemljom i gdje su bile hiljade žrtava. Dakle, da se slobodno govori o Titu, o njegovoj ulozi u Crnoj Gori u Drugom svjetskom ratu, pa da se onda vidi da li je prirodno da se njemu podiže spomenik. I zašto može njemu, a ne može nekom četničkom komandantu, ili zelenaškom, separatističkom, ili pripadniku neke vojne formacije ovog ili onog naroda", ističe Aleksić.

Istoričari ističu da je za trezvenu raspravu o prošlosti neophodna istorijska distanca. Međutim, čini se da to u Crnoj Gori nije slučaj, jer se istorija i dalje proživljava kao savremena stvarnost. Za jedne, ona je odavno napisana i svaka nova rasprava predstavlja puki revizionizam. Drugi smatraju da je osam decenija dovoljno dug period za otvorenu debatu o ličnostima i događajima iz Drugog svetskog rata. A treći, u polemikama oko spomenika – koje su do sada obeležile leto 2025. godine  – vide dokaz da Crna Gora još nije spremna da se suoči sa najtežim pitanjima svoje istorije.