Govor mržnje na mrežama – anonimnost kao oružje, traume kao posledica

Daleko od očiju, daleko od srca. Po tom principu funkcionišu i društvene mreže, koje mnogi zloupotrebljavaju za javno širenje govora mržnje sa anonimnih profila.

Korisnička imena mogu biti štit, ali i prekidač empatije i savesti, upozoravaju psiholozi.

Agresivnoj retorici na mrežama najčešće pribegavaju oni sa brojnim ličnim frustracijama. Utiče i niz drugih faktora.

"Od toga da li se u samom društvu podstiče takav vid govora, a može zavisiti i od karakteristika same ličnosti. Mogu biti uključeni različiti psihološki mehanizmi kao što su, na primer, projekcija svoje agresivnosti, nekih delova ličnosti koje ne možemo u sebi da podnesemo, projektujemo na tu drugu osobu. Zatim, može biti pomeranje agresije. Ako smo u svom životu nezadovoljni ili puni nekih frustracija, možemo to nezadovoljstvo ili frustraciju usmeravati na neku laku metu. Može biti čak i neka nezdrava zavist“, navodi psiholog i psihoterapeut Jovana Pešić.

Iako je govor mržnje posebno usmeren na grupe koje su različite na osnovu rasne, etničke, seksualne i druge pripadnosti, žrtve su sve češće i pojedinci.

A kada su sami protiv svih, ljudi upadaju u depresiju, gube samopouzdanje, bore se sa doživljajem bespomoćnosti i sramote.

Opasnost od prelivanja mržnje u realan svet

Posebno je opasno što govor mržnje može da mobiliše na direktnu akciju, koja se sa mreža preliva i u realnost.

"Izuzetna potreba da se pripada određenoj grupi često se zloupotrebljava i onda se kroz govor mržnje ljudi poistovećuju sa istomišljenicima i udružuju se oko diskriminacije. Znate, kroz govor mržnje mi idemo od stereotipa, kroz predrasude, do pravog diskriminatornog ponašanja", objašnjava psihijatar Nevena Čalovska.

Psiholozi naglašavaju – ko ima ispunjen život, ne bavi se životima drugih, posebno ne na društvenim mrežama.

"Reči ljudi su njihov odraz, a ne odraz onoga kome su upućene i, ako bismo radom na sebi došli do toga da stvari koje nam dolaze od drugih ne shvatamo kao da su naše, već da su njihove i da ono što mi emitujemo drugima smo mi, to bi onda donelo jednu vrstu olakšanja da na neki način se ipak zaštitimo od tog spoljašnjeg uticaja“, ističe psiholog Nađa Tulić.

Zaštita je posebno potrebna deci i mladima, jer su zbog nedostatka iskustva i zrelosti najranjiviji.

Međutim, niko nije imun, upozoravaju stručnjaci. Negativni komentari nikada neće sami izazvati poremećaje mentalnog zdravlja, ali se nikad ne zna za koga će biti kap koja prelije čašu.