Ubistvo dvogodišnje Danke produbilo traume – kako živeti sa saznanjem da su među nama ljudi sposobni za takav zločin

Psiholog Radmila Vulić Bojović je, gostujući u Jutarnjem programu RTS-a, rekla da nas je, nakon Ribnikara, Dubone i Malog Orašja, ubistvo dvogodišnje Danke Ilić pomerilo iz temelja.

“Reč o detetu, o bebi praktično, koja nema ni dve godine. Njena mogućnost da samu sebe zaštiti od bilo čega je zapravo bila nepostojeća. Tako da je na odraslima, na raznim odraslima, bilo da joj nekako tu zaštitu pruže“, kaže Radmila Vulić Bojović.

Navodi da su svi imali potrebu da se na neki način uključe u slučaj nestanka dvogodišnje devojice iz Bora i da saznaju šta se s njom desilo, ali da je i u ovom slučaju na medijima bilo da slede kodekse i da prave jasnu razliku između onoga što su informacije, senzacionalizam i spekulacija.

“Mislim da izveštavanje nije bilo dobro za sveukupnu atmosferu, koja je, da podsetim, trajala deset dana. To je bio jako dug period... Ovaj rasplet događaja koga smo postali svesni juče, mislim da je duboko uznemirujući. Govori o toj nekoj banalnosti zla i o tome kako ljudi koji mogu da počine nešto zaista strašno, žive tu među nama i ni po čemu se ne izdvajaju“, kaže psiholog.

Ističe da je za društvo uznemirujuće to što iza ubistva deteta stoji izbegavanje odgovornosti.

“Stavimo po strani u ovom trenutku sudbinu tog nesrećnog deteta i te nesrećne porodice koja je izgubila dete. To je stvarno nešto najteže što čoveku može da se desi u životu, ali čitav ovaj splet okolnosti gde se dvojica odraslih ljudi odlučuju na tako nešto i deset dana drže čitavu javnost u nekoj vrsti limba, nekoj vrsti stanja ni na nebu ni na zemlji, kada se ne zna šta se dešava, generišu se razne strahovi... Prirodno je da svaki roditelj, pa i onaj ko nije roditelj, u tom trenutku nekako kaže – čekaj, pa da li je moje dete bezbedno, šta da radim, kako da obezbedim bezbednost detetu”, kaže Radmila Vujić Bojović.

Odgovor je, kaže, takođe uznemirujuć i nešto sa čime moramo da naučimo da živimo.

“To je da apsolutna bezbednost, nažalost, ne postoji. Uvek su moguće neke situacije koje mogu da budu rizične i mogu da dovedu do, nedajbože, tragičnog ishoda, da dovedu do povrede, da se nešto desi... I negde bi trebalo da svoj način i svoj pristup i roditeljstvu i pripremi dece za realan život, prilagodimo tome. Da im kažemo – ne postoji način da ja nad tobom bdim 24 sata, to je nemoguće. Ali ti bi negde trebalo i morala da prepoznaš gde su opasnosti i šta opasnosti mogu da budu”, rekla je psiholog.

Duboka i dugotrajna trauma

Naglašava da su prošlogodišnja masovna ubistva ostavila duboku traumu na nas, budući da je reč o situaciji za koju, ističe, 99 odsto ljudi ne bi moglo ni da zamisli da je moguće da se desi.

“Možemo nekako da razumemo našim saznajnim aparatom i emotivnim aparatom da dođe neki stranac, neko ko ima mentalnih teškoća, itd. i uradi neki stravičan zločin. Ali da to uradi dete, ili jako mlada osoba, to je praktično nešto sa čim ja kao profesionalac, evo 11 meseci posle, još imam problem da shvatim kako je moguće. Mogu da zamislim kako je ljudima koji žive svoje svakodnevne živote i pitaju se šta li se krije iza lika koji vidim, da li je to neko ko potencijalno može da me ugrozi”, rekla je Vulić Bojevićeva.

Ističe da traume ne samo da su duboke već će i dugo trajati.

”Mislim da je ovo što se sada desilo sa devojčicom Dankom negde samo potpirilo na neki način ili produbilo nesigurnost, jer čak ni jedno dete koje je malo, ima manje od dve godine, jedva hoda, kažu da nije govorila… nije sigurno“, kaže psiholog.

Kako živeti u strahu

Napominje da je važno da ne ulazimo u iracionalnu dimenziju straha – da će nam se nešto loše dogoditi kada izađemo na ulicu, ali da je neophodno da budemo spremni da reagujemo na vanrednu situaciju najbolje što možemo u određenom trenutku.

“Sledeće što je važno to je kvalitet života. Znate, živeti u strahu, živeti u toj vrsti napetosti nije jednostavno. Ne samo što nije jednostavno, nego ostavlja trajne posledice. Mi ne možemo funkcionisati tako. Mi imamo u psihijatrijskim i psihološkim i psihoterapijskim ordinacijama epidemiju anksiozno-depresivnih stanja, koja direktno proizlazi iz konteksta u kome mi živimo, u kome je nesigurnost zapravo nešto što nas prati svaki dan”, kaže Radmila Vulić Bojović.

Zbog toga ljudima savetuje da se okrenu sebi i svojim bližnjima.

"Da stvaraju mikrosvetove utehe i sigurnosti bez ideja da negiraju da opasnost postoji”, navodi psiholog i dodaje da se, onda kada se osetimo nesigurno, treba obratiti osobi od poverenja, koja može da nam pruži utehu.

”Neki put takva reč, takav razgovor, znače mnogo više nego ne znam ni ja kakve mere bezbednosti, jer one zapravo nisu apsolutne, kao što ništa nije apsolutno”, ističe Vulić Bojovićeva.