Zašto zabrana prilaska ne može da zaustavi femicid

Pre četiri dana čovek je izmasakrirao ženu i njenu majku kod Beočina. Izdržavao je uslovnu kaznu od deset meseci zbog porodičnog nasilja i imao zabranu prilaska.

Vrlo potresna ispovest jedne novinarke osvanula je u Nedeljniku. Ona priča o zlostavljanju koje je trpela u svojoj kući i vrlo lošem odnosu policije prema njoj kada je otišla da prijavi nasilnika. 

Analizirajući oko 30 studija iz različitih delova sveta, Jovana Gligorijević je došla do zaključka da efikasnost mera zabrane prilaska, zavisi od toga kakav je nasilnik. 

"Ona ima efekta, ako je reč o razumnijoj osobi ili nekom blažem obliku nasilja. Ima efekta kada je reč o nečemu što najčešće nema veze sa partnerskim nasiljima. To je proganjanje, udvaranje bez pristanka one osobe prema kojoj je usmereno", precizirala je Gligorijevića.

Kaže da ne postoji jedinstvena metodologija kojom bi se mogli izmeriti efekti mere zabrane prilaska i kontakta.

Ukazuje da istraživanja pokazuju da se žene osećaju, makar u prvom trenutku kada je ta mera izrečena, sigurnije. Međutim, to je uglavnom u onim zemljama gde je praksa da lično podnesete policiji zahtev da  nekom bude ograničeno pravo da vam priđe ili da vas kontaktira.

Kome sve u Srbiji žena može da prijavi nasilnika

Gligorijevićeva navodi da naš zakon predviđa da žena ne mora da ode u policiju i prijavi nasilnika, već da to može da učini i u Centru za socijalni rad, da se požali lekaru koji je dužan da sve to prijavi.

"Naravno, na kraju se sve to sliva u policiju. Međutim, onda dolazimo do prvog problema, a to je da ona mora da ponavlja svoje iskustvo i svedočanje beskonačno puta", ističe ona.

Takođe trebalo bi da u stanici u svakom trenutku bude neko ko je obučen za rad sa žrtvama porodičnog i partnerskog nasilja, što nažalost nije slučaj. 

"Iako ne bi trebalo da se događa, zaista je moguće da jedan policajac ili policajka, inspektor dođe sa uviđaja za oružanu pljačku i da treba da razgovara sa ženom koja je došla prijaviti porodično nasilje. I ne postoji nikakva vrsta psihološke podrške ni za njih", ukazuje Gligorijevićeva. 

Manjak profesionalaca i proceduralni paradoksi

Ocenjuje da je manjak obučenih ljudi, profesionalaca koji treba da u tim situacijama rade s osobama koje su pretrpele porodično nasilje. Postiji, kako kaže, ta neujednačenost broja senzibilisanih i obučenih ljudi.

"Centar za socijalni rad čim posumnja da postoji porodično nasilje, prijav to policiji. Policija prihvati prijavu, sve bude u redu. E, kada krene istražni postupak, taj centar za socijalni rad se smatra stranom u postupku, jer je on taj koji je podneo prijavu. Ako je vodio slučaj te porodice i najbolje je upućen u to, predmet mora da se preseli u neku najbližu drugu lokalnu sredinu. Na primer, iz Kragujevca mora da se preseli u Kraljevo. To je jedan od paradoksa", naglašava Gligorijevićeva.