Takovska 10: Aleksandar Ranković – lično i političko, 40 godina posle

Na Prvom programu RTS-a počelo je emitovanje igrano-dokumentarne serije "Drug Marko", koja kroz 10 epizoda prikazuje ulogu Aleksandra Rankovića u prelomnim godinama pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata.

Slobodan Ranković, sin Aleksandra Rankovića, rekao je gostujući u emisiji “Takovska 10“ da nisu imali poverenja u državu kada je Ranković preminuo i kada je trebalo da bude organizivana njegova sahrana.

“Mića, moj brat i ja smo avionom u šest sati krenuli u Dubrovnik. Mića je organizovao kovčeg, sahranu, sve što je bilo potrebno da se uradi da bi kovčeg bio ukrcan u avion. Pokušali smo da dobijemo karte i to je bio veliki problem. Na kraju smo po intervenciji iz Beograda uspeli da dobijemo neke duple karte, inače bi se desilo da kovčeg ode bez nas“, rekao je Ranković.

Ističe da to sve govori jer su se kasnije pronosile priče da je država mnogo pomogla i poslala avion.

“Kada smo došli u Beograd sav kontakt koji smo imali je bio sa Savezom boraca. Savez boraca je saslušao šta mi imamo da kažemo, otišao u Predsedništvo, slušao šta oni imaju da kažu, vraćao se nama i to je tako išlo tri dana. Nismo imali vremena ni da žalimo, a o spavanju i odmoru ni govora“, dodao je Ranković.

Ukazao je da im je kroz kuću tada prošlo 1.000 ili 2.000 ljudi.

“Većinu nikada nismo bideli pre toga, ljudi su došli da se poklone i da izraze svoje saučešće“, rekao je Ranković.

Navodi da je dogovor bio da sahrana bude u Aleji heroja, ali da u to nisu mogli da veruju.

“Tako da smo paralelno imali organizaciju da jednostavno pokupimo kovčeg i da odemo u Draževac, njegovo rodno selo“, rekao je Ranković.

Ko je organizovao sahranu

Na pitanje ko je organizovao sahranu Aleksandra Rankovića, njegov sin kaže Savez boraca.

“Mi nismo imali nikakvog upliva u to, mi smo imali svoje zahteve koje smo pokušavali da proguramo. Jedan od zahteva je bio da ne bude počasne straže, jer bi u nju stavili borce od 1945. pa dalje, to je potpuni apsurd. Zatim, pošto to nije bila jedinica Garde nego Vojska onda smo tražili da ne bude nijednog čina. Pokušali smo i da neko od strane porodice i prijatelja, konkretno smo mislili na Vojkana Lukića, održi govor, međutim to nije dolazilo u obzir“, naveo je Ranković.

Ukazao je i da su tražili govore da vide pre sahrane, kao i da se Titovo ime ne spominje, ali da to nije moglo da se desi.

Apsurdna situacija je, dodaje, da je kada je kovčeg već bio u grobu Mićina ćerka htela da kaže: “Poslednji pozdrav dekolino“, ali istog trenutka su je sklonili.

Na sahrani bilo više od 100.000 ljudi

General Svetko Kovač, koji je i pisac scenarija za seriju “Drug Marko", kaže da je prema procenama na sahrani Rankovića bilo više od 100.000 ljudi.

“Takođe, značajne su procene šta se očekivalo. Prvo je vojna služba procenjivala da će biti oko 10.000 prisutnih, ali nisu pratili situaciju šta se dešava. Međutim, služba Državne bezbednosti je procenjivala da će biti oko 50.000, jer je pratila šta se dešava u drugim gradovima i da se spremaju da dođu u Beograd“, navodi Kovač.

Dodao je i da su strane službe pratile taj događaj, ali i sve što se dešavalo posle smrti Tita.

“To je bio događaj koji je privukao pažnju, a i sam Aleksandar Ranković je bio interesantan za strane službe ne samo dok je bio na vlasti, nego i kasnije. Stalno se spekulisalo o njegovom učešću u vlasti, odnosno da će on u slučaju neke krize i Sovjetske intervencije u Jugoslaviji biti oslonac i organizator nove vlasti. Mada je on uvek govorio pa zar neko misli da ja na ruskim tenkovima dođem na vlast. Znači, on nikada nije razmišljao o tome“, rekao je Kovač.

Kovač poručuje da je Ranković celog života bio Jugosloven, kao i da je ponašanje ljudi na njegovoj sahrani bilo rezultat akumulirane negativne energije.

"Prvo smena Aleksandra Rankovića koja je bila izvedena kako je izvedena, ali i smena nekih drugih srpskih kadrova… Sledeće su ustavne promene 1974. godine i ono što su one donele, jasno se videlo da Jugoslavija ide ka konfederalizmu, a to se sve vezivalo za odlazak Rankovića“, rekao je Kovač.

"Sahrana Rankovića prva pobuna Srba protiv Tita"

Odluka Markovića, Čkrebića i Ljubičića bila je da se Ranković sahrani na korektan način, da se ne prećuti nijedna zasluga, ali da se pomene i sukob sa Titom i Komunističkom partijom.

Istoričar Bojan Dimitrijević, koji je i pisac studije o Aleksandru Rankoviću, kaže da je ta trojka druga generacija komunista, a već je taj sukob bio daleko i mogli su to da učine.

“Pominjanje njegovih zasluga je bilo sa oduševljenjem dočekano, a ovo drugo je zvižducima“, kaže Dimitrijević.

Ističe da je tu bilo i prvoboraca i bivših pripadnika DB-a i građanska desnica i anarhista, ali i običnih građana.

Aleksandar Ranković je, dodaje, bio simbol nepravde koja je učinjena Srbiji i zajedničkoj državi Jugoslaviji.

“To je bio jedan bunt protiv te nepravde učinjene njemu i jedna vrsta, kako je Dobrica Ćosić prokomentarsao, straha za državu koji se javio, da njegovim odlaskom dolaze neka nemirna vremena. To je bila dobra ocena“, istakao je Dimitrijević.

Na pitanje da li je sahrana Rankovića prva pobuna Srba protiv Josipa Broza Tita, Dimitrijević kaže da jeste.

"To je bilo neartikulisano, nije bio jasan cilj, ali jeste bio protest i prema nepravdi koja je učinjena Rankoviću. Narod je prepoznavao da je posle njegovog sloma država počela da ide naglo u konfederaciju i jednu vrstu sloma, da su došli kosovski problemi, tihe migracije ljudi sa Kosova, sve je to tinjalo, ali o tome se nije govorilo", rekao je Dimitrijević.

Neki kažu i da je Rankovićeva sahrana rodno mesto politike Slobodana Miloševića, Dimitrijević navodi da ne voli tu ideologiju, ali da jeste tako.

“Ta linija koja se osamdesetih godina provlačila i ona je bila potpuno suprotna onoj liniji koja iznedrila posle Brionskog plenuma“, rekao je Dimitrijević.

Kako su se upoznali Leka i Tito

Josip Broz Tito i Aleksandar Ranković upoznali su se 1937. godine, a obojica su bili u zatvorima i prošli istu školu, navodi Dimitrijević.

“Tito je tada morao da se opremi jednom novom ekipom ljudi koja će mu činiti vrh partije, jer je ta grupacija bila smetnja i okrenuo se prema mlađoj grupi“, dodao je.

Smatra da je Tito za Leku procenio da je reč o odanom partijcu, kao i da je sklon partijskom zalaganju, a da je Tito Rankovića fascinirao svojim oreolom internacionalnog revolucionara.

"Bio je stariji od svih njih 15 i 20 godina, svi su ga zvali 'stari', na bazi svojih godina i partijskog legitimiteta i to je ostalo tako. Oni zajedno prolaze ceo rat i nema tu mnogo odvajanja do početka šezdesetih godina", ističe Dimitrijević

Kaže da je važno napomenuti da Ranković nije bio samo šef službe, nego organizacioni sekretar Saveza komunista, kao i da su kompletna personalna politika i dosijei bili kod njega.

Sukob Tito–Ranković–Kardelj

Dimitrijević navodi i da je sukob između Kardelja, Rankovića i Tita počeo 1957. godine posle povratka iz Sovjetskog Saveza.

“Verovatno je Tito pomislio da će instruirajući Rankovića da makne Kardelja i reši taj problem. To je trajalo od 1957. do 1962. ili 1963. godine, jer je on očekivao da će Raković preuzeti stvar, centralizovati državu i uvesti malo u stegu kao ranije, međutim Ranković verovatno nije više imao snage za to“, kaže Dimitirijević.

Ističe da je Ranković imao bazičnu poštenost u sebi.

“Prosto sa Kardeljem je bio u tom Politbirou od 1937. godine i sad bi bilo potpuno neverovatno da bez ikakvog posebnog razloga on krene na njega. I tu je ta ključna stvar, Tito je presekao stvar pošto je imao pritisak iz hrvatskog i slovenačkog rukovodstva i rekao dobro pošto Ranković to ne može on se parkira na pravac potpredsednika koji je potpuno protokolaran, a ići ćemo konfederativnoj Jugoslaviji s tim da niko ne dira moju međunarodnu poziciju, jer je sebe već tada doživljavao kao lidera svetskog kalibra“, naveo je Dimitrijević.

Često se govori da je Ranković imao tu želju da nasledi Tita, ali Dimitrijević kaže da je funkcija potpredsednika bila ograničena na četiri godine.

“Pitanje je šta bi Ranković 1967. godine radio“, dodao je Dimitirjević.

Na pitanje šta bi bilo da je Ranković postupio po Titovoj naredbi i sklonio Kardelja, Dimitrijević kaže da može biti da bi to bio jedan zaokret ka Sovjetskom Savezu, ali da su to samo pretpostavke.

"Ranković uočio razbijanje Jugoslavije"

Kovač ističe da je posebno značajna proširena sednica Izvršnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije 14. marta 1962. godine

"Tada su Tito i Ranković bili na istoj strani, oni su se zalagali za očuvanje Jugoslavije nasuprot već nekim otvorenim zahtevima predstavnika Slovenije i Hrvatske koji su tražili decentralizaciju Jugoslavije. Tada je Tito pitao: 'Ljudi, da li smo mi kadri da sačuvamo Jugoslaviju'", dodaje Kovač.

Navodi da su se posle toga desile velike promene i da Tito više nije bio uz Rankovića i nije podržavao očuvanje Jugoslavije na njegov način.

"Pre toga imamo 1953. Tito dobija prvi petogodišnji mandat, 1958. dobija drugi mandat i onda se postavlja pitanje šta sada, a treba da ostane i dalje predsednik Jugosavije i onda se ide na noviju stvar. Donosi se Ustav 1963. godine, Kardelj je predsednik ustavne komisije i on kroz taj predlog postavlja tipične konfederalne osnove za organizaciju nove države. Ranković to uočava i kaže: 'Stari, šta je ovo?'. A Tito kao da ne zna o čemu se radi i traži da mu označi koja su mesta sporna", ističe Kovač.

Dodaje da je Tito naravno sve znao i da ga je Kardelj već upoznao sa svim.

"Ranković je uočio čemu to vodi – razbijanju Jugoslavije, onome što je njemu najviše smetalo. Njemu je uvek partija u funkciji očuvanja Jugoslavije bila na prvom mestu", naglašava Kovač.

"Ranković je slepo verovao Titu"

Kovač kaže i da kada je partijska komisija pozivala ljude na razgovor, Ranković je to saznao.

"Onda je pitao Crvenkovskog zašto njega ne zove niko, valjda se nešto od toga odnosi i na njega, ali mu on kaže ne brini druže Marko mi ćemo doći kod tebe kad bude vreme, nema problema. A onda on upoznaje Tita sa tim da Ranković traži razgovor, a Tito kaže ja ću da razgovaram sa njim", dodaje Kovač.

Između ostalog Tito njemu kaže malo će te napasti na Brionskom plenumu, ali ti nemoj da se braniš, ti ćuti.

"Ranković je, nažalost, slepo verovao Titu ne samo pre plenuma, za vreme plenuma, nego i šest meseci posle plenuma, a onda je tek posle toga počeo polako da uviđa da je to odavno pre toga bilo režirano i planirano", dodaje Kovač.

"Tito nije skidao naočare, nije ga u oči pogledao"

Slobodan Ranković kaže da je njegov otac razgovarao sa Titom neposredno pre Brionskog plenuma.

"Vratio se odatle slomljen, govoreći stalno da Tito ne skida naočare, što se do tada nije dešavalo. Crne naočare je non-stop imao i nije dozvoljavao da ga pogleda u oči", dodaje Slobodan.

Ističe da su otišli u Dubrovnik u to vreme i da mu je majka rekla da Leka daje ostavku na sve funkcije, jer mu je svega dosta i da tu drugarstva više nema.

"On je želeo da izađe iz toga, ali nije znao šta ga čeka. Taj prvi infarkt koji je dožoveo na Brionima oko 12, 1 ujutru zato što su materijale za plenum dostavili oko pola 12 iako je taj oficir koji je bio kod njega išao i tražio i uvek se vraćao govoreći da materijali nisu spremni. Ali kroz prozor se videlo da svi čitaju materijale i uče svoje lekcije i šta treba da kažu, praktično svi su otišli po svoje mišljenje", kaže Slobodan.

To je bio jedan težak slom, poručuje Lekin sin.

Oduzeti pasoši, ostali bez kuće

Govoreći o tome kako je njegova porodica živela od tog trenutka, kaže da su njegovoj majci uzeli pasoš kada je imala karcinom trebalo da ode na operaciju u London.

Bez objašnjenja nije dozvoljeno, nije mogla da ode, dodaje. Ističe da je operisana u Ljubljani i da je to dobro prošlo

Izbačeni su iz kuće dosta kasnije i poručuje da je to bila apsurdna situacija i potpuno nepotrebna, kao i da ta kuća i danas stoji prazna i napuštena.

"Mi smo pokušavali da otkupimo tu kuću, država je u tom trenutku dala 1.500 kuća i stanova na otkup. Međutim, postojao je spisak od 18, pa 12 imena koja ne mogu da otkupe", kaže Slobodan.

Navodi i da je njegova majka, koja je bila profesorka na Ekonomskom fakultetu, bila izbačena sa fakulteta.

"Na partijskom sastanku Ekonomskog fakulteta, gde je obavezno prisustvo, svako je bio poimenice prozivan da glasa da li je za to da se Slavka Ranković isključi iz Saveza komunista i proglasi moralno i politički nepodobnom za profesora na univerzitetu i tako je izbačena sa beogradskog univerziteta", zaključio je Slobodan.