Gavrilović: Ivan Radovanović proizvodi neprijatelja kroz etiketiranje i iznošenje neistina

Odgovor Ivana Radovanovića me je sačekao u Varšavi, na skupu ODIHR-a o izborima na Zapadnom Balkanu. Na poziv ODIHR-a, učesnicima sam predstavio koncept industrije populizma, koji je plod desetogodišnjeg BIRODI monitoringa medija i istraživanja publike tokom i van izbornih kampanja od 2012. godine naovamo.

Blagodareći svojevrsnoj hiperprodukciji izbora stvorena je pozamašna istraživačka građa, a na njoj i koncept industrije populizma koji objašnjava uzajamno uslovljene procese dezideologizacije (ideologija kao element politike nije bitna), dezinstitucionalizacije (neformalne i partijske strukture dominiraju nad formalnim i zakonitim), personalizacije (legitimizacija lične vlasti), deprofesionalizacije (nesankcionisana zloupotreba stručnih znanja, uz mali ili nikakav uticaj strukovnih udruženja i stvaranje pseudoprofesija) i proizvodnje neprijatelja (stvara se medijska i društvena legitimizacija progona neistomišljenika).

Instrumenti industrije populizma su mediji koji omogućavaju promociju, propagandu, cenzuru i etiketiranje.

U ovom tekstu nastojaću da prikažem gde je Ivan Radovanović i njegov odgovor u industriji populizma, čime ću staviti tačku na ovu prepisku, uz iskrenu zahvalnost Ivanu Radovanoviću što mi je omogućio da se obratim publici RTS-a.

Jedna od osobina industrije populizma je proizvodnja neprijatelja kroz etiketiranje i iznošenje neistina. Evo kako to Ivan Radovanović uzorno čini.

Prvo, nije tačno da se mojom malenkošću bavio samo u dva navrata. Arhiva Informera kaže da je to bilo u tri navrata. Dva je naveo, treći se bavi nenasilnom komunikacijom. Ovome treba dodati i film "Progon" koji je emitovan na TV Pink, a u kojem je, posle emitovanja mog komentara o glasačima SNS-a u filmu "Vladalac", Radovanović ponovio neistinu o krezubim glasačima SNS-a, što ja nikada nisam izgovorio (Srbija postaje socijalna deponija bolesnih i korumpiranih - Društvo - Dnevni list Danas). Radovanović prećutkuje da je tekst iz izvornog medija prenet i na sajtovima Pinka i Informera.

Valja napomenuti da me Informer i TV Pink nikada nisu pozvali da predstavim svoju stranu, a to je pravilo kojeg bi svaki medij i novinar trebalo da se drže. U slučaju TV Pink i filma „Progon" to je kršenje člana 8. Pravilnika o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga koje REM treba da sankcioniše.

Ponoviću, problem je što sam nacrtao mehanizam propagande koji koristi vlast, i to uz pomoć ankete od 1.500 evra i podacima iz monitoringa medija. To se radi tako što se u anketu stavi pitanje kojim se meri kako se ispitanici informišu i tako dobijeni nalazi uporede sa podacima o predstavljanju stranaka po posmatranim televizijama. Vrlo prosto za onoga ko zna!

Nadalje, Radovanović, kao ne-stručnjak, istraživanje koje sam uradio naziva "sumanutim", iako je istraživanje urađeno po profesionalnim standardima. Mirne duše, posle učlanjenja, to istraživanje sam poslao WAPOR-u na evaluaciju i dobio potvrdu o njegovoj metodološkoj ispravnosti.

Što se tiče optužbe da sam rekao da je prekršen Zakon o sprečavanju korupcije, član 2, zbog sukoba interesa predsednice Saveta REM-a Olivere Zekić i Radovanovića, i tu imamo neistinu. Nikada nisam rekao da je Zakon o sprečavanju korupcije, član 2, prekršen, već da postoji rizik od kršenja.

Na temu mog članstva u WAPOR-u, Radovanović je prvo napisao neistinu: "Ono što ne kaže je da se član WAPOR-a postaje tako što se uplati pedesetak dolara (svaki čitalac i ja možemo to da budemo), i da se sam i jedini prijavio za to da bude "National representative" (nacionalni predstavnik) ove organizacije", a onda probao da se koriguje u drugom tekstu. „Sam kaže da su ga za nacionalnog predstavnika u WAPOR-u predložila dva ugledna profesora, a odmah zatim - da je jedini član WAPOR-a iz Srbije. Pa koga onda ugledni profesori da predlože? Nekog bibliotekara?"

Ja sam postao član WAPOR-a iz razloga što sam u Srbiji kriminalizovan (zahtev narodnog poslanika da reaguje javno tužilaštvo zbog istraživanja) i etiketiran (iznošenje neistina o nalazima istraživanja), u čemu je učestvovao i sam Radovanović. Imajući to u vidu, kao i činjenicu da u Srbiji ne postoji strukovno udruženje istraživača javnog mnjenja, učlanio sam se u WAPOR da bi imao nekoga ko bi vršio profesionalnu evaluaciju mojih istraživanja, a ja se bavio profesijom za koju sam se školovao i od koje nameravam da živim.

Upoznavši se sa stanjem u Srbiji, WAPOR je konstatovao da je potrebno da postoji koordinator (i to kao volonter) koji će raditi na promociji WAPOR kodeksa. Detaljnije u godišnjem izveštaju WAPOR-a za 2021. godinu.

Valja čitaoce upoznati da su za moje postavljanje za koordinatora WAPOR-a za Srbiju zaslužni i tekstovi koje je napisao Radovanović, etikete izrečene od poslanika Đukanovića, neistine sadašnje ambasadorke u Hrvatskoj Jelene Milić, tekst analitičara medija Ištvana Kaića u Informeru na koji nisam dobio mogućnost da odgovorim, a prvenstveno nekadašnji poslanik, a sada ministar, Martinović koji je tražio istragu protiv BIRODI-ja za onu vrstu rezultata koju SNS dobija od IPSOS-a na sedmičnom nivou - sociodemografska analiza izbornih preferencija birača u Srbiji.

Javni servis tada nije imao potrebu da me pozove i pita kao drugu stranu, jer je vest o Martinovićevom zahtevu preneo RTS Martinović: Tužilaštvo da reaguje na razgovor Jeremića i Roćena što mu je bila obaveza po Pravilniku o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga, član 8 i Kodeks novina Srbije ako je vest bila samo na sajtu RTS-a!

Sve navedeno govori o potrebi uspostavljanja strukovnog udruženja na čemu volonterski radim, pošto bez strukovnog udruženja i kodeksa istraživanja, skoro pa zakonomerno, postaju sredstva promocije, propagande i/ili manipulacije.

Evo još jedne neistine koju je Radovanović izneo na sajtu javnog servisa, a tiče se istraživanja o izbornom ponašanju čiji su rezultati segmentirani po sociodemografskim osobinama ispitanika, a zbog koga mi je Radovanović stavio etiketu da sam rekao da za SNS glasaju krezubi i nepismeni. Naime, nije istina da su podaci iz tog istraživanja sakriveni.

Naprotiv, stoje u publikaciji "Industrija populizma" koja je dostupna na linku.

Istraživanje je sprovedeno u okviru projekta kojeg podržava Nacionalna zadužbina za demokratiju. Uzgred, do danas nisam dobio ni zavodni broj predstavke. U predstavci predsedniku sam izneo informacije o Radovanovićevom tekstu iz Informera i predsednikovoj kolumni iz Politike "Elita i plebs", a koji su po narativu veoma slični.

Inače, posle teksta predsednika Republike u Politici stigao mi je imejl sa etiketama koje je predsednik koristio u svojoj kolumni u Politici. Autor imejla je profesor D. B. sa privatnog fakulteta, a koji je u predstavljanju napisao da je imao poslovne odnose sa beogradskim odborom SNS-a.

Kada je u pitanju Radovanovićev komentar na moje citiranje izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, u tom jednom pasusu piše da je Radovanović bio zakonski zastupnik, ali da se ne zna ko je vlasnik. Pohvalno je što priznaje da je bio i vlasnik, jer zakonski zastupnik ne mora da bude i vlasnik.

Poslastica za kraj nabrajanja neistina je navođenje sledećeg „Posebna poslastica je tvrdnja da nije objavio pismo koje sam mu posalo. A jeste. Istog dana kada sam objavio tekst u Informeru. I mnogo pre toga, na Tviteru. Da ne pričam kako je, danima pre teksta, novinar Nove S pitao predsednika UO RTS o tome koliko me je RTS platio". Objavio jesam, ali zahtev o slobodnom pristupu koji sam uputio RTS-u. U tom zahtevu su bile informacije koje moraju da stoje kako bi RTS imao na šta da odgovori. Identitet uzbunjivača nije bio vidljiv. Inače, iz RTS-a je stigao novi imejl na BIRODI sa predlogom da ispitamo ugovore sa spoljnim saradnicima RTS-a. Nezavisno ko ga je poslao, pa čak i Radovanović da je, biće u formi zahteva za slobodan pristup informacija dostavljen RTS-u.

Iznošenje neistina nije samo po sebi svrha u sistemu industrije populizma. Nesankcionisano iznošenje neistina ima za cilj ličnu i profesionalnu diskreditaciju koja bi dala opravdanje za verbalne i fizičke napade.

Pored ličnog nivoa iznošenje neistina i etiketa ima za cilj da BIRODI kao organizaciju učini neprihvatljivim partnerom ili klijentom.

Radovanović tu ne staje. On dovodi u pitanje pretnju batinama koja mi je upućena na Tviteru. Zahvaljujući pomoći prijatelja, znam sve o osobi (živi između Priboja i Beča) koja mi je pretila batinama nakon emisije kod Jugoslava Ćosića na N1, u kojoj sam bio gost sa Oliverom Zekić i u kojoj je, po prvi put, Olivera Zekić izgovorila reč "paramilitarni REM" misleći na BIRODI. Potom je pomenutu sintagmu nekoliko puta ponovila, a o čemu REM ćuti ne postupajući po predstavci koju sam uputio za kršenje Kodeksa članova Saveta REM-a.

Da budem jasan, ne mislim da postoji organizaciona veza Olivere Zekić i dotičnog, ali može se diskutovati da li postoji medijski uticaj etiketiranja mene na vinovnika pretnji batinama. Zato sam podneo krivičnu prijavu javnom tužilaštvu, ali za dve godine prijava nije ni odbijena, ali ni prihvaćena. Verbalni napadi od iste osobe sa promenjenog naloga su ponovljeni. Kada me je prvi put verbalno napao, dotični je bio pristalica Aleksandra Vučića. Danas je, sudeći prema nalogu na Fejsbuku, pristalica stranaka (ekstremne) desnice.

Jedan od ciljeva industrije populizma je depolitizacija društva, odnosno uskraćivanje građanima prava da kritički sagledavaju stanje u društvu i kako se prema njihovim sveukupnim pravima i interesima ponaša vlast.

Radovanović za to koristi priču o plemenu Timesi u kojoj me ismeva kao nekoga ko želi da ostvaruje Ustavom Srbije garantovana prava na slobodu govora (član 46), pravo na rad (član 60) i slobodu udruživanja (član 55).

U tekstu Radovanović tvrdi da ja vršim "cepanje po potkolenicima" glumeći žrtvu, jer kroz monitoringe medija, koji se sprovode po međunarodno uporedivoj metodologiji, ukazujem na (ne)postupanje Regulatorne agencije za elektronske medije. Šta je onda uloga ODIHR-a, koji rezultate BIRODI monitoringa medija koristi u svojim izveštajima, stručnjaka EU, Saveta Evrope ili Venecijanske komisije koji BIRODI pozivaju na sastanke na kojima predstavljamo naše nalaze?

Oni su, dakle, sigurne kuće za "cepače po potkolenicama" i profesionalne žrtve! Da li se isto može reći i za Poverenika za informacije od javnog značaja, koji je svojom odlukom po žalbi BIRODI-a zbog nedostavljanja podataka u mašinski čitljivom formatu o monitorinzima utvrdio da je REM-a prekršio zakon, da je sigurna kuća za "cepače po potkolenicama" i profesionalne žrtve (BIRODI: Poverenik naložio REM-u da dostavi monitoring medija? Inače, ovo nije bila vest za RTS.

Isto pitanje važi i za EU stručnjake, koji su se, radeći na izveštaju o regulatornim telima, zainteresovali za ovaj slučaj nepoštovanja zakona od strane REM-a.

Jedan od mehanizama na kojima počiva industrija populizma je i deprofesionalizacija. Piše Radovanović: "Novinar nisam od 2001. godine. To što pišem za novine, sajtove, ne čini me novinarom, baš kao ni Gavrilovića njegovo pisanje i gostovanje po televizijama".

Ja idem po televizijama kao sociolog sa svojim istraživanjima i komentarišem stanje u društvu. Šta bi drugo radio diplomirani sociolog nego analizirao ko i zašto kvari društvo i predlagao kako da se popravi stanje u društvu gostujući u medijima koji ga pozovu. Šta je zanimanje Radovanovića, ako se gleda Nacionalni registar zanimanja, i kako se stiče diploma za to? Da li je Radovanović član nekog strukovnog udruženja? Radovanović sebe predstavlja kao savetnika na sajtu firme u kojoj radi ICP | Konsultanti.

Prema nacionalnoj klasifikaciji zanimanja, u sekciji stručnjak - umetnik, piše da se ta zanimanja stiču "završetkom odgovarajućih programa u visokom obrazovanju: osnovne akademske studije, osnovne strukovne studije, specijalističke strukovne studije, integrisane akademske studije, master akademske studije, master strukovne studije, specijalističke akademske studije i doktorske studije, kao i ekvivalentni nivoi po NOKS. Karakteristični delovi naziva zanimanja u ovoj grupi su, pored termina „stručnjak" i „savetnik", „analitičar", „dizajner", „inženjer", „istraživač", „konstruktor", „nastavnik", „projektant", „saradnikˮ, „specijalista" i „tehnolog" (MRZBSP | Nacionalna standardna klasifikacija zanimanja).

Čitanje stručne literature je neophodan, ali ne i dovoljan uslov da bi neka osoba koristila pravo korišćenja ekspertize. Pravo korišćenja ekspertize, tj. bavljenja nekom profesijom, stiče se dobijanjem diplome (položeni ispiti plus završni rad - diplomski) od adekvatne obrazovne institucije u skladu sa zakonom koji reguliše oblast obrazovanja.

Preporučuje se, ali to nije i zakonska obaveza za sve profesije, članstvo u strukovnom udruženju. Sve ostalo je neprofesionalno, odnosno laičko tumačenje na koje svako ima pravo, ali ono nije relevantno. Slučaj Radovanovića predstavlja argument u prilog tezi o deprofesionalizaciji novinarske profesije u Srbiji.

Naime, u dva istraživanja koja sam sproveo - jedno za potrebe Društva za odnose sa javnošću, a drugo za BIRODI - pokazalo se da postoji trend seljenja novinara u sektor odnosa sa javnošću, a koji još uvek nije završio proces profesionalizacije. Ovo prvenstveno znači da strukovno udruženje nema značajan uticaj na to ko može, i pod kojim uslovima, sebe da nazove stručnjakom za odnose sa javnošću i sprovede sankcije za kršenje pripadajućeg kodeksa.

Nezadovoljni materijalnim položajem, ali i (ne)mogućnošću da se bave novinarstvom u skladu sa profesionalnim standardima, značajan broj novinara je otišao u oblast PR-a. Uporedo sa tim, sve veći broj katedri, prevashodno na privatnim fakultetima, školuje komunikologe. Tako obrazovani komunikolozi, radeći kao novinari, sve više se bave promocijom, zabavom, zagovaranjem, propagandom, pa i medijskim perjaništvom, a sve manje analizom, istraživanjem i propitivanjem u ime publike/građana. To se belodano vidi u našim monitorinzima medija i istraživanjima publike, analizama medija koje sprovodi ODIHR-a, ali i u izveštajima Saveta za štampu o kršenju Kodeksa novinara Srbije.

Vlastima odgovara, da je tako nazovem, piarizacija novinarske profesije, što predstavlja odstupanje od njene glavne funkcije. Naime, novinarska profesija je jedan od stubova slobodne javnosti i ima zadatak da nadgleda, istražuje i analizira ono što rade sve tri grane vlasti.

Nasuprot tome, piarizacijom novinarske profesije presudno se tupi oštrica kritičke javnosti, a tako nastala "profesija" služi promociji vlasti u (zavisnim) medijima.

Umesto da stekne zvanje stručnjaka za PR završavanjem odgovarajućeg fakulteta Radovanović se opredelio da volontira u UO partijske fondacije, pošto u državi političkog kapitalizma, a Srbija to nesumnjivo jeste, partijski uticaj u značajnoj meri utiče na stvaranje profita. Tada se ne proverava kako se predstavlja u javnosti, ni da li je to predstavljanje u skladu za zakonima! Traži lojalnost vladajućoj partiji. A nju Radovanović nedvosmisleno dokazuje pisanjem kolumne u Informeru, filmovima na Pinku i gostovanjima na televizijama gde je vlast uvek pozitivno predstavljena.

U mom slučaju, Radovanović besomučno ponavlja da sam rekao ono što nikada nisam ni pomislio, jer i sam potičem iz radničke porodice, a to je da su glasači SNS-a krezubi i nepismeni. Pritom, on mi crta metu ne kao član UO stranačke fondacije, već (samo)predstavljajući se kao stručnjak za oblast za koju nema diplomu, na šta bi REM trebalo da reaguje po Pravilniku o zaštiti ljudskih prava u oblasti medija, član 4. i 5, ali se to naprosto ne dešava.

O njegovom položaju i značaju za industriju populizma u Srbiji najbolje govori to što Radovanović ima mogućnost da meni odgovori na sajtu RTS-a, a da RTS prethodno nije objavio saopštenje BIRODI-a na koje se Radovanović u svom odgovoru referira, neprecizno citirajući sadržaj našeg saopštenja. Bilo bi prirodno da sam odgovor dobio od direktora RTS-a, ili nekog koga bi on odredio. Bez odgovora RTS-a na moj zahtev, "slučaj Roling Stonsa" je "pravno živ". Ovako ispada da Radovanović ima viši "čin" od direktora RTS-a u sistemu industrije populizma. Kako drugačije protumačiti činjenicu da je predsednik UO RTS-a, za kojeg Olivera Zekić, kao predsednica Saveta REM-a, tvrdi da je stručnjak iako ima srednjoškolsko obrazovanje, tekst Radovanovića objavljen u Informeru, u našoj Tviter komunikaciji, ponudio kao odgovor RTS-a na zahtev o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Da sumiram, koristim svoja ustavna prava (pravo na rad, slobodu govora i slobodu udruživanja) poštujući standarde svoje profesije. Bavim se svojom profesijom najbolje što umem, nastojeći da društvu koje je platilo moje školovanje vratim makar deo uloženog u mene. Postao sam član WAPOR-a kako bi moj rad bio validiran od strukovnog udruženja, pošto ono u Srbiji ne postoji. Odgovor Radovanovića na to su neistine i etikete, za šta koristi i perjanike (tip medija u industriji populizma) i sajt javnog servisa, i to kao ne-stručnjak, kako bi demantovao nešto što sajt RTS-a nije ni objavio.

Za kraj jedan istraživački savet za Radovanovića. Pored antropološke literature o žrtvama, valjalo bi da pročita nešto na temu validacije istraživanja. Tada će saznati da je za validaciju potrebno da se istraživački postupak primeni makar na dva slučaja i vidi da li istraživačka metoda radi. Preporučujem da metodologijom kojom je došao do zaključka da sam profesionalna žrtva, i šta sve još ne, napravi analizu odnosa države prema novinarki Oliveri Zekić povodom "slučaja Miladin Kovačević".

Da vidimo da li je Zekić nekoga "cepala ispod potkolenica" i glumila žrtvu kada je kao novinarka Borbe objavila tekst o tome da je država javnim novcem platila milion dolara za slobodu Miladina Kovačevića koga su pravosudne vlasti SAD teretile za prebijanje Brajana Štajnhauera, a da je pritom tadašnja vlast ovu odluku proglasila državnom tajnom? Inače, izlišno je i pominjati da protiv Olivere Zekić lično nemam ništa. Javno sam izjavio u emisiji kod Minje Miletić da je od mene imala i danas ima veliko poštovanje za ono što je uradila u "slučaju Miladin Kovačević".

Tu Oliveru Zekić razlikujem od Olivere Zekić koja je javni funkcioner i predsednica Saveta REM-a, a koja se ponaša prema meni onako kako se država svojevremeno ponašala prema njoj. Što se tiče izjave Olivere Zekić o mojim deluzijama, neka pita meni ne baš naklonjenog doktora Nebojšu Krstića šta je rekao u emisiji kod Minje Miletić za navedenu dijagnozu. Najzad, može da se obrati i Društvu psihologa Srbije i zatraži informaciju šta joj sve treba od uslova kako bi pravovaljano davala dijagnoze.

Da ne bude zabune, ovo nije analiza o Ivanu Radovanoviću kao pojedincu! Ovo je priča o sistemu (strukturi, funkcija, ulogama, moći ....) u kojem je Radovanović šraf! Tako sociolozi od osnivača sociologije analiziraju društvo za razliku od nadriantropološkog kojim se bavi Radovanović i nadripsihološkog pristupa kojim se bavi Olivera Zekić, koju je u "slučaj #RolingStonsi", nisam ja uvukao već sam Radovanović, i to citirajući u tekstu u Informeru mejl koji mi je poslao kao lažni uzbunjivač, čime je prekršio član 11. Zakona o zaštiti uzbunjivača. Uzgred ideja da se donese zakon o meni je ideja Olivere Zekić, što je valjalo naglasiti u tekstu, ako je njena ideja.

Ko je Mengele, a koga treba zaštititi kao ljubimče: Polemika Olivere Zekić i Zorana Gavrilovića oko Antibot zakona

Poslednja informacija.

RTS je dostavio odgovor na zahtev po slobodnom pristupu informacijama. Direktor RTS-a Dragan Bujošević nije bio na koncertu „Roling Stonsa" o trošku RTS-a, dok za Ivana Radovanovića je napisano da je poklonio svoj tekst o ovom događaju.

U odgovoru ne piše da li je o trošku RTS-a bio na koncertu i da li za poklonjen tekst postoji ugovor, a trebalo bi da postoji ako smo država, a ne pleme. Tako je Ivan Radovanović prva osoba u Srbiji koja je kršeći Zakon o uzbunjivačima (član 11) pokušala da naudi osobi koja je državi Srbiji dala mehanizam za sprečavanje korupcije na nivou gradova i opština. Kako se zove to zanimanje?

Pouka o pravnom leku.

Molim Radovanovića da od Srbije ne pravi pleme, već da postupi kako se postupa tamo gde postoji država. Ako sam prekršio zakon pokrenti tužbu, ako sam prekšio kodeks WAPOR-a prijaviti me istom. Zato sam i postao član WAPOR-a.

Ovde stavljam tačku na prepisku sa Ivanom Radovanovićem!